AnaM

Rešila sam da sama, potpuno sama, obojimm sobu. Gledala sam reklame... ima tako zgodnih spravica, pemzla, kantica, to i dete može... pa da krenem!

Savijam tepih, ufff... što je težak... guram ga nogom, upirem rukama... ni makac... Zvrrrr... susede... ako bi bili tako dobri... i tepih je izbačen iz sobe.

Dalje mogu sama, stočić je pomeren, fotelja izbačena, slike, opa, opa, što je to lagano... zavese... Penjem se na stolicu, skidam milion kukica... vučem, vučem, još malo, samo malkice... Gde je ono težište ravnoteže??
Tras-bum,

Zavesa se kida, kukice kao mitraljez štekću i lete na sve strane, ja mašem rukama. U zadnji čes se setim, ljudi nemaju krila i pikiram na kauč. Sve se završava ogromnom modricom.
Kauč? Gledam ga kao neprijatelja, kao tenk koji se raširio po celoj sobi.
Guram , mrdne pedalj. Susede, zvonim, ne javlja se....
Otišao... pobegao, kukavica, ma mogu sve sama...
Striček, dodji na kavicu.

Posle 2-3 sata, kauč je na sred sobe, striček na njemu , grogi, oporavlja se uz pivce, marku sam potrefila već iz trećeg pokušaja. Pivokoje si imala, nije pivo, tvrdi striček, mora imati pravi šmek.
Nego, donesi još jedno sad kad znaš koje volim.
Nekoliko sati kasnije, posle dužeg dogovaranja, stričeka, suseda, bliže i dalje familije, slučajnih prolaznikai, jednog nesretnog dobronamernika, zaključismo , onako zajedno, da regal ne treba pomerati , jos manje rastavljati, jer se iza njega i onako ne vidi, a mogao bi se raspasti našim intervencijama.
Pripreme su gotove, mogu da počnem.

Hmm... gde svi nestadoše, a baš sam mislila da mi neko drži kantu sa bojom.
Uzimam je, oprezno, podižem poklopac, još uvek ga podižem, nešto zapelo.Trćim u kuhinju po nož. Guram ga na sve strane, ništa se ne dogadja. Okrećem kantu i... poklopac otskoči, ali nećeš, ja sam brža, sprečavam katastrofu. Malo mi je prsnulo u lice, malo na kosu, malo po bluzi, ali sam opremljena, a kosu sam i onako htela da prefarbam u neku egzotičnu boju. Blaženo se smeškam sama sebi, počinje moje majstorsko delo

Nežna marelica, reče prodavac... Uzimam jednu od četki, neke neindentifikovane sprave, koje navodno same rade, i bacam se na posao(čekala sam , nisu same ništa uradile).
Ustvari imam samo jedan zid, na drugom je regal, na trećem prozori, četvrtom vrata i parčence zida, i ne računam ga!
Bojim, stvarno, to može i dete, ali boja je nekako čudna, više liči na prezrelu narandju, ali kad se osuši...
Malo sam se i zamorila skačući gore-dole, odbacila sam sve one spravice koje su progutale more boje, i ostala sam verna četki.
Jos malo i gotovo, da pomerim lojtre, kako ono moleri hodaju sa njima?
Ups... idu lojtre, ali ne vide, prevrnule su boju, koja se razliva po nekom najlonu, opasno skrečući ka parketu. Vučem, guram kantu i poslednje kapi dragocene tečnosti, završavaju prskajući regal.
Možda je zalazak sunca romantičan, ali negde u pustinji ili na moru. Na regalu je mnogo manje poetično. Boja cedi sa njega, razliva na sve strane
Teta... pomagaj, hvala onom ko izmisli mobilne, donesi, hitno, najmanje pakovanje boje... da... da... nežna marelica...
Teka donosi boju, pijemo kavu i pretresamo porodične tračeve.
Najzad oko ponoći, završavam. Prvi deo je gotov. Nežna marelica, možda u mojim snovima, ali zato, ovaj drugi, sa tetinom bojom, pretvara se u purpurno crveno... Nema veze, bas se lepo slaže!
Na vrhu nosa imam narandjastu boju, po ramenima neke crte. Plafon i pored najbolje volje, nisam ofarbala, boja se uvek nekako završavala na mojoj šaki, curi niz ruku do lakta i tu se razlivala po telu, prskajući sve vreme lice.
Zora se približava, soba izgleda kao da je bombardovanje upravo počelo, ali ja... ja cvetam od sreće i zadovoljstva...
I kad pomislim, neki ljudi bi za tu sitnicu od posla tražili pomoć...
Ja sve mogu sama!

