ponedjeljak, 12.09.2011.
Kada ti netko iz obitelji zabije nož u leđa
Osjećam se glupo, izdano, jadno, ma sve najgore. Zar je to moguće? Zar mi se to dešava? Zar ima kameno srce? Šta sam mu ja napravila? Nije mi jasno i dalje. Jesam ja nešto pogriješila, ako jesam, zašto mi ne dođe i ne kaže to, a ne da takvo što radi.
Naime jednu noć sam pričala s dečkom iz prethodnog posta i rekao je da mi mora reć nešto važno. Ja nisam mogla čekati da se vidimo pa sam mu rekla da mi kaže odma. Kada mi je rekao nisam znala šta da mislim i šta da kažem. Još uvijek je to za mene šok i nevjerica. O čemu se radi. Pa ovako. Počela je priča o meni kako se ja po svome gradu jebem na svakom čošku. Ok, neka se priča, jebiga danas svi imaju dva života. Zar ne? Meni je najvažnije da ja znam kakva sam i da on ne vjeruje u te priče. Nije toliki problem u pričama, već je problem tko ih priča. Pa pička mu materina bratić mi je. I da takvo što ide pomislit kamoli reć. Uvijek sam bila na njegovoj strani, kad god je netko pričao protiv njega uvijek sam ga branila, baš sam ga pohvalila i prijateljicama kako se popravio. Čak je i meni govorio nedam seku nikome, ne daj Bože da netko pogleda krivo seku. Ja sam bila sretna. Dakle to tako kada je sa mnom, a iza leđa. Lijepo Bogami. A volim ga ko rođenog brata, ne mogu živjeti bez njega. A on tako, on meni tako zabije nož u leđa. I još pita Njega zašto me on ne bi jel razumijete, šta fali, pa može biti sa mnom samo kada dođem da me može ala reći ću JEBAVAT. Samo malo, pa trebao mu je po pravilu reć da ni ne pomišlja na to. Da mu takvo što ne pada na pamet, da me obrani. Naravno On nije takav pa se samo naljutio i nije htio pričat s bratićem, al opet kakav god da je, kao moj bratić trebo bi me braniti kao šta i ja njega branim. Već je skoro imao gluposti u mom gradu, ali ja sam ga branila pa do toga nije došlo. A on meni tako zahvaljuje. Ne znam i dalje sam u šoku i ne vjerujem. Mene te priče ne diraju, puca mi kurac šta sada pola njegovog grada misli da sam takva, ali mene boli šta je to baš bratić pričao. Čemu to? Šta sam mu napravila? Voljela sam ga više od svega. S divljenjem sam govorila da to je moj bratić. A sada? Sada mi se gadi, on je kod mene položio za sva vremena, on za mene ne postoji više. On nije moj bratić. Debil pokvareni. Ali ajde nije vrijedan mojih živaca i neda mi se vrijeđat ga. Nije vrijedan da ga uopće spominjem.
Ne znam više šta da napišem, niti šta da kažem. Ovo me jako razočaralo s njegove strane, boli me kurac šta priča, samo mi je žao šta oni vjeruju u to. Šta njegovi i i moji prijatelji vjeruju u to. Očito me još nisu dobro upoznali. -.-'.
Puse od Amy.
- 08:50 -
Komentari (12) - Isprintaj - #
