Gledam ove moje prijateljice, sve mahom relativno mlade i slobodne.
Neke slobodne jer su slobodne, neke slobodne jer su razvedene, ali sve su same i bez partnera.
Drage, simpatične, lajave, ponekad onako, malo kuje, ali to je, ok je ponekad biti malo kuja, čisto da bude zanimljivije, tako mora biti.
Često se družimo, puno pričamo, iskreni su to razgovori, znaju biti izuzetno duboki, psihoanalize višesatne naravno, nekad uz čašicu crnog, nekad samo uz kavu, kako nam dođe..
Ali oduševljavaju me ti razgovori jer su posve iskreni, nitko se ne srami reći, nitko se ne srami pričati o sebi o svojim bolima i svojim strahovima, osvojim usponima kao i padovima...
Sad, kako smo sve same često se uhvatimo teme samoće, kako je riješiti, ustvari, kako se nositi s njom?
Gledam recimo po sebi, nekad mi je nošenje sa samoćom strahovito lako, idem, gibam, krećem se, ne stojim, stalno mi je akcija, ako je nemam ja si je malo izmislim. Jednostavno si ne dam da stanem i da se zaustavim, tada nemam vremena biti usamljena, nemam vremena niti razmišljati o tom stanju. Tada mi bude super, ali ono baš super.
O onda dođu oni neki teški dan kad me skrpa takva usamljenost da sam koma, vučem se po kući kao da me pola nedostaje, sakupljam se po sobi, ležim pola dana i gledam u plafon, dakle - skoro pa mrtvo tijelo, skoro pa mrtva duša..
Tada ubijam samu sebe tako da si još malo dodam autodestruktivnih misli i potpuni efekt je tu. Sve je posloženo da dočekamo kraljicu patnju koja treba tada u moj život ušetati u velikom stilu. Naravno, nažalost kod mene nema na pola, ili sam gore u zraku ili sam dolje u crnom središtu zemlje, nema sredine, uvijek ekstremno, uvijek crno bijelo, nema sive...
Kažu mi često kako možeš tako iz krajnosti u krajnost?
Šta kako mogu, mogu jer drugačije i ne znam jebote, kamo sreće da znam. Ne znam i to je tako, ne može drugačije, takav se rodiš i nema ti spasa...
I kako se onda riješiti usamljenoti kad te skrpa?
Ako joj se prepustiš nije dobro jer te vodi u neko novo ne baš dobro stanje koje ponekad kako kod mojih cura a tako i kod mene, a čini mi se i kod svih, stanje koje može potrajati danima.
Kažu, suprostavi joj se, a nitko ne pita imaš li snage suprostaviti se, možeš li, jesi li dovoljno jak da isfuraš još jedan rat u svoju korist.
Htjeli ili ne, starimo, kažu, sve je teže i u pravu su da, zaista je sve teže dobiti rat. Nije nemoguće ali treba ti više truda, više energije, više nečeg.
A što je još gore, kad dođeš valjda u neke godine onda već i biraš ratove, nekako ti se neda baš svaki put izlaziti na životnu bojišnicu samo tako...
I onda ti tako dođe sasvim nepozvana gospođica usamljenost u tvoj život i tresne te rukavicom po nosu, očekujući početak kaosa a ti je samo onako cool gledaš i puštaš neka slobodno uđe u tvoj život jer ovo je još jedna borba za koju mi se neda boriti, to je i tako samo jedan osjećaj koji je sada tu i proći će, i neka je tu samnom a ja i slični meni, već ćemo se nekako skupiti kada dođe vrijeme da i taj osjećaj ode....
To je samo jedan glupi mali, ali opet dovoljno velik osjećaj koji te sjebe samo tako .....