Došetao se do drveta i gledao u daljinu. Reka je vijugala, gubila se negde u beskraju. Ništa nije mislio, samo je sedeo, gledao u reku, radovao se životu. Ko zna da li mu je sve bilo po volji, ali nije se žalio. Jednostavno je živeo svoj život, ne dirajući nikoga, ne tražeći ništa.
Tras-bum.
Udarac.
Onesvestio se. Zadnjom svojom misli trčao je slobodan, bezbrižan kroz neku šumu, park, kroz gusto drveće. Onda je sve utihnulo i nestao je u ništavlu.

Budjenje je bilo sporo. Sve ga je bolelo. U glavi su čekići udarali. Pokušao je da otvori oči. Kroz zamagljen pogled video je neku ogradu, stenu, ili je to samo rešetka nekog zatvora. Pokušao je da se pokrene. Nije bio vezan. U uglu je bilo hrane u nekoj prljavoj posudi. Njegov tamničar je doneo i vode. Nije bio gladan. Osećao je samo beskrajnu žedj. Nije se usudio da se pomeri.
Da li je sam u tom zatvoru?? Koliko god da je znao da ne treba da želi zlo nekom drugom biću, želeo je da neko bude pored njega.
Više ju je osetio nego video. Ledena ruka je ščepala njegovo srce. Šum... Ne nije sam. Neko je tu. Hteo je da vikne, da pozove. Hteo je, ali nije bilo glasa u njegovim usnama. Zaustavio je disanje ne bi li bolje čuo. Onda se opustio, sam je, samo mu se učinilo.
Prišao je posudi sa vodom, a onda je ponovo čuo. Neko se šuljao, lagano, lagano, kao da klizi. Podigao je glavu, okrenuo se i video ju je. Gledala ga je pogledom koji ledi. Ništa nije radila samo ga je gledala. Hteo je da pobegne, da se pomeri, da uzmakne, hteo je, ali nije mogao. Noge su postale teže od olova nije mogao ni korak da napravi. Gledali su se. Njen hladan pogled, njegov užasnut. Koliklo će to da traje?? Ima li spasa?? Hoće li mu neko pomoći??
Ona se nije micala. Samo ga je gledala. Srce je kucalo sve brže i brže.
Užas trenutka.
Strah.
Panični strah.
Ona je podigla glavu, i krenula polako ka njemu.
Neko dete je uzviknulo
-Mama, mama, vidi ova zmija će da pojede zeku.
-Zmije jedu sitne životinje, to mu je dovoljno za mesec dana.
Majka je odvukla dete do drugog kaveza, a on, maleni zeka, je čekao.

Magla. Spustila se iznenada na domaku planinske kućice.. Trebalo je preći još kilometar, dva, mostić i stići na proplanak gde me sigurno sa nestrpljenjem čekaju.
Radila sam do kasnog popodneva tog dana, a Bruno je otišao sa celim društvom još u zoru.
Vozila sam polako, borovi obavijeni maglom sablasno su promicali pored puta. Neka jeza se uvukla u moje kosti, nisam trebala da gledam te strašne filmove sinoć. Samo da stignem.
Krc..tandr..tras, bum... Nešto puče, kola stadoše. Izbezumljeno pritiskujem sve što mi dolazi pod ruku... ni makac... Svetla se ugasiše. Stojim na putu, u šumi, u mraku. Nema zvezda, Meseca, samo magla sve gušća. Pokušavam pogledom da probijem gusti mrak...
Ništa.

