Jednom bješe dječak sa veoma lošom naravi.
Njegov otac mu je dao vreću punu čavala i rekao mu da svaki puta kada pobjesni i izgubi kontrolu nad sobom, da zakuca jedan čavao u ogradu.

Prvoga dana dječak je zakucao čak 37 čavala u ogradu. Tokom slijedećih mjeseci on je naučio kontrolirati svoj bijes i broj ukucanih čavli se smanjivao. Otkrio je da je lakše kontrolirati svoju narav, nego zakucavati čavle u ogradu. I tako je došao dan kada nije podivljao ni jednom u jednom danu.

Rekao je to ocu i otac mu je rekao da svakoga dana kada uspije kontrolirati svoje ponašanje, izvadi po jedan čavao iz ograde. Dani su prolazili i konačno jednog dana više nije bilo čavli zabijenih u ogradu. Rekao je to svome ocu.

Otac ga je odveo do ograde i pokazao mu sve te rupe u ogradi. Ograda više nikada neće biti ista. Kada u bijesu kažemo neke stvari, one ostavljaju ožiljak. Kao i rupe u ogradi. Ubodi čovjeka nožem i možeš mu se ispričavati koliko puta želiš ali rana će ostati.

Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička.

Molim da mi oprostiš ako sam ikada napravio rupu u tvojoj ogradi…