Zapjevajmo sada pjesme stare,
nek' nam oči stihovi ozare.
Jutros mi pod ruku ovo dođe,
pa mi osmijeh odma' licem prođe.



Prolistah ja knjižicu malenu,
bećarac me i trznu i prenu.
Čudna li se čuda događaju,
Bog te pitaj, otkud sve vrebaju.
Pa ja rekoh, bložjeg ti školarca,
deder kaži i toga bećarca.



Onda meni na um padnu dari,
kol'ko su ih 'jeli' komentari.
Bi mi žao da tamniče tamo,
Nek' zapoje i oni ovamo.
Pivali su drugi meni tako,
i ja njima vraćala, dakako.
Mišancije tote ima svake,
još da nam je s njima na plesnjake.

Kod mene se bećarilo 'vako:

Pa sad, eto, pjevajte još malo,
blogohimnu sklepat' bi trebalo.
Kad smo mogli iznjedriti knjigu,
dokazali nebesku smo ligu.
Blogo, blogo... nebo je granica,
mogla bi i blogokuharica.
Blogo, blogo... nastavimo priču,
neka riči i stihovi kliču.

Budimo mi ljudi dobre volje,
jer ni' zdravlja od puste zlovolje.
Život nas i tako grozno melje,
nek' bar blogom raste samo zelje.
Ne nađoh ja niš' bolje na 'elje',
al' šta fali, zelje bez da melje.

... zujim, pjevam, smijem se i mašem,
... i bez zuba beljiti se znadem.
ma, ne vama, životu se kezim,
kezim, bečim, mrgodim i beljim.
Kakvog, takvog, života mi moga,
di se gasiš, štekera ti tvoga.
Ajd' kamena, začepi tu njušku,
kojotici mogla bi na pušku.

E, sad je stvarno dosta... ča je slano, ni ni maški drago... ...