nedjelja, 20.12.2009.
Život je nekada lijep, a nekada je toliko jadan :S
Nekada se bojim da se ne zaletim u nekim stvarima. Da nešto napravim, a da prvo ne promislim o tome. Ne želim da mi se to ponovo desi. Ne želim napraviti glupost i onda žaliti zbog nje. Ali i strah me je, što ako to ne napravim, a to baš na kraju ispadne da je trebalo biti onako kako sam mislila da će biti. Nekada se toliko dvoumim, nekada me toliko strah da ni sama ne znam što činim, nekada me toliko strah da ni sama ne znam što da kažem. Ni sama ne znam što da učinim, da kažem, napravim i slično. Bojim se da ne pogriješim u onome šta sam namjerili napraviti. Jednostavno me je strah neke stvari učiniti, nisam spremna. Zbog nekih stvari bi trebala biti sretna, ma šta sretna, najsretnija na svijetu, ali nisam. Potpuno sam hladna na te stvari. Jedna od tuh stvari je ljubav. Naime, imam jednu prijateljicu koja je išla samnom u osnovnu, već sam prije pričala o njoj, ona i ja smo si ostale još uvijek dobre. Mada je ona sada u srednju krenula s curom koja je bila kod nas u 3. razredu i odselila nisam ni znala kud. E sada, njih dvije su se dogovorile da nabave broj od Njega, a to nije bilo teško jer ona živi u dijelu grada gdje i On živi, a On i ona su prijatelji, ne tako jako dobri prijatelji, ali ono uglavnom bok na bok itd. I one su meni tako nabavile broj, a da ja to ne znam, nisam imala pojma o tome da će one meni ići nabaviti broj i sada ja imam Njegov broj. Ali šta mi taj broj vrijedi kad me ni malo nije usrećio, ja sam im zahvalna, ali šta će on meni. Ja još nisam spremna na korak dalje. Znam i sto posto sam sigurna da će te pomisliti da sam luda, ali tako je kako je. Ja jednostavno ne znam šta će meni taj broj, on sada na face-u u privatnim porukama samo kupi prašinu doslvno. Ali šta će meni taj broj. Neke frendice su odmah pomislile da sam prepisala broj u mobitel, ali evo reći ću vam najiskrenije, nisam, niti ću ga prepisati. Ja sam glupa znam da jesam, imam toliku šansu bilo šta napraviti, ali ja ju neću iskoristi. A zašto? Jedan jedini razlog, nisam spremna. Naime prošlo je dvije godine kako nisam s nikim bila, baš sam to jučer računala s frendom iz razreda, i trebala bi biti spremna na neke nove ljubavne vode, ali nisam. Toliko odmora uzalud :S. Nije da je to sada neki odmor ili šta ja znam šta, ali ipak kada se na to gleda onda stvarno nisam normalna po tom pitanju. Tko bi još samo tako dao svoj broj, ja nebi. I sada umijesto da tu tipkam bolje mi je da barim, ali meni se to neda, nemam volje, nemam još uvijek muda pokušat bilo šta. Bojim se jednostavno. Uvijek mislim na ono, možda odgovor bude da, a možda ne nikada se ne zna, ali ja se jednostavno bojim. Bojim se odgovora. Bojim se tog šta će slijedit, šta je budućnost. Bojim se svega ali baš svega. Neki bi rekli da sam pićkica šta se svega bojim, ali jednostavno sam takva. Takva sam jadna da se bojim svega, mada ne želim to. Kada vidim neki par sva se raznježim i pomislim kako bi lijepo bilo da je i kod mene tako, ali kad sam ja ta koja je luda i koja se svega boji. I mislim da će se sve samo od sebe riješiti, ali neće. Ne neće se ništa samo od sebe riješiti, ali meni to nitko ne može utuviti u glavu, ja sam tvrdoglava kokoš. Baš se u nekim trenutcim mrzim i ne mogu se smisliti. A nekada se toliko volim i volim svoj život. Inače volim onu poslovicu: "Što se hoće, to se može!" Ali malo kada da ju koristim. Npr. koristim ju sada samo kada treba učiti, znači neda mi se učit, ali ja ponovim u sebi tu poslovicu i naučim, ali da bi ju iskoristila za druge stvari. Ma da nebi možda. Ne znam više šta da radim sa sobom, nekada se osjećam tako beskorisno i tupavo i dođe mi da izvršim atentat sama nad sobom, a nekada se toliko volim da se bojim da mi se neće šta desiti da mi dođe kraj životu. Voljela bih prokužiti samu sebe, ali mi baš i ne ide. Idem sada. Voli vas i ljubi vaša Del Blaine.
- 00:18 -
