AnaM

Nikako da postanem pravi bloger.
Ne idu mi stihovi, slike su nekako majušne, obične. Po ostalim blogovima sve nešto leti, svetluca, mračno, ne vidi se ništa, ali mnogo lepo. Moj golišav kao mlada prve bračne noći (kad su te prve postojale, sad uglavno mladenci obučeni broje pare koje su dobili)
Probala sam stihove.
Sve je bilo tu i zvezde i srce i noć i patnja i On i more i valovi... ništa. Onda sam uzela tam tam muziku okačila je o luster plačuće zvezde kojoj je crna rupa progutala blizanca. Nekako mi glupo, nepesnički delovalo.
Sledeći pokušaj je sa slikama.
Mace su svaki put okrenule glavu i panično pobegle, pa je uglavnom na slici ostao rep. Sneg se otopio dok sam pronašla pravi objekat, a na more, valove, i slične tandrmoljke nisam otišla. Cveće je delovalo beživotno, a slike sa putovanja su pokazivale uglavnom mene i kako se kesim pred nekim značajnoim mestom koje se ne vidi u kadru.
I setila sam se. Najbolje prolaze oni koji naprave neko dobro jelo, slikaju ga i po mogućstvu napišu neki stih.
Pokušala, probala, sad još da me izaberu za punopravnu blogerku. Ne znam da li postoji takva komisija, verovatno negde sedi, negde za nekim svetlucavim blogom. Možda je baš ta komisija i sakrila moj blog kad je videla da se ne trudim dovoljno.
Evo slike mog kuharskog remek dela. Dobar tek.