NEMANJA: SMIRENOUMLJE

četvrtak, 16.10.2008.

Multikulturalizam, globalizacija i novi svetski poredak

Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic

Liberal "tolerance" condones the folklorist Other deprived of its substance (like the multitude of "ethnic cuisines" in a contemporary megalopolis) — any "real" Other is instantly denounced for its "fundamentalism", since the kernel of Otherness resides in the regulation of its jouissance, i.e. the "real Other" is by definition "patriarchal", "violent", never the Other of ethereal wisdom and charming customs. One is tempted to reactualize here the old Marcusean notion of "repressive tolerance", reconceiving it as the tolerance of the Other in its aseptized, benign form, which forecloses the dimension of the Real of the Other's jouissance.

Image and video hosting by TinyPic

Hrvatski pisac Miljenko Jergović vratio se iz Sarajeva gdje je u sklopu Europskih književnih susreta imao susret sa svojim prevoditeljima. Naklada Ljevak upravo mu je objavila roman “Freelander” koji mu je lani objavio sarajevski Ajfelov most.

VL: Je li “Freelander” nastavak Vaših prethodnih romana?
- “Freelander” je zamišljen kao novela u ciklusu novela o ljudima i njihovim automobilima. To je temeljna zamisao. Drugo što je za “Freelandera” bitno jest da je on fiktivni putopis na putu Zagreb-Slavonski Brod-Bosanski Brod-Doboj-Zenica-Sarajevo. Fiktivni putopis naprosto stoga što se na tom putovanju događaju neke stvari koje se obično ne dogode čovjeku koji prolazi tim putem. To je i najkraći put između Zagreba i Sarajeva.

VL: I Vi često prolazite tim putem?
- Najmanje nekoliko puta godišnje i jako ga dobro poznajem.

VL: U “Freelanderu” se opet bavite duhovnom procjenom situacije u Hrvatskoj i Zagrebu?
- Čak i mislim da to nije sasvim tako. Tu se bavim doživljajem Zagreba, doživljajem Bosne i doživljajem vlastitog identiteta iz perspektive jednog lika. U “Freelanderu” je minimum pripovjedačeva glasa. Ono što pripovjedač u “Freelanderu” govori je uglavnom glas glavnog lika Karla Aduma, čovjeka koji se prije šezdeset godina doselio u Zagreb i koji se sad određenim poslom prvi put vraća u Sarajevo kao čovjek bez identiteta ili čovjek s tragičnim identitetom. Čovjek koji se jednog dijela sebe srami, a na drugi dio sebe i svog identiteta se zapravo nikada nije naviknuo. To može biti priča o emigrantima svake vrste, pogotovo emigrantima koji ne odu daleko ili ne odu u svijet koji se jako razlikuje od njihova svijeta. Dakle, emigranti čija je emigracija minimalna, koji zapravo postaju žrtve tog terora malih razlika. Žrtve dijelom zbog okoline, a većim dijelom zbog vlastite neposobnosti da se adaptiraju, da optiraju ili da nešto izaberu.

VL: U knjizi spominjete štrukle i one su jako loše prošle. Zašto?
- Nisu samo štrukle loše prošle. Stvar se događa na jednom stajalištu autoputa, na jednom od onih krajputaških ekspres-restorana uz koji stane autobus pun Poljaka koji navale na tu odvratnu hranu. Da se razumijemo, hrana uz hrvatske putove je, što god tko o tome mislio, redom odvratna, pogotovo nakon što je ukinuta ona legendarna lička cesta uz koju su ljudi jeli janjetinu, koju ja ne volim, pa sam i za tu čast bio uskraćen. Kada ti Poljaci navale na tu hranu, slijedi jedan pomalo esejistički ekskurs dijelom Karla Aduma i dijelom samog pripovjedača o našim prehrambenim identitetima i o štruklama koje su, a sada će me napasti i znani i neznani, jedno krajnje primitivno jelo koje pri tome nije hrvatsko kao što ni sarma nije hrvatska i kao što uglavnom ništa od onog čime se Hrvati ponose u svojoj nacionalnoj kuhinji nije hrvatsko. Meni je samo žao što se hrvatski nacionalisti, nacionalšovinisti i fašisti, ne odnose izričito i dosljedno i prema hrvatstvu onoga što jedu, jer bi u tom slučaju Hrvatskoj jako olakšali sudbinu budući da bi jedući samo hrvatsko neobično brzo umrli od gladi. Tako bi Hrvatska ostala spašena od nacionalizma, šovinizma i fašizma.

