Ponekad sabirem svoj život i samo pomislim: O bože, ja ću zauvijek ostati sama....
Naravno da neću zauvijek ostati sama, ne sama - sama već bez partnera, ali kad pogledam sebe i sve te neke svoje stavove onda se naježim od same sebe.
Ali nije to samo stvar mene već drago i mnogi oko mene razmišljaju, kako žene tako i muškarci.
I koliko samo puta pomislim da mi je imati onih 20 i par godina kad ne misliš na ništa, ali baš na ništa osim gdje večeras izaći i gdje ove godine otputovati te u kogab bih se mogla malo za promjenu zaljubiti?
Zaljubljivanje u 20 i nekim godinama je tako divno, tako opušteno, tako bezbrižno i tako lako. Nemaš briga, nemaš problema, u biti imaš, ali tek kad napuniš 30 i koju, tek onda shvatiš da su oni problemi s 20 god. bili totalna glupost.
Kad se zaljubiš s 20 i par leptirići tako lako dođu, tako se lako stvore....Imaš vremena na pretek, imaš ponešto para, imaš ekipu i sve nekako ide svojim tokom.
Zaljubljivanje sa 30 i par, u biti kada si bliže 40-im nije više tako jednostavno, ali baš nije, pogotovo ako iza sebe imaš nešto što je loš partnerski odnos i jedan ili nekoliko rasturenih brakova.
Stvarno je sve nekako teže...
Vremena za neke izlaske uglavnom i nemaš jer imaš posao, imaš klinca a taj klinac ima neki svoj raspored i kao prava mama svoje vrijeme posvetiš djetetu i njegovim obavezama, tu i tamo malo vremena za neku tjelovježbu posvetiš sebi, a navečer dođeš doma krepan kao životinja i samo čekaš krevet...
Izlasci ti više i nisu tako napeti jer ti je dosta izlazaka i naguravanja u nekom zadimljenom kafiću a opet ako i izađeš više si nekako fokusiran na ljude s kojima si u društvu nego na one potencijalne muške plijenove oko sebe. Dakle, pedala još jedna....
A onda i kad slučajno upoznaš tamo nekog tipa koji ti je fizički onako napet barem malo i kreneš u neku spiku s njime, shvatiš da on nije taj. Budeš ok, daš mu priliku jednom, drugi put, a može i treći, ali to nije taj. To jednostavno nije taj....I onda ideš do drugog i do inog pa sve tako do onog pravog ako pravi uopće i postoji.
Kažu da ne treba gubiti nadu, pa onda ćemo vjerovati da pravi postoji, recimo....
Ali kako je puno teže u tim magičnim 40-im naći recimo, čak ne pravog, već samo nekog normalnog.
Zašto?
Upravo zato što si sa 40 god. u dupetu formirana ličnost manje-više koja točno zna što želi i što ne želi, koja točno zna što može i što ne može tolerirati i zna koliko nečijih sranja može progutati.
Najčešće sa 40 god. smo formirane ličnosti, koje su samostalne i totalno neovisne i jednostavno nam se ne da zajebavati s nekim i natezati oko nekog jer si jako svjesan svog nezavisnog položaja i svjesan si toga da imaš manje više sve u životu i da ti nitko više ne može ponuditi nešto više jer imaš gotovo sve osim famoznog partnera, a onda kad sve to imaš posloženo, onda si daješ dovoljno slobode da biraš i da ne skačeš na svaku loptu jer si upravo svjesan svoje nezavisne situacije...
Ma čak i da si totalno zavisan ne bi trebalo skakti na svaku loptu, ali to je ponekad jako teško jer se zaneseš i poneseš i odeš u oblake, barem ja....
A onda, ako imaš iza sebe propali brak to je onda još jedna otegotna okolnost jer vučeš neke svoje repove iz prošlosti i ne možeš to samo tako lako odsjeći, to je proces koji traje i nije nimalo lak.
Koliko smo ustvari vezani za prošlost vidiš tek kad ti se netko novi pojavi u životu, jer tek onda shvatiš koliko se bojiš, koliko si na oprezu i koliko te strah da opet ne pogriješiš i odabreš nekog krivog...
Jednom proći razvod braka je po meni ok, nije to ništa strašno ni tako loše. Stresno, ali u svakom slučaju da se najčešće izdržati, ali još jednom odabrati krivog partnera, pa još jednom proći sva sranja i sve te bolove, e to je već malo žešći problem...
Kada si zreliji i malo stariji ti se leptirići valjda i teže dogode jer više razmišljaš, više si na oprezu jer imaš koju godinu i imaš neko životno iskustvo i imaš neke svoje boli i imaš neki svoj samački život koji je složen nekako a opet ide naprijed i sve to nekako i zato valjda i ponekad pomislim da ću zauvijek ostati sama jer imam to sve što imam a opet imam i jedan gadan škorpionski karakter....
Kad malo bolje promislim, ostati sam nije loše a opet nije ni dobro, sve ima svoje prednosti i nedostatke.
Naravno, ja kao vječiti sanjar stojim za to da ne treba biti i ostati sam već biti s nekim s kim će ti i ponekad tvoja potrebna osobna samoća biti ugodna....
