Zapjevajmo sada pjesme stare,
nek' nam oči stihovi ozare.
Jutros mi pod ruku ovo dođe,
pa mi osmijeh odma' licem prođe.



Prolistah ja knjižicu malenu,
bećarac me i trznu i prenu.
Čudna li se čuda događaju,
Bog te pitaj, otkud sve vrebaju.
Pa ja rekoh, bložjeg ti školarca,
deder kaži i toga bećarca.



Onda meni na um padnu dari,
kol'ko su ih 'jeli' komentari.
Bi mi žao da tamniče tamo,
Nek' zapoje i oni ovamo.
Pivali su drugi meni tako,
i ja njima vraćala, dakako.
Mišancije tote ima svake,
još da nam je s njima na plesnjake.

Kod mene se bećarilo 'vako:

Pa sad, eto, pjevajte još malo,
blogohimnu sklepat' bi trebalo.
Kad smo mogli iznjedriti knjigu,
dokazali nebesku smo ligu.
Blogo, blogo... nebo je granica,
mogla bi i blogokuharica.
Blogo, blogo... nastavimo priču,
neka riči i stihovi kliču.

Budimo mi ljudi dobre volje,
jer ni' zdravlja od puste zlovolje.
Život nas i tako grozno melje,
nek' bar blogom raste samo zelje.
Ne nađoh ja niš' bolje na 'elje',
al' šta fali, zelje bez da melje.

... zujim, pjevam, smijem se i mašem,
... i bez zuba beljiti se znadem.
ma, ne vama, životu se kezim,
kezim, bečim, mrgodim i beljim.
Kakvog, takvog, života mi moga,
di se gasiš, štekera ti tvoga.
Ajd' kamena, začepi tu njušku,
kojotici mogla bi na pušku.

E, sad je stvarno dosta... ča je slano, ni ni maški drago... ...

Po bećarcu jezik mi opleo,
Na vr' glave dobro je zasjeo.

Misli moje sve u rimi vezu,
Kuku meni u tome ćumezu.

Gulašija ili ćušpajzija,
To je moja nova fantazija.

Sve mi igra bećar po bećarcu
Sam' da neću svršit na madracu.

Noću šetam bećarskijem šorom,
U šljiviku zebem ranom zorom.

Jest da meni ide to od ruke,
Rime slažem ni sa pola muke.

E pa šta ću, ako se i hvalim,
Lažno skromna koga da namamim.

Svako zlo je i za neko dobro,
Rekoše još stari naši, pobro.

Bećarac me prostak prosvjetlio,
Pamćenje mi školom osvježio.

Davno je to ljudi moji bilo,
Kada mi se pisati prohtilo.

Kad me puklo kreativna biti,
Krenula ja važno slova liti.

Po papiru izbučkala riči,
Redoslijeda k'i na mene sliči.

Nema tu da ide sve po redu,
Gramatički da složim besjedu.

Zašto mora subjekt prvi biti,
A meni se hoće suze liti.

Ko to meni pravila nameće,
Da od riječi pjesma biti neće.

Kad mi uho šapuće, ni ćuti,
Ja obrnem kako srce ćuti.

Predikate, priloge, subjekte,
Bacim, složim, posluhnem efekte.

Od onoga što po struci važi,
Meni sve se obrne u glavi.

Napisah ja prvu priču tako,
Pa me lupi po glavi polako.

Inverzije puno u tom ima,
Nije dobro, to baš i ne štima.

Igra, šala, skuvana mi kaša,
Prozvali me 'reperica naša'.

Ajde neka, prvi mačić to je,
Posli toga išlo je na bolje.

U toj borbi repera i pisca,
Tko li osta', da je pitat' svisca.

Pisac nisam, niti si utvaram,
Ali volim riječima da stvaram.

A da odoh u muzičke vode,
Repala bih mužu pod prozore.

I dok nasta' ova rep balada,
Smazala se cijela čokolada.

Oznake: reperica, bećaruša

Domovinski bećarac (kao uvodno slovo)

Daleko sam, Slavonijo lijepa,
Al' bećarac ovaj meni tepa.

Intrigira i za rep me vuče,
pa neka se znamo tek od juče'.

Meni more pod prozore tuče,
Žitna polja tebi srce vuče.

Lipa li si domovino moja,
Od sjevera sve do bilog škoja.


Brački bećarac

Priko mora zaputi se Mote,
Nek sad vidu eto in ga tote.

Misli vlaj'na meni zapovidat,
Ka u crikvi samo propovidat.