Image and video hosting by TinyPic

VL: Može li hrana uopće biti dio identiteta?
- Hrana jest dio identiteta, ali hrana ne može biti dio nacionalistički shvaćenog identiteta, ne može biti dio nacionalističkog ponosa. Hrana kao dio opuštenog i relaksiranoga hrvatskog identiteta podrazumijeva, iz zagrebačke perspektive, niz dobrih i pristojnih kineskih restorana. Kineska hrana je dio hrvatskog identiteta na sličan način na koji su i štrukle dio hrvatskog identiteta. Kao što su štrukle posuđene, tako je i kineska hrana posuđena. Sposobnost velikih gradova i multikulturnog društva je da obuhvate, prisvoje, adoptiraju sve ono što stiže sa strane. Jak element frankfurtskog identiteta su te turske male kebab-pečenjarnice u široj okolici željezničkog kolodvora. Ti mali turski restorančići su integralni dio njemačkog identiteta i bez njih bi Frankfurt bio drukčiji. Današnja urbana Njemačka nije obilježena onim odvratnim masnim svinjskim kobasicama i kiselim zeljem koji padnu na želudac kao uteg od deset kila, nego je obilježena turskim kebabom. Nešto se sa nijemstvom očigledno promijenilo. Ja bih recimo, bio sretan kad bi se i pojam hrvatstva uspijevao ponašati kao pojam nijemstva. Kada bismo živjeli u društvu koje adoptira i magnetski privlači ono što dolazi sa strane, a ne da prema onome što dolazi sa strane pokazuje mržnju, odbojnost i odsustvo osnovnog obrazovanja. Odsustvo pojma o tome da kad jedu tu 'fucking' sarmu jedu nešto tuđe i orijentalno, kada slušaju tu 'fucking' tamburicu, slušaju nešto što je ne samo tursko, nego je ljuta Anadolija. Ta tamburica nije bila među Hrvatima od stoljeća sedmog, nego je došla s Turcima kao turski instrument. Hrvatski bi instrument iz perspektive srednjoeuropske Hrvatske prije bila harmonika dugmetara koja je došla iz Austrije i Njemačke koje su nam simpatičnije. Ako smo nacionalisti, onda bismo trebali biti dosljedni i umrijeti od gladi.

VL: U romanu ste i sebe uvrstili kao lik?
- Pojavljujem se dva puta kao lik, ali objašnjenje je izvanknjiževne, privatne naravi. Zbog praznovjerice meni bliske osobe, morao sam uvrstiti svoj lik u novelu da bi se znalo tko sam tu ja, a tko nisam, da me ne bi pogodila sudbina glavnog junaka

VL: Ne volite domaće nagrade, niste išli na sajam u Leipzig... Je li to pomalo ekscentrično?
- Nije da ne volim domaće nagrade. Čak bih rekao da domaće nagrade najviše i volim, jer sam i ja pomalo kao nacionalisti o kojima sam govorio. Nipošto ne volim niti dopuštam da se manipulira mojim imenom. Uvrštavanje mog imena i mojih knjiga u uže izbore nagrada za koje je savršeno jasno bilo da zbog stava žirija i specifične vrste omraze kojoj u određenim situacijama znam biti izložen, čista je manipulacija i, bit ću prepotentan, dizanje cijene budućim dobitnicima. Meni se to ne sviđa. Nikome ništa ovdje nisam dužan. Nisam ni nositelj državnih odlikovanja, ni pisac na sinekuri, ni korisnik stipendija Ministarstva kulture, ni miljenik Hrvatske radiotelevizije. U većini hrvatskih dnevnih novina se o mojim knjigama i o meni ne piše. Ja se doista mogu ponašati kako mi je volja. Doista mogu određivati hoću li biti u nekom društvu ili neću. I hoće li se moje ime povlačiti po užim i širim izborima hrvatskih nagrada ili neće
.

Image and video hosting by TinyPic

Prazna tačka univerzalnosti


Slavoj Žižek

Kako se u eri globalnog kapitalizma univerzum Kapitala može povezati sa oblikom nacionalne države? Ta je veza verovatno najbolje izražena u formi "autokolonizacije": kada je funkcionisanje Kapitala neposredno i multinacionalno, u igri više nije standardna opozicija između metropole koja kolonizuje i zemalja koje su kolonizovane; neka globalna kompanija, tako reći, preseca pupčanu vrpcu kojom je bila vezana za majku-naciju i zemlju svog porekla uzima kao puku teritoriju koju treba kolonizovati. Upravo je to ono što tako uznemirava patriotski orijentisane desničare populiste, od Le Pena do Bjukenena: činjenica da novi multinacionalisti imaju potpuno isto držanje prema francuskoj ili američkoj lokalnoj populaciji kao prema stanovnicima Meksika, Brazila ili Tajvana. Zar u ovom autoreferentnom preokretu današnjeg globalnog kapitalizma, koji, nakon nacionalnog kapitalizma i njegove internacionalističke/kolonijalističke faze, funkcioniše kao nekakva "negacija negacije", nema neke poetične pravde? U početku (naravno, idealnom), imamo kapitalizam koji se razvija u granicama nacionalne države, praćen internacionalnom trgovinom (razmenom između suverenih nacionalnih država); nakon toga, sledi odnos kolonizacije, u kome kolonizujuca zemlja sebi podređuje i eksploatiše (ekonomski, politički, kulturno) kolonizovanu zemlju; finalni moment ovog procesa predstavlja paradoks kolonizacije u kome postoje samo kolonije, ne i kolonizovane zemlje - kolonizujuća sila više nije oličena u nekoj nacionalnoj državi, već u nekoj globanoj kompaniji. Dugoročnije gledano, mi više nećemo samo nositi majice banana republika, već ćemo živeti u banana republikama.

I, jasno je, idealni oblik ideologije ovog globalnog kapitalizma jeste upravo multikulturalizam, držanje koje, iz neke šuplje, globalne perspektive, svaku lokalnu kulturu tretira onako kako kolonizator tretira one koje je kolonizovao - kao "domoroce" čije obićaje treba pažljivo proučiti i "ispoštovati". To, pak, znači: odnos između tradicionalnog imperijalističkog kolonijalizma i globalne, kapitalističke autokolonijalizacije u potpunosti je jednak odnosu između zapadnog kulturnog imperijalizma i multikulturalizma - u istoj meri u kojoj globalni kapitalizam počiva na paradoksu kolonizacije bez kolonizatorske metropole nacionalne države, multikulturalizam počiva na tutorskoj, evropocentričnoj distanci i/ili poštovanju lokalnih kultura bez uporišta u vlastitoj kulturi. Drugim rečima, multikulturalizam je negirana, inverzna, auto-referentna forma rasizma, "rasizam s distancom" - on "poštuje" identitet Drugog, poimajuci Drugog kao svojom voljom zatvorenu, "autentičnu" zajednicu prema kojoj on/ona održava distancu, što mu/joj omogucuje univerzalnost pozicije koju zauzima. Multikulturalizam je rasizam koji svoju sopstvenu poziciju lišava svakog pozitivnog sadržaja (multikulturalista nije direktni rasista; on/ona Drugome ne suprotstavlja neke partikularne vrednosti vlastite kulture); on/ona, uprkos tome, zadržava tu poziciju kao privilegovanu praznu tačku univerzalnosti, sa koje se druge partikularne kulture na pravi način mogu ocenjivati (ili potcenjivati) - respekt multikulturaliste za specifičnost Drugog predstavlja modus afirmacije vlastite superiornosti.
Iz ugla postmarksističkog, antiesencijalističkog poimanja politike kao polja hegemonske borbe kojoj nedostaju unapred ustanovljena pravila, potrebna za definisanje njenih parametara, lako je odbaciti koncept "logike Kapitala" uz obrazloženje da on predstavlja recidiv starog esencijalističkog stanovišta: ne da se prelaz sa standardnog kulturalnog imperijalizma na tolerantniji multikulturalizam, uz svu njegovu otvorenost prema obilju hibridnih etničkih, polnih i drugih identiteta, ne može svesti na ideološko-kulturnu posledicu ekonomskog procesa, već on upravo predstavlja rezultat duge i teške političko-kulturne borbe, čiji konacni ishod nipošto nije bio zajemčen apriornim koordinatama "logike Kapitala"... Odsudno je, međutim, to da se ova borba za politizaciju i potvrdu višestrukih etničkih, polnih i drugih identiteta oduvek odvijala na pozadini jedne nevidljive, no stoga ništa manje nesavladive zapreke: globalni kapitalistički sistem mogao je da se koristi dobitima postmoderne politike identiteta sve dotle dok nije remetio regularnu cirkulaciju Kapitala - onog časa kada bi neka politička intervencija tome postala pretnjom, elaborirani set mera isključivanja namah bi je uklonio.

Kako stoji sa krajnje očiglednim kontrargumentom po kome je neutralnost multikulturaliste lažna, budući da njegova/njena pozicija precutno privileguje evropocentričke sadržaje? Način zaključivanja ovde je ispravan, ali je ono zasnovano na pogrešnoj pretpostavci. Određena kulturna pozadina ili poreklo koji uvek pružaju potporu univerzalnoj, multikulturalističkoj poziciji ne predstavlja "istinu" te pozicije, skrivenu pod krinkom univerzalnosti ("multikulturalistički univerzalizam je zapravo evropocentričan..."), već upravo suprotno: mrlja određenog porekla je fantazmatični paravan koji prikriva činjenicu da je subjekt već sasvim "lišen porekla", odnosno, da je prava pozicija na kojoj on stoji upravo prazni prostor univerzalnosti. (...) Pravi užas nije sadržan u partikularnom sadržaju, skrivenom pod univerzalnošću globalnog Kapitala, već pre u činjenici da je Kapital delotvorno jedna anonimna, globalna mašina koja slepo ide svojim tokom; to jest, da zapravo ne postoji nikakav određeni Tajni činilac koji je animira. Užas nije (partikularno živi) duh u (univerzalno mrtvoj) mašini, već (mrtvo univerzalna) mašina u samom srcu svakog (partikularnog živog) duha. Treba, dakle, izvesti zaključak da problematika multikulturalizma (hibridna koegzistencija različitih kulturnih života-svetova) koja se danas nameće, predstavlja oblik pojavljivanja opozita, razorne prisutnosti kapitalizma kao globalnog svetskog sistema: ona svedoči o homogenizaciji bez presedana današnjeg sveta.

U stvari, čini se kao da je, budući da nam horizont socijalne imaginacije više ne dopušta da mislimo o konačnom nestanku kapitalizma - pošto, moglo bi se reći, svako prećutno prihvata da je kapitalizam tu da ostane - kritička energija našla oduška u borbi za kulturne razlike, koja bazičnu homogenost kapitalističkog svetskog sistema ostavlja netaknutu. Pa tako mi sada vodimo naše PC bitke za prava etničkih manjina, gej i lezbijki, različitih životnih stilova i tako dalje, dok kapitalizam sprovodi svoj trijumfalni marš - a današnja kritička teorija, zaodevena u "studije kulture", na sebe preuzima vrhunski oblik službe neometenom razvoju kapitalizma, aktivnim participiranjem u ideološkim naporima da se njegova razorna prisutnost učini nevidljivom: u dominantnom diskursu postmodernog "kulturnog kriticizma", samo spominjanje kapitalizma kao svetskog sistema preti optužbama za "esencijalizam", "fundamentalizam" itd. Cena ove depolitizacije ekonomije jeste to da je i sam domen politike na izvestan način postao depolitizovan: prava politička borba transformisana je u kulturnu borbu za priznanje marginalnih identiteta i toleranciju razlika.

