Pun mi je kufer ovih frustriranih nastavnika i profesora i ravnatelja i ministara i pomoćnika ministara i psihologa i pedagoga i defektologa (kojih nema kad ih tribaš). I teta u vrtiću i svih živih mi je pun muški spolni organ.
Pas in mater.
Dan in dite pametno i vridno, koje uči po cile dane, ide na natjecanja, trudi se i puno više nego mi je drago, i vrate mi ju isfrustiranu i tužnu i razočaranu i rasplakanu.
Mislin da ću skinit rukavice.
Već san ih jedanput skinila i mogu van reći da je urodilo plodon.
Samo me strah što joj se ćaća sprema OBUĆI rukavice. Boksačke.
Prvo iden zvat ravnatelja...
Čini mi se da će biti apdejta.
Evo ga. Sori, ljudi. Unaprid upozoravan da ne morate čitati baline jedne ljute matere. Prilično san zapilala.
Ovo mi je drugi put da san popizdila, ono defešta popizdila. Kad san prvi put napravila barufu u školi, nastavnica iz zemljopisa koja mi je maltretirala dite, završila je na dugon bolovanju. Došla je zamjena. Normalna.
O mojoj intervenciji nastala je urbana legenda. Pričala dica: «Niko joj ništa nije moga dok nije došla jedna mama... a ona pobigla na bolovanje.»
Budući da san mala i slaba, mišića ni neman, ne iden na fitnes niti dižen utege, to ću raditi kad se drugi put rodin, davno san skužila da mi je jedino oružje jezik. Još san malo taj jezik školovala pa je posta pismen i naučija sastaviti nekoliko smislenih rečenica. A ponekad je to dovoljno. Samo ponekad. Najčešće ničemu ne služi, osin za po kući, u areni s domaćin lavovima, jadnin mužen i jadnom dicom.
Čekala san je na baketinu dvi-tri godine. Dok je nisan uvatila u takvoj gluposti i nekompetenciji da se nije mogla obranit. Podilit dici jedinice za točne zadaće samo zato jer su napravili zadaću iz lekcije za koju je ona tvrdila da je nisu obradili, a jesu, samo je ona zaboravila, e tu je niko nije moga škapulat od mog napada. Apsurdno, ali to joj je bija najmanji gaf, ali na njenu nesriću jedini konkretan. Ovo ostalo su bili ispadi ludila, vriđanja i razna divljanja. Sve san to svaćala ka stilske vježbe za život u ovoj ludoj državi – ustanovi, i trpila san.
Ali kad san pošla u školu, onda je vidila da ima posla s luđom od sebe pa mi je zalupila vrata pred noson, meni i razredniku.
Ravnatelj, pedagog, razrednik, oni su tamo bili samo za ukras. Ne možemo mi s njom na kraj, znate. A mala je super u svemu, pustite zemljopis, istrpite još jednu godinu.... blabla.
E pa neću samo trpit. Od svakoga.
Epilog moje priče rekla san na početku. Kad san napisala pismo u kome san rekla da ne buden li zadovoljna reakcijom, još gore pismo ide u Ministarstvo.
Prazne prijetnje, znamo svi. Ali jedanput je upalilo.
Sad se situacija ponovila.
Teče treća godina da se patimo s matematikom. S predmetom radi koga se upisala upravo u tu gimnaziju. S predmetom koji joj ide i trudi se i uči ga s guštom. I više nego triba. Ja bi volila da ona stavi prst u uvo i boli je briga, ali kad nije takva, ne mogu tu ništa.
AUTOCENZURIRANO
Tu je bila geneza cilog slučaja i prepričan razgovor ugodni s ravnateljem. Nema šanse da neko domaći ne skuži o komu i čemu se radi.
Da vas dalje ne davin, ipak sam stala na balun.
Dogovorila san sastanak s pedagogicom.
Nije da posli x godina životnog iskustva virujen u sustav, ali ipak ću mu dati još jednu šansu.
Sad moran ić doma ubijedit još nekoga ko još manje viruje.
(Ovaj post ću naravno pobrisati jer će se printati po školi. Da ne uđen opet u urbanu legendu. A lako za mene, da mi ne bi dite trpilo. Još joj je godinu dana gulit klupe.)
Nisan pobrisala, samo skratila.
