AnaM

Rešila sam da sama, potpuno sama, obojimm sobu. Gledala sam reklame... ima tako zgodnih spravica, pemzla, kantica, to i dete može... pa da krenem!

Savijam tepih, ufff... što je težak... guram ga nogom, upirem rukama... ni makac... Zvrrrr... susede... ako bi bili tako dobri... i tepih je izbačen iz sobe.

Dalje mogu sama, stočić je pomeren, fotelja izbačena, slike, opa, opa, što je to lagano... zavese... Penjem se na stolicu, skidam milion kukica... vučem, vučem, još malo, samo malkice... Gde je ono težište ravnoteže??
Tras-bum,

Zavesa se kida, kukice kao mitraljez štekću i lete na sve strane, ja mašem rukama. U zadnji čes se setim, ljudi nemaju krila i pikiram na kauč. Sve se završava ogromnom modricom.
Kauč? Gledam ga kao neprijatelja, kao tenk koji se raširio po celoj sobi.
Guram , mrdne pedalj. Susede, zvonim, ne javlja se....
Otišao... pobegao, kukavica, ma mogu sve sama...
Striček, dodji na kavicu.

Posle 2-3 sata, kauč je na sred sobe, striček na njemu , grogi, oporavlja se uz pivce, marku sam potrefila već iz trećeg pokušaja. Pivokoje si imala, nije pivo, tvrdi striček, mora imati pravi šmek.
Nego, donesi još jedno sad kad znaš koje volim.
Nekoliko sati kasnije, posle dužeg dogovaranja, stričeka, suseda, bliže i dalje familije, slučajnih prolaznikai, jednog nesretnog dobronamernika, zaključismo , onako zajedno, da regal ne treba pomerati , jos manje rastavljati, jer se iza njega i onako ne vidi, a mogao bi se raspasti našim intervencijama.
Pripreme su gotove, mogu da počnem.

Hmm... gde svi nestadoše, a baš sam mislila da mi neko drži kantu sa bojom.
Uzimam je, oprezno, podižem poklopac, još uvek ga podižem, nešto zapelo.Trćim u kuhinju po nož. Guram ga na sve strane, ništa se ne dogadja. Okrećem kantu i... poklopac otskoči, ali nećeš, ja sam brža, sprečavam katastrofu. Malo mi je prsnulo u lice, malo na kosu, malo po bluzi, ali sam opremljena, a kosu sam i onako htela da prefarbam u neku egzotičnu boju. Blaženo se smeškam sama sebi, počinje moje majstorsko delo

Nežna marelica, reče prodavac... Uzimam jednu od četki, neke neindentifikovane sprave, koje navodno same rade, i bacam se na posao(čekala sam , nisu same ništa uradile).
Ustvari imam samo jedan zid, na drugom je regal, na trećem prozori, četvrtom vrata i parčence zida, i ne računam ga!
Bojim, stvarno, to može i dete, ali boja je nekako čudna, više liči na prezrelu narandju, ali kad se osuši...
Malo sam se i zamorila skačući gore-dole, odbacila sam sve one spravice koje su progutale more boje, i ostala sam verna četki.
Jos malo i gotovo, da pomerim lojtre, kako ono moleri hodaju sa njima?
Ups... idu lojtre, ali ne vide, prevrnule su boju, koja se razliva po nekom najlonu, opasno skrečući ka parketu. Vučem, guram kantu i poslednje kapi dragocene tečnosti, završavaju prskajući regal.
Možda je zalazak sunca romantičan, ali negde u pustinji ili na moru. Na regalu je mnogo manje poetično. Boja cedi sa njega, razliva na sve strane
Teta... pomagaj, hvala onom ko izmisli mobilne, donesi, hitno, najmanje pakovanje boje... da... da... nežna marelica...
Teka donosi boju, pijemo kavu i pretresamo porodične tračeve.
Najzad oko ponoći, završavam. Prvi deo je gotov. Nežna marelica, možda u mojim snovima, ali zato, ovaj drugi, sa tetinom bojom, pretvara se u purpurno crveno... Nema veze, bas se lepo slaže!
Na vrhu nosa imam narandjastu boju, po ramenima neke crte. Plafon i pored najbolje volje, nisam ofarbala, boja se uvek nekako završavala na mojoj šaki, curi niz ruku do lakta i tu se razlivala po telu, prskajući sve vreme lice.
Zora se približava, soba izgleda kao da je bombardovanje upravo počelo, ali ja... ja cvetam od sreće i zadovoljstva...
I kad pomislim, neki ljudi bi za tu sitnicu od posla tražili pomoć...
Ja sve mogu sama!