Lažnost elitističkog multikulturalističkog liberalizma nahodi se u tenziji između forme i sadržaja, koja je već bila karakteristična i za prvi veliki ideološki projekt tolerantnog univerzalizma, projekt Slobodne masonerije: masonska doktrina (univerzalno bratstvo svih ljudi utemeljeno na svetlu razuma) otvoreno se sudara sa sopstvenom formom izražavanja i organizacije (tajno društvo koje podrazumeva ritualne inicijacije); odnosno, upravo sama forma izražavanja i artikulacije Slobodne masonerije opovrgava pozitivnu doktrinu. Strogo homološki, savremeno "politički korektno", liberalno držanje koje sebe percipira tako kao da prevazilazi ograničenja sopstvenog etničkog identiteta ("građanin sveta" koji nije usidren ni u jednoj određenoj etničkoj zajednici), funkcioniše unutar sopstvenog društva, kao uski, elitistički kružok više srednje klase koji se jasno suprotstavlja većini običnih ljudi, omraženih zbog toga što su zahvaceni tim uskim etničkim granicama ili granicama njihove zajednice. Nije otuda čudno što je liberalna, multikulturalistička tolerancija zapretena u začaranom krugu odveć velikih i neodoljivih ustupaka partikularnosti kulturi Drugog:

Image and video hosting by TinyPic

S jedne stane, ona toleriše Drugog u meri u kojoj to nije realni Drugi, već neki aseptični Drugi premoderne, ekološke mudrosti, fascinantnih obreda, itd. - onoga časa kada se u koštac hvatamo sa realnim Drugim (recimo, klitoridektomije, žena koje su nagnane na nošenje vela, mučenja neprijatelja do smrti...), sa načinima na koje Drugi reguliše specifičnost svoje jouissance, tolerancija prestaje. Isti oni multikulturalisti koji se suprotstavljaju evropocentrizmu takođe se, po pravilu, suprotstavljaju i smrtnoj kazni, odbacujući je kao ostatak primitivnih, varvarskih običaja osvete - njihov prikriveni evropocentrizam ovde postaje vidljiv (čitava njihova argumentacija protiv smrtne kazne strogo je "evropocentrična", budući da podrazumeva liberalna shvatanja ljudskog digniteta i kazne, te se oslanja na evolutivnu shemu koja polazi od primitivnih, nasilnih društava i skončava u modernim, tolerantnim društvima koji su u stanju da prevaziđu princip osvete).

S druge strane, tolerantni liberal multikulturalista će ponekad tolerisati čak i najbrutalnija kršenja ljudskih prava, ili će, u najmanju ruku, biti nevoljan da ih osudi, strahujući od optužbe da Drugome nameće vlastite vrednosti. Prisećam se, iz vremena sopstvene mladosti, studenata maoista, koji su propovedali i sprovodili "seksualnu revoluciju"; kada im je bilo ukazano da se u Kini, tokom maoističke kulturne revolucije, podrazumevao ekstremno "represivni" stav prema seksualnosti, oni su spremno odgovarali da u njihovom svetu - životu seksualnost ima potpuno drugačiju ulogu, te da ne treba da im namećemo naše standarde "represivnog" - njihov stav prema seksualnosti deluje "represivno" samo po zapadnim standardima... Zar se danas ne susrećemo sa istim stanovištem kada nas multikulturalisti upozoravaju da Drugome ne namećemo svoj evropocentristički koncept univerzalnih ljudskih prava? Štaviše, zar glasnogovornici samog multinacionalnog Kapitala ne evociraju često ovaj tip lažne "tolerancije", u cilju legitimisanja činjenice da je "biznis na prvom mestu"?

Ključna tačka je u tvrđenju komplementarnosti ovih suvišaka, ovog odveć mnogo i ne dovoljno: ako prvi stav nije u stanju da shvati specifičnu kulturnu jouissance, koju, u praksi druge kulture koje nama deluje surovo i varvarski, čak i "žrtva" može da otkrije (žrtve klitoridekotomije taj način često percipriraju kao vid zadobijanja pravog ženskog digniteta), drugi stav ne uspeva da shvati činjenicu da je Drugi u sebi podeljen - pripadnici druge kulture, ne samo da se ne poistovećuju nužno sa njenim običajima, već prema njima mogu zauzeti distancu ili se protiv njih pobuniti - u takvim slučajevima, upućivanje na "zapadno" shvatanje univerzalnih ljudskih pava može da posluži kao katalizator koji pokreće autentični protest protiv prinuda vlastite kulture. Drugim rečima, nema te srećne sredine između "previše" i "nedovoljno"; pa tako, kada nas, u očajničkom nastojanju da odgovori na našu kritiku, multikulturalista zapita: "šta god da učinim, pogrešno je - ili sam odveć tolerantna prema nepravdi koja je učinjena Drugom, ili Drugom namećem svoje sopstvene vrednosti - pa šta hoćete da uradim?", naš bi odgovor trebalo da glasi: "Ništa! Sve dotle dok ostaješ pri svojim pogrešnim pretpostavkama, ne možeš ništa da učiniš!". Liberalni multikulturalista nikako ne uspeva da primeti da je svaka od kultura koja je uključena u projekt "komunikacije" zahvaćena svojim vlastitim antagonizmom koji je sputava u potpunom "postojanju onim što jeste" - jedina autentična komunikacija oličena je u "solidarnosti u zajedničkoj borbi", u otkriću da je moja pat-pozicija ista ona u kojoj se nalazi i Drugi.

Da li to znači da se rešenje nalazi u priznavanju "hibridne" naravi svakog identiteta? Lako je uzdizati hibridnost postmodernog, migrirajućeg subjekta, koji lebdi slobodno između različitih kulturalnih sfera, ne bivajući zapreten nekim posebnim etničkim korenima. Ovde su, nažalost, kondenzovana dva potpuno različita sociopolitička nivoa: s jedne strane je kosmopolita, akademsko lice iz više ili više srednje klase, koji uvek poseduje odgovarajuću vizu za prelaz preko granica bez ikakvih problema, u svrhu sprovođenja svog (finansijskog, akademskog...) biznisa, i koji stoga može da "uživa u razlikama"; s druge strane je siromašni (e)migrant, radnik, koga je siromaštvo ili (etničko, religijsko) nasilje nagnalo da napusti svoj dom, za koga slavljena "hibridnost" označava vrlo opipljivo traumatsko iskustvo nemogućnosti da se negde "skrasi" i legalizuje svoj status, subjekt za koga prelaženje granice i porodično okupljanje može biti veoma uznemirujuće iskustvo koje zahteva veliki napor. Oduzimanje mogućnosti tradicionalnog načina života, za tog drugog subjekta predstavlja traumatični šok koji destabilizuje čitavu njegovu egzistenciju - njemu reći da treba da uživa u hibridnosti i nedostatku fiksiranog identiteta svoje svakidašnjice, da je njegova egzistencija migrantska, u-sebi-nikada-identična itd., podrazumeva isti cinizam koji je na delu u (populazirovanoj verziji) Delezovog i Gatarijevog slavljenja šizo-subjekta, čija rizomatična, razmrvljena egzistencija razara paranoični "proto-fašistički" zaštitni oklop fiksiranog identiteta: ono što je za tog drugog subjekta iskustvo vrhunske patnje i očaja, stigma isključenja, nemogućnosti učešća u zbivanjima vlastite zajednice, to se - iz perspektive eksternog, "normalnog" i sasvim prilagođenog postmodernog teoretičara - uzdiže kao krajnja potvrda subverzivne želeće mašine...

Image and video hosting by TinyPic

Sa engleskog prevela Adriana Zaharijević

- 05:23 - Komentari (6) - Isprintaj - #


View My Stats

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se