Marketing
Magla... sinki priča
Magla. Spustila se iznenada na domaku planinske kućice.. Trebalo je preći još kilometar, dva, mostić i stići na proplanak gde me sigurno sa nestrpljenjem čekaju.
Radila sam do kasnog popodneva tog dana, a Bruno je otišao sa celim društvom još u zoru.
Vozila sam polako, borovi obavijeni maglom sablasno su promicali pored puta. Neka jeza se uvukla u moje kosti, nisam trebala da gledam te strašne filmove sinoć. Samo da stignem.
Krc..tandr..tras, bum... Nešto puče, kola stadoše. Izbezumljeno pritiskujem sve što mi dolazi pod ruku... ni makac... Svetla se ugasiše. Stojim na putu, u šumi, u mraku. Nema zvezda, Meseca, samo magla sve gušća. Pokušavam pogledom da probijem gusti mrak...
Ništa.
Hladnoća polako prodire u kola. Zima mi je, a čelo se orosilo znojem.
Nikad više sama neću da putujem, zaklinjem se sama sebi. Samo da se iskobeljam iz ove pustinje.
Niko ne prolazi ovom šumskom stazom u ovo doba. Možda ću celu noć da ostanem u kolima.
Šta ako padne sneg??
Ako izadje medved, vuk, ili krokodil iz šume??
Ko zna šta sve stanuje tu.
Grabim tašnu i hrabro izlazim iz kola. Magla me obavija. Znam, skoro da znam. Tu negde je mostić preko potoka i samo da ga predjem biću u sigurnosti.
Koračam polako, oprezno, magla prigušuje moje korake, ništa se ne čuje. Hrabro idem dalje, šuma avetinjski zlosutno vreba. Hrabrim se da ću uskoro biti na sigurnom, ali vreme odmiče, mostića nigde. Skrećem stazom desno, pa levo. Mora da je tu negde, da se vratim na glavni put, zašto sam uopšte skrenula sa njega... Lutam sve paničnije, udara me grana po licu, pada mi kapa, šal se odmotao. Idem sve brže, već trčim, proplanak...
Okrećem se oko sebe, magla je tako gusta da ne vidim ni desetak metara. Neka hladnoća mi se uvukla u srce koje lupa i kao da ga u grlu osećam. Steže me i oduzima dah.
Stojim.
Nešto se mrda, u daljini.
Čini mi se da čujem nekog ili nešto.
Okrećem se panično bežim, saplićem se na kamen i padam. Umreću, ubiće me, gotovo je... Znači ovako izgleda smrt. Umreću tu, u šumi, sama, niko neće znati...
Suze klize niz moje lice, strah me je paralisao.
Osetila sam ga kako skače na mene, savila sam glavu ka zemlji, osećam lišće na licu, usnama, panično hoću da vičem, a nemam glasa. Dotiče me telo, skače po meni, čujem glas, lavež. Svest mi se vraća. Bruno, Bruno, smejem se i plačem dok ga grlim, i dok mi veselo liže suze. To se ne sme, grdim ga, ali ga ne ispuštam.
Njegov lavež je privukao i prijatelje koji su pošli da me traže.
Zašto si isključila mobilni?? Da nije bilo Bruna ne bi te našli.
Post je objavljen 24.01.2013. u 15:44 sati.