Trebala bih ti nešto reći, napisati...a ne znam što. Pusto, prazno, tužno, sumorno, teško...to je sve što mi sada pada na pamet. Kad sam bila kod Križa, Ivica je bio u prolazu, vidio me i zaustavio se. Opet smo malo pričali o tebi, sjetili se nekih lijepih dana kada ste se družili, putovali svuda. Stalo je sve sine, ti si svoj put na Zemlji završio...odletio zauvijek, meni ostavio vječnu ranu na srcu, tugu koja nikada proći neće. Ne mogu spomenuti tvoje ime da suza ne orosi oko, i znam da će tako biti dok mene bude. Zašto sam ja još tu, a ti tamo...ja zbilja ne znam. To su neke toliko neprirodne stvari, da roditelj mora sahraniti dijete, a opet znam da nisam ni prva ni zadnja, mladost svakog dana umire i gine, a ja sada još više doživljavam tuđe tragedije svojom.
Nikada više ništa neće biti isto, to znam. Znam i to da nikada više neće biti ni prave radosti...odnio si ti sa sobom sve naše. Nadala sam se tvojoj ženidbi, veselju, unucima koje ćeš mi podariti. Govorio si da ćeš imati troje djece...planova milijun. Nema više planova, ja više ništa ne planiram, kako bude, kako život nanese. Jednostavno ne želim, niti mislim planirati. Živim iz dana u dan i čekam da dođeš u moj san, da te stisnem, da te zagrlim. Do tada ti šaljem onaj naš lepršavi u nebeske visine.
< | studeni, 2013 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | ||||
4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 |
02.08.2013. tragično sam izgubila sina u prometnoj nesreći. Zvao se Boris i imao je 24 godine. Bol za njim je toliko snažna da je pokušavam pretočiti u slova. Nema tu olakšanja, samo suze lakše klize niz lice. U nekakvoj ludoj nadi da me čuje, da zna...u očekivanju da se javi.