utorak, 02.08.2011.
Frinedship
Sjedim i razmišljam: Jesu li prijatelji stvarni? Postoji li pravo prijateljstvo? Zašto ljudi nekada zbog banalnih stvari gube prijatelje? U čemu je kvaka? Što se to dešava?
Puno čitam o tome kako se najbolje prijateljice posvađaju. Gdje god da odem prvo što mi ljudi koje dugo nisam vidjela ispale, e posvađala sam se s tom i tom. Doista ne razumijem kako? Zašto? Zar je to sada normalno da gubiš prijatelje, jel to neki hir? Kamo svijet ide? Ili je to samo dio odrastanja? Zar je činjenica da je mama najbolji prijatelj ipak istinita?
Mislim da ipak je. Za nju znam da ju nikada neću izgubiti, osim onog trenutka kada umre. Doista sam s mamom razvila nešto što nisam imala s ni jednom najboljom prijateljicom. S njom pričam o svemu. Ali apsolutno svemu. Sada čak više nema ni onog srama kada trebaš priznati mami tko ti se sviđa, tko ti je zgodan, što si napravio, zašto si napravio. Ili se moja mama samo promijenila i shvatila da ja odrastam i da je normalno da gledam dečke i da ih komentiram. Istina je da njoj nekada digne tlak kada ja tako pričam. Normalno odem nekud i puna sam doživljaja i normalno prepričam koliko je zgodnih dečki bilo. Ali posluša me ipak, da mi savjet.
Dok druga je stvar kada se obratim tati i pokušam na neki način s njim porazgovarati o tome. Ne želi ni čuti o toj temi, jer na njemu vidim, da je on taj koji se boji da će kasnije kada nađem dečka biti manje vrijedan, da ću se promijeniti i da više nikada neću sjest s njime i popričati o ko zna kakvim temama, da se neću sprdati s njime, da neću više pogledati ni jednu utakmicu s njime. Jednostavno je i sam priznao da se toga boji. A ja ma koliko mu tupila da se to neće desiti on se i dalje boji. Jednostavno mi ne vjeruje na riječ. Dok se jednom ne desi da nađem dečka s kojim ću biti u ozbiljnoj vezi i kada ću mu ja dokazati da mi je on ipak važniji od dečka.
Ne znam ni sama jel moj tata jedini koji se tako boji ili ih ima još? Jel se previše brine ili šta? Očito se previše brine. Pokušavam razviti neki prijateljski odnos s njime, ali nikako ne ide, dok je s bratom druga priča. Ali normalno stvar je u tome što je BRAT, ne sestra.
Žao mi je što ponovo gubim povjerenje u prijateljice, jer fali mi ono vrijeme kada sam ja pričala prijateljicama kako mi se netko sviđa. I slične stvari. Fali mi čak i to doba kada mi se netko sviđao, kada mi je netko bio zgodan i slično. Nema ni toga više u meni. Sve meni to fali. Ali je li moguće to vratit? Ammm mislim da ne.
I dalje ostaje pitanje: ZAŠTO SE GUBE PRIJATELJI?
Puse od Amy :*
- 06:13 -