Boga molit i dici ugođat,
A ja bidan kuću nadogrođat.

Ka'ćeš kopat, kad masline obrat,
Nevera će, spusti se u porat.

Vajalo bi s kozami u goru,
Jes' bi vidit kaić je u moru.

Svet' Ivane od nebeski sveci,
Ka'će molat, aj ti meni reci.

Dosta mi je badnji i samara,
Svi nas prtu, mene i tovara.

Broška krv je vrila i radišna,
Pa neka ih muči i zemljišna.

Ma bročonin zna bit i jutica,
Zmija zmija, neka zna ženica.

Nek se siti jadna li ne bila,
U koga se davno zajubila.

Vidi'će ga kad jon skrešen krila,
Bude bude za menon vapila.

Neka ide sve u suve smokve,
Ovce, novce, pa i mriže nove.

Ča je slano ni ni maški drago,
A ja mlađan zaradi lumbago.

Vazeja san boršu i lumbrelu,
Pinku bajam i slanu sardelu.

Špančeru san nataka na čelo,
Malon mistu zapiva opijelo.

Gren put Splita vidit malo svita,
Di me nikor nit' pozna nit' pita.

Pa nek tražu od poja do poja,
Vrati'ću se kad me bude voja.

Oznake: bećarac

Očarao me je na prvu onaj Pocoyo, kojeg s razlogom preimenovah u Blocoya, ali... dosta je... reče on, pa kažem i ja. Iskreno, već i meni 'para oči', mada ni Bogu priznat' neću, koliko me je puta nanovo oraspoložio.

A s 'radio sunca' zabljesnulo, i trag ostavilo... ne možeš uvijek dobiti ono što želiš, ali možda dobiješ ono što trebaš... pa proleti taj blještav tren, proleti i dan, ali osta' trag... ne možeš uvijek dobiti ono što želiš, ali možda dobiješ ono što trebaš... pa prohuje, tako, i dani k'o minute, a trag k'o ukopan, iz glave neće van... ne možeš uvijek dobiti ono što želiš, ali možda dobiješ ono što trebaš... pa, možda, velim... možda mu se hoće, baš sa mnom divaniti, i o sebi mi pričati... možda... možda mu se hoće, baš sa mnom drugovati, i sjenu mi praviti... možda... a možda bi me mogao i čuvati i paziti, i uza me se maziti, ako... ako ga (na)pišem, (na)rišem, i ne (is)trgam. E, pa možda... možda je baš i u pravu, a ja griješim, slijepa, grdo... možda, velim... možda je i bolje tako, ali zašto onda, avaj, boli ovako.

A bila sam na Braču. Da, opet, ali ovaj put malo drugačije. I malo, posve malo. Jedan dan, samo jedan dan. A za mene je otok Brač uvijek bio jedna druga dimenzija... neupitna, neotuđiva, srcu bliska i moja... izvorište mojih gena s obje strane. I uvijek sam ga pohodila s dušom i čitavom lepezom osjećaja. Bilo rodbinski ili sudski. A razlika je nebo-zemlja, znam, ali duša je duša, 'naoružana' ovakvim ili onakvim emocijama.
Da, ovaj put je bilo drugačije. Turistički opušteno i rasterećeno. Bez emocija. I da, lakše je tako, a možda... možda je i bolje, ali...

Pa, s 'radio sunca' zabljesnulo, i trag ostavilo... kako izreći neizrecivo - tu moć ima pjesma... pa proleti taj blještav tren, proleti i taj jedan dan, ali osta' trag... kako izreći neizrecivo - tu moć ima pjesma... pa prohuje tako, dani k'o minute, a trag k'o ukopan, iz glave neće van... kako izreći neizrecivo - tu moć ima pjesma... pa možda, velim... možda joj se hoće, baš sa mnom divaniti, i o toj smetnutoj moći mi pričati... možda... možda joj se hoće, baš sa mnom drugovati, i sjenu mi nanovo praviti... možda... možda bi me mogla i opet čuvati i paziti, i onako lijepo se uza me maziti, ako... ako je (na)pišem, (na)rišem, i ne (is)trgam... ako joj se vratim strasno i zaljubljeno, k'o onomad davno, kada znadoh kako... kako izreći neizrecivo.

Pa sad reci, da l' slučajno sve se desi, a ni to nije sve. Ma, šta sve! Ništa je to, kada se pravog još nije ni dotaklo. Ali ovaj put drugačije. Bez osjećaja, molim. Tako mišljah ili umišljah, sve do jutros...


Leo Martin - Odiseja