subota, 13.02.2010.
Ne obećaj ako to ne možeš napraviti
Kako se čovjek osjeća glupo kada nešto ne napravi kako treba, a prije tog ga zamole da to nešto dobro napravi. Točno znam kakav je to osjećaj. I ne želim da se ponovi više nikada. Osjećam se kao da sam profesora napravila budalom. Naime zamolio me je da odigram rukomet najbolje šta mogu, tj. da se potrudim i svi smo mu obećali da ćemo se truditi šta više budemo mogli. I svi su se trudili osim mene. Jedina sam ja bila posebna i nije mi se niš dalo. Ne znam šta mi se odjednom desilo. Bilo mi je draže sjediti na klupi i gledati nego igrati, ali ko za vraga on mene ubaci u igru. Osjećala sam se tako glupo kada je vidio da uopće ne igram kak treba, kad je vidio da mi se neda igrati. I najgore mi je kada tako nešto obećam, a ne mogu to učiniti. I od sada nikome ništa ne obećajem jer je očito da mi ne idu ta šugava obećanja.
Kad je bilo natjecanje iz košarke i rukometa bili smo oslobođeni od škole. Tek sam ta dva dana shvatila koliko volim svoj razered i koliko mi fali kada nisam s njima. Užasno mi je falio moj najbolji prijatelj, ostali prijatelji s kojima se stalno zezam. Njihov smjeh, humor, njihove provale, gluposti. I još mnogo stvari uz to. I baš mi je bilo lijepo kada sam jučer došla u školu i kada smo se svi ponovo zezali, tukli, glupirali, radili sranja na nastavi. Još uvijek me muči moje ne učenje, stvarno mi se neda učiti. Nemam ni malo volje za učenjem. Samo mi se ide van i ništa više. U školu volim ić sam zbog ekipe i odmora. I niš više. Već vidim popravak iz matematike. Profesorica je užasna i jednostavno nikako ne možemo naučiti matematiku. Ništa nam ne želi objasniti kako treba. Ma užasna je ženska. Traži puno, a niš ne objasni. Da nam oće dat onog prrofesora sve objasni, a traži puno. Idem sada. Volim vas i ljubim. Pusa
- 17:11 -
