~ kamena zove blog... kamena zove blog...

~ javiii see...

~ borami se meni javija iz prve, ljubi ga kamena...

~ a e, vidin da se svašta nešta ovi blog kvari, radi, poprav'ja punon paron, pa ne znan, jesan li ili nisan...

~ a di si ti, kamena, kamena ti tvoga... je si živa, ili mrtva... ima li te, ili nema... voli li te, ili ne voli...

~ jupiii... živa-živa, ima-ima, voli-voli... pa neka se više krijen, nego brijen

S one strane šora, odmah iza pruge,
stoji kuća stara, starija od tuge...
i k'o da vidim nekog, da mi maše s trijema,
al' znam, tamo nikog već odavno nema...

Svi mi kažu prodaj, znaš da trune samo,
ako ti ne prodaš, sruši'će se samo...
a možda i prodam, al' ne istog trena,
raspitat se moram, kakva je sad cijena...

Moram vidit pošto li su snovi ovih dana,
kol'ko vrijedi duša, kad je na njoj rana...
kol'ko košta onaj miris loze pokraj trijema,
a koliko starost, kad uspomena nema...
pošto li je podrum i pijana jutra,
nek mi neko izračuna, sve ću prodat sutra...


Najbolji hrvatski tamburaši - Sve ću prodat sutra

Nije srce krivo, što je zapamtilo,
sve djetinjstvo moje, u toj se kući skrilo...
ne smeta mu korov, ni trava visoka,
već mu smeta, što ga selo gleda ispod oka...

Moram pitat selo, možda oni znaju,
kakve li su cijene, tu u mome kraju...
kol'ko vrijedi, pod bagremom starim, ladovina,
da l' je skuplje ako mi je, to sve djedovina...

Moram vidit pošto li su snovi ovih dana,
kol'ko vrijedi duša, kad je na njoj rana...
kol'ko košta onaj miris loze pokraj trijema,
a koliko starost, kad uspomena nema...
pošto li je podrum i pijana jutra,
nek mi neko izračuna, sve ću prodat sutra...

Oznake: didovina, uspomena, ljubav, prodaja, cijena, duša

Ma fini su meni svi kolači, a i gredu mi od ruke, oduvik, ča je je. Da me bilo pitat', uvik bi se rađe mašila činit' kolače, nego kuvat'. Ma me se ritko pitalo, pa me uglavnon tokalo oboje. Al' dobro sad, ni to poanta. Otišla san daleko, a e. Vratimo se mi lipo na kolače. Ma fine kolače, nego kakve. Svih ovih godin' ih je prošlo priko ruk' toliko vrsti, podvrsti, formi, mimo formi... od suhih do mokrih, pardon, kremastih... pa voćnih, čokoladnih, glaziranih, prelivenih... pečenih, zapečenih, sušenih, nepečenih, friganih... od sitnih do višekatnih... tankih i debelih, ma tila san reć', dizanih i spuštenih, pardon, prhkih, do, do... do palačinki iz boce, eto. Eee, o revolucija-palačinkama ću jednon drugon prilikon, obećajen... fala Anni za ricetu. A dobro sad, nije poanta ni u tin revolucionarnin palačinkama. Otišla san opet daleko, a e.

I di san sad. Aha, ma fini kolači su poanta. Vrste i podvrste, forme i kalupi... manji, veći, glatki, rebrasti, okrugli s rupon ili bez rupe... za biskvite, torte, kuglufe, kekse, šape, rafijole, zimske i ljetne sladolede... ma, čudo je bilo tih slatkarija i pomagala za njihovu izradu, jer... čovik uvik izventaje ništo novo, od kad je svita i vika. I neka je, tako i triba.

Ma fin je i ti mafin danas, neka ga ja ne poznajen od pri. More bit' da vi znate mafina, a... ma fin je vas, ka pravi pravcati muffin.



Eto, koliko god da san znala, za njega nisan, a da smo se prin upoznali, ko će znat' kako bi smo se onda gledali. Možda bi smo se zajubili već na prvi kalupić, ili barenko na prvi griz. Ma, ne znan ja... mislin... bajan i gatan napamet. Pa kud ću, di ću, najbo'je na Google. Taj svakoga vraga zna, pa je valjda čuja i za toga mufastoga slatkiša.