Hladnoća polako prodire u kola. Zima mi je, a čelo se orosilo znojem.
Nikad više sama neću da putujem, zaklinjem se sama sebi. Samo da se iskobeljam iz ove pustinje.
Niko ne prolazi ovom šumskom stazom u ovo doba. Možda ću celu noć da ostanem u kolima.
Šta ako padne sneg??
Ako izadje medved, vuk, ili krokodil iz šume??
Ko zna šta sve stanuje tu.
Grabim tašnu i hrabro izlazim iz kola. Magla me obavija. Znam, skoro da znam. Tu negde je mostić preko potoka i samo da ga predjem biću u sigurnosti.
Koračam polako, oprezno, magla prigušuje moje korake, ništa se ne čuje. Hrabro idem dalje, šuma avetinjski zlosutno vreba. Hrabrim se da ću uskoro biti na sigurnom, ali vreme odmiče, mostića nigde. Skrećem stazom desno, pa levo. Mora da je tu negde, da se vratim na glavni put, zašto sam uopšte skrenula sa njega... Lutam sve paničnije, udara me grana po licu, pada mi kapa, šal se odmotao. Idem sve brže, već trčim, proplanak...
Okrećem se oko sebe, magla je tako gusta da ne vidim ni desetak metara. Neka hladnoća mi se uvukla u srce koje lupa i kao da ga u grlu osećam. Steže me i oduzima dah.

Stojim.
Nešto se mrda, u daljini.
Čini mi se da čujem nekog ili nešto.
Okrećem se panično bežim, saplićem se na kamen i padam. Umreću, ubiće me, gotovo je... Znači ovako izgleda smrt. Umreću tu, u šumi, sama, niko neće znati...
Suze klize niz moje lice, strah me je paralisao.
Osetila sam ga kako skače na mene, savila sam glavu ka zemlji, osećam lišće na licu, usnama, panično hoću da vičem, a nemam glasa. Dotiče me telo, skače po meni, čujem glas, lavež. Svest mi se vraća. Bruno, Bruno, smejem se i plačem dok ga grlim, i dok mi veselo liže suze. To se ne sme, grdim ga, ali ga ne ispuštam.
Njegov lavež je privukao i prijatelje koji su pošli da me traže.
Zašto si isključila mobilni?? Da nije bilo Bruna ne bi te našli.

Nikako da postanem pravi bloger.
Ne idu mi stihovi, slike su nekako majušne, obične. Po ostalim blogovima sve nešto leti, svetluca, mračno, ne vidi se ništa, ali mnogo lepo. Moj golišav kao mlada prve bračne noći (kad su te prve postojale, sad uglavno mladenci obučeni broje pare koje su dobili)
Probala sam stihove.
Sve je bilo tu i zvezde i srce i noć i patnja i On i more i valovi... ništa. Onda sam uzela tam tam muziku okačila je o luster plačuće zvezde kojoj je crna rupa progutala blizanca. Nekako mi glupo, nepesnički delovalo.
Sledeći pokušaj je sa slikama.
Mace su svaki put okrenule glavu i panično pobegle, pa je uglavnom na slici ostao rep. Sneg se otopio dok sam pronašla pravi objekat, a na more, valove, i slične tandrmoljke nisam otišla. Cveće je delovalo beživotno, a slike sa putovanja su pokazivale uglavnom mene i kako se kesim pred nekim značajnoim mestom koje se ne vidi u kadru.
I setila sam se. Najbolje prolaze oni koji naprave neko dobro jelo, slikaju ga i po mogućstvu napišu neki stih.
Pokušala, probala, sad još da me izaberu za punopravnu blogerku. Ne znam da li postoji takva komisija, verovatno negde sedi, negde za nekim svetlucavim blogom. Možda je baš ta komisija i sakrila moj blog kad je videla da se ne trudim dovoljno.
Evo slike mog kuharskog remek dela. Dobar tek.

Vratio se moj blog...tiho, ja čvrknula i on tu. Koje su mu šifre, ko zna, ali tu je :))
Odmah iskoristi AnaM šta možeš, dok možeš:))



Ne lomi me...

