Umorna sam, jako... Karakteristika dnevnih novina jest da se posao mora jako brzo savladavati i nema vremena za greške. Po prvi puta sam bila u takvoj vremenskoj stisci da sam doslovno trčala na wc jer nisam imala vremena prošetati do tamo... :))) I u petak, pa i danas sam na kraju dana zaradila takvu glavobolju da će mi ovo iskustvo ostati u dugom sjećanju... Ali sam shvatila da sam zaista mazohist, jer stvarno u svemu tome i dalje uživam.

Da se još malo vratim na priču o petku trinaestom... Zamislite sljedeću situaciju: zatrpani ste poslom, ne stignete mrdnuti, a vrijeme vam nemilosrdno curi... Imate nekoliko aktualnih članaka, no zbog malo prostora jednog od njih morate ostaviti za drugi dan. Dopisnik vas mrcvari, nikako ne želi shvatiti zašto taj njegov članak ne možete utrpati na stranice, a vi nemate snage, volje ni vremena objašnjavati cijeli svoj posao... Tlak vam sve više raste, gladni ste, glava vas rastura, no uspjevate biti ljubazni iako odlučni. Objašnjavate i da je vaš neposredno nadređeni podržao tu odluku. Razgovor završava i neko vrijeme (ali vrlo kratko) radite u miru. I ponovno zvoni telefon, puna vam je kapa svega i već očekujete nastavak mrcvarenja. Da skratim priču, dotični se glas predstavio, ali zbog cijele ludnice nisam dobro čula tko je, niti mi je bilo bitno. Dakle, razgovor je sljedeći:
glas (ljubazno): - čuo sam da priču nećeš objaviti. Zašto?
ja (zviždi mi već lagano u ušima): - imam nekoliko aktualnih stvari, naprosto mi ne stane...
glas (sa podsmjehom): - a šta ti to imaš aktualno? Ajde mi reci.
ja (zaustim da ponovim priču, a onda odjednom stanem jer mi je pukao film i počnem nervozno i odrešito): - slušaj! Kao prvo, ja račune za ono što radim ne polažem tebi, već svom šefu. Danas radim sama cijelo izdanje i sada stvarno nemam vremena razgovarati. Ako ti bilo što nije jasno ili imaš kakvih pitanja, obrati se šefu, dobro?
glas (zbunjeno): - ok. (i spušta slušalicu)
Par minuta kasnije dolazi moj šef i smije se: "Čujem da si oprala Klarića" (op. a. donedavnog zamjenika glavnog urednika, a mislim da je još uvijek...). S obzirom da je čovjek mlad i nije zlopamtilo, nastala je zafrkancija u stilu: "Tko ti je ta mala? Već dugo nitko sa mnom nije tako obrisao pod..." Promijenila sam deset boja i zaista se pitala imam li budućnost u ovoj kući? Jer ako jezičinu ne stavim na lajnu, a još i na petak trinaesti... :)
Situacija broj dva, par sati kasnije...
Izlazim iz zgrade i smijuljim se svemu što mi se taj dan dogodilo. Moj dragi me čeka s autom. Nisam stigla niti otvoriti vrata kad sam pala koliko sam duga i široka, a stvari su se razletile na sve strane. Tako nisam otresla već godinama... Zaista me čudi da je jedina posljedica pada jedna mala modrica na dlanu (ispod palca): :)))
Toliko o praznovjerju...

Sretna sam i što su izbori završili. Na nos mi cure političari i njihova natezanja. Predizborna hranjenja građanja, upucavanja, obećanja... Zaista nemam dovoljno dobar želudac za sve to. Pitam se kako ti ljudi spavaju? Meni je grozno kad nekome obećam neku sitnicu, a ne ispunim je. Ne mogu si niti zamisliti kako je to mazati ljudima oči sa pričama o boljem životu, a onda ne ispuniti i otići u krevet. Pretpostavljam da bih na njihovom mjestu bila na antidepresivima.
A kad već govorimo o zdravlju i političarima. Jeste li znali da je Milan Bandić svojevrsno medicinsko čudo i to bez zafrkancije? Čovjek je imalo izljev krvi u mozak, jedan od najgorih oblika moždanog udara. To nije bila samo kriza, kao što se pričalo... Doživio je potpuni oporavak i nikome nije jasno kako? Medicinski krugovi još o njemu govore...

Ako nastavim ovako umorna pisati, tok misli će me odvesti jako daleko. A da ne govorim o gramatičkim greškama jer osjećam da gubim kontrolu.

Laka vam noć...