Ko je, šta je, i oklen je ti mafin? I di se krija svih ovih godin'? Di je bija kad se grmilo i sivalo po kužini? A kažu, da mu je pravo ime muffin. Ma lipi moj i slatki mufff... ajde se ti lipo vanka zovi kako o'š, ma fin ti meni bija i po Vuku. Pa nek bude i vuk sit, i mafini na broju.
Ahaaa, lipo si ti to zamislila, ma... na kojemu broju? Ako je vuk sit, a znamo da je sit, onda mafini više nisu na broju. A e, skroz logično.



Pa, ako san ja u pravu, a more bit' da i nisan, mafini su, da tako rečen, moderni kolač, koji u nas tek zadnjih godina dobiva na popularnosti. Ča nikako ne znači da je mlad i zelen. Dapače, star je da stariji ne more bit'... ma, starkelja od kolača, kad van kažen.


Tea Mamut - Muffini s malinama

A ja san lipo, zahvaljujući Tei, priko noći dobila savršeni mafin, jer da san ga tribala čekat' osan godin', ka' i ona, garant bi smo se bili posvadili, odavno. Razlika između mog i Teinog mafina je jedino u voću, jer san, u nedostatku malina, upotrijebila brusnice, i svejedno je odličan. E sad, savršen ili ne, ko san ja da sudin. Možda ima i koji bolji, ma se još nismo upoznali.

I to bi bilo to... ne znan šta bi mecabg rekla, može li se ovi moj mafin švercat u one njene priče... sinki priče, ako se ne varan, al' svejedno, čista asocijacija.

Eto, ako uplovite u ovu mafinastu priču, sritno i prijatno van bilo!

Oznake: mafin, kolači, muffin

Ljubav je samo riječ, i ništa više... ruka u ruci je već nešto drugo...



Ljubav je samo riječ, i ništa više... šapat uz kapi kiše je već nešto više...



Ljubav je samo riječ, i ništa više... tajna i strepnje su već nešto drugo...



Ljubav je samo riječ, i ništa više... ili kada boli, ili kada tijelo gori... to je ljubav...



Ljubav je samo riječ, i ništa više... uzalud se nekad moli... to je ljubav, to se voli...



Ljubav je samo riječ, i ništa više... uzalud se često skriva, kad sjaj u oku sve otkriva...



Ljubav je samo riječ, i ništa više... dijeliti dan i noć je već nešto drugo...


Zdravko Čolić - Ljubav je samo riječ



Da se bar mogu probuditi u svijetu ljubavi...



Da se bar mogu zaljubiti...



...u malu seljanku, na nekom proplanku, gore u svemiru...



...u frulu čobana, što osmijeh ne skida, pod ovom kapom zvijezdanom...



Ljubav me, eto, već neko vrijeme, i grebe i zebe. S razlogom, kažem ja, a možda ne bi trebala, kažu neki. Ljubav mi mira ne da, ljubav mi dušu kida. A možda ne bi trebala. Potopila me posve ta ljubav nesretna, jer... to je ljubav, to se voli... pa dah zamro, a riječ usahla. A možda ne bi trebala, al' zaludu srcu govoriti.



Bura ljubavna ne jenjava, huči, buči, i zdravom razumu prkosi. Ljubav se pjeni i diže, valove niže i pamet briše. Pa s njom usnim, s njom se budim. Od jutra do sutra se s njom ljubim, i monolog joj tajni nudim. A možda ne bi trebala. Život ide dalje, to je jedina istina.



Da se bar mogu odljubiti... od ljubavi se probuditi, bez teških sjećanja i ovih nemira... da sve zaboravim i ništa ne ćutim... kao zvir...




Pa se srce usukalo, a duša zamrla... kako sam te volio, pa izgubio... pa se pitam, koliko li je izgubljenih ljubavi, uz malo više truda, moglo biti nađeno i spašeno... da nije ovih bespuća životne brzine i olakotnosti...
Lako se ruše mostovi, i još lakše grade zidovi... ljubavi...



/fotografije nisu moje, pronađene su u bespućima neta/