Rani zimski dan. Truckala se u autobusu na jednoj nozi. Neopisiva gužva. Pomislila je na milion puta ispričan vic o majmunima na grani, šipki...i asocijacije su se redjale.
Šipka??
Zašto li muškarci vole igru oko šipke??
Da li zbog golišavih plesačica.ili...
Držala se grčevito,za jednu takvu šipku i nije joj bilo erotično. Gledao je, osetila je njegov pogled na sebi. Okrenula se, ali svi su bili isti, zadubljeni u ništa. U prepunom autobusu ga je osetila. Znala je da je tu, da je vreba, da je želi. Prestala je da diše od panike. Deset,dvadeset sekundi, minut. Zašto nije išla u školu ronioca i naučila da zadrži dah pola sata?? Hm...da li se to nauči??
Neko ju je gurnuo, zagrcnula se i punim plućima udahnula ustajali, smrdljiv, vazduh i istrčala iz busa.Trčala je do kuće ne osvrčući se. Pobegla je.
Zaboravila je na njega, vikend je, ide u provod. Zagušljiv kafić, dim cigareta, čak je i čaša na stolu ostala nedirnuta. Vratila se kući
Sanjala ga je, kako joj prilazi, dodiruje je. Osetila je da nema snage da mu se odupre. Trgla se iz sna. Kako je ušao... zašto... zašto baš ona od toliko ljudi. Pružala je ruke da ga odgurne, da ga zaustavi, ali ruke su mlatarale u prazno. Dozivala je, ali glas joj je bio gotovo nečujan. Tražila je pomoć, a nije znala od koga. Tako je sama... sama... samo je on tu, da je muči, lomi, napravi sićušnom, pokornom. Onesvestila se od straha.
Jutarnje budjenje bila je mora. Svega se sećala, znoj na njenom čelu, telu, razbacana posteljina, lomno telo... Nije mogla da jede, na silu je popila malo vode i ponovo zaspala. Kupatilo se činilo daleko, tuš nedostižan. Spavalo joj se. U snu joj je ponovo došao. Da li samo sanja ili je sve istina??
Noć. Tamna, teška. Zora nikad da svane.
Još jedan dan, još jedna noć.
Telefon je zvonio.
-Gde si ti??
Šta da kaže, kako da prizna da joj se desilo to što je govorila da njoj neće nikada, jer je jaka. Zamucala je, drhtavo...
Grip, imala sam grip, tri dana me je mučio.

Očito je da nikad nikome neću verovati, još manje da će meni neko verovati.

Tuga iza osmeha?? Znači li to ko god mi se neko nasmeši, čak i u prolazu, da tuguje?? Kazališne pretstave u kojima su komedije su ustvari tragedije. Hm...
Ljubav iz besa?? Lično kad se razgoropadim teško da će se neko zaljubiti u mene. Zamišljam žensku, raščupetane kose, tankih usana, zajašila metlu, a neko joj izjavljije ljubav. Hm...
Svrha tvog ćutanja. Obično ćute oni koji nemaju šta da kažu, i bolje da ne progovore. Zamišljam ispit, ili intrevju za posao, a ti značajno ćutiš. Hm...
Nikad od mene filozofa, kad plačem, plačem, kad se nasmješim, svi se smiju oko mene, kad sam ljuta, varnice sevaju, kad volim, volim do bola, kad ćutim...To se još nije dogodilo. Kažem ja, nikad filozofa od mene.

Gledala sam je. Hladna, nezainteresovana, nema u samom uglu. Činilo se da će večno tako da miruje, da je niko neće dotaći. Neko se primicao polako, došao do nje, a onda se ipak okrenuo na drugu stranu.
Noć, tamna, hladna. U daljini neki pas je zalajao. Začuli su se koraci u hodniku, neko je dolazio. Naglo otvrena vrata i zadrhtala je.
Smeh, novi gost zajapurenih obraza što od zime, što od crvenoga vinca, primakao joj se naglo. Ukočila se od straha, da li će nju izabrati, da li će je povrediti, da li će proći nezapaženo. Gost se primače stolu, viknu muzici da zasvirai zapeva baritonom onu staru pesmu koja u samo srce dirne.
Domaćica je pogleda, nekako nežno
-Pretoplo je za tebe, a niko te neće. Najbolje otići odavde.
Želela je ići i ostati. Želela je da je neko dotakne, da nekom pripadne, a panično se bojala tog prvog dodira.
Zadrhtala je, osetila je da se sve u njoj pokreće, da joj miris postaje sve jači.
Onda je naišao on. Pogledao ju je, osmehnuo joj se, primicao joj se sve bliže i bliže. Osetila je njegov vreli dah, poželela je da je uzme, tu, sad, odmah. Nezainteresovano je gledao okolo.. Sve mu se dopadalo,ali ništa ga nije privuklo. Hteo je već okrenuti se i otići, kad mu pogled padne na nju. Bila jedinstvena. Odmah ju je poželeo, naglo joj je prišao, pomalo grubo uzeo sa gomile, nagnuo se nad nju. Zadrhtala je, osetila je kako prodire u nju, dodiruje joj meso, lomi, otkida prinosi ustima. Zadovoljno je uzdahnuo...
-Ova hladetina je zbilja odlična.