NEMANJA: SMIRENOUMLJE

nedjelja, 06.04.2008.

Image and video hosting by TinyPic
Image and video hosting by TinyPic

- Bum, buš, bumo, bute, te, šaptala mi je mazno moja nova pičkica.
- Imaš dobar buš, uzvratih dok sam joj jezikom zlostavljao sikilj.


Markiz

Image and video hosting by TinyPic

Kaj sad svi trabunjate o Bušmanima samo zato jer vam je neugodno početi razgovor o laureatu ovogodišnjeg natječaja JL-a za najbolji roman Socijalističke Republike Hrvatske!?
Navodno da je Perišić stalno htio poljubiti prošlogodišnje laureata u usta, ali su ga redari i kućni odgoj odvratili od tog rizičnog nauma.
“Naš čovjek na terenu" inače je vrsno štivo.
Pisac u njemu prikazuje ljude. Ti ljudi nažalost dolaze u Zagreb i onda se jako trude ne bi li se prilagodili. Kako kaže sam pisac, "taj trud često postaje nešto kao urbani team building": "U određenim društvima svi su se obavezni držati kao da su od stoljeća sedmog 'urbani', što je dobra prilika za komični tretman."
Kao što se vidi, pisac je opasan faker: obratite pažnju na ovu foru urbani team building, do je jebena fora.
Perišić bi češće trebao pisati o team buildingu, a ako već ne piše, morao bi pisati o body buildingu, Vempajer Stejt Bildingu ili zgradama općenito.
Zato jer on super piše.
Inače, uz razne likove u romanu se pojavljuju i Čadež, Čuveljak, Zidarić i Šovagović, 'iz fore': "Bez tih imena ti posve sporedni likovi ne bi imali nikakvog smisla," priznaje.
Vidite kako Perišić i opet vrckavo govori:...iz fore!
On je prepun fori.
Pojava Čadeža u romanu je zgodna. Za one koji su na Patologiji novi, Čadež je naš Liječeni katolik. On je poznat po mnogočemu, a najpoznatiji po pjesmama i sljedećem kratkom dijalogu s Don Kaćunkom:

Image and video hosting by TinyPic

Kako je dragi dobri Don nabio nakurac Liječenog

antologijski komad, čitati lento, ma non troppo

lijecenikatolik

Kak to da je Crkva u Hrvata odjednom tak internacionalna? Di se štancaju kaleži? Kaj je i ta proizvodnja otišla u Kinu? Joj, joj, kaj nisu Slovenci ozakonili gej brakove? Kaj bumo im sad mi pomogli se reše tih zala? Jel i to dio procesa? Don Kaćunko, kak vi morete imat na tablici od auta natpis Angelo? Kaj vi niste zaduženi da se skrbite o profesionalnim ubojicama, za kaj se vojnici ionak u prvom redu školuju? Kaj onda oni kaj ih ovi naši vubiju dolaze k vama po svoju porciju vječnosti ili vam pak dolaze ovi naši kaj ih vubiju oni njihovi? I nije vam loša limuzinica. More se tak živet, kaj ne?

Don Kaćunko
Kaj si kaj bolestan kaj tako kaj strašno? Kaj se kaj javlaš kaj iz Vrapča kaj il iz Jankomira kaj? Kaj ne vidiš kaj da se kaj ne vidi kak si kaj još kaj neizlečen! Budi tam još kaj moreš dulje, preporučim ti kaj dr. Jukića koji ni kaj god!
Bog nek ti se kaj smiluje, posebno da ne sramotiš naš lepi kaj!

Image and video hosting by TinyPic

Šteta što laureat Perišić ne zna ovako dobro pisati kao naš dragi Don Blog.
Jebiga. To je već tradicija.
Nego, gde ga se denu prošlogodišnji laureat?

Da se nadovežem na sebe samoga, ovo je još jedna EPH-ova nagrada u nizu za društvenu satiru: pisac piše o suvremenosti, i k tome je satiričan! Pa di ćeš bolje! Jedino, nagrada je upravo zato, kao i prošle godine, sumnjiva: naime, i dalje je nejasno kako je moguće satirično pisati o hrvatskoj stvarnosti, a ne zajebavati EPH i njegova vlasnika? A ako pak zajebavate EPH i njegova vlasnika, kako je moguće dobiti nagradu "Jutarnjega lista", k tome za satiru? Jer, oni ne znaju za šalu!
Da bi sve bilo jasnije, evo prošlogodišnje argumentacije:
1. Jasno da nije Matoš. Ali nije ni Marinković. Pa ni Šoljan. Čak ni Jergović. A koji kurac onda piše? Zamisli da kreneš igrati nogomet. A znaš da nisi Pele. Ali ni Maradona. Pa ni Boban. Čak ni Dudu. A koji kurac onda jesi? Jertec? Tko jebe Jerteca! Gdje taj igra?
2. Bulinho je napisao satiru? Ne, čekaj, stani, tu nekaj nije u redu: nije moguće da je napisao satiru a da ste mu vi, da mu je EPH, da mu je Sauron dao nagradu! Jer, to je proturječna tvrdnja: da bi EPH dao nagradu tipu koji zajebava EPH! Kako to mislim: Zajebava EPH!? Pa, stari, a kak ti to misliš da je Bubu napisao društvenu satiru, a ne zajebava Saurona? Pa to je tehnički nemoguće, pogleć: politika, mediji, plakati, nekretnine, turizam, marketing, ogalašavanje, PR, tv-produkcija...čekaj malo, stari, pa kako je moguće napisati društvenu satiru a ne zajebavati čovjeka čija fotografija u Enciklopediji Croatici ilustrira Društveni Present Continuous Tense. Ja sam mislio da je to moguće jedino Borisu-a-ha-ha-Dežuloviću, ali, očito, izgleda da je Sauronov zamak stealth! Inače, Vilenjak, Vilenjak, ne može biti svak, je li ti palo na pamet kako Pavičiću ili Tomiću nikada, ali ama baš nikada u životu na pamet nije palo napisati kolumnu o Ninosauronu? Recimo: Ninosaurus Rex, Kralj džungle na asfaltu! A, kakav jebački naslov! Sad je to i Bubi uspio: napisao je knjigu koja je opaka društvena satira a da ne samo ne ujeda za srce vlasnika Koranske Kule Tmina, Tušta i Tma, nego ga elementarna nepogoda Jel Ninho još i nagrađuje! Ma ideš mi u kurac, pa ovih je deset redova Dekalog nekog pijanog bahantskog boga spram tog vašeg seoskog Bubuleje, notara doskočica iz zaleđa. BTW: Kako vama seljacima stalno na pamet pada jedna te ista slika: ide autobus po vrletima kamenjara, šofer frlji turbo-jazz, a vi k'o pretislonac: kiptitie šaljivim idejama, i samo je pitanje tko će ih prvi baciti na papir! Mislim, a da se malo suzdržite, pa ponešto bacite pod jaja, a ne na papir? (Ja tebe volim, kao brata i mistika, pa mi je čudno to tvoje bukoličko snoviđenje i ekstaze firme Krstić).
3. Krležu se ne vadi iz groba, vampiru nekrofilski, jer je Krleža živ da življi ne može biti: spomenuo sam ga povodom malograđanštine, kao i zbog one legendarne ingeniozne uvodne rečenice u Pilipu: ako netko danas napiše tako pametnu i potmulu uvodnu rečenicu, ja ću istom rastrgnuti košulju, istetovirati njegovo ime na prsima, i krenuti Poeti ususret!
Krleža je tu, među nama, i, što je bolje: Na našoj je strani!
4. Stari, čak i ja imam 11000 klikova od 22. prosinca prošle godine do danas, dakle u tri mjeseca, čak i ja! Dobro, ja sam genij, ali, vjeruj, nema takvog idiota da ne bi našao sljedbu nemuštih kretena koja će ga pratiti. Možda ja tu nisam najsretniji primjer, jer se na mom imbecili ne usuđuju ostaviti traga: osim Patologa, Pooke i Loonyja, dakle osvjedočenih luđaka i psihonauta, nikome na pamet ne pada bilo što komentirati, jer, koji bi kurac epizodističke nule radile na All Stars utakmici!? Konačno, Ribafish je onda, po tom kriteriju, za Bulića križanac Homera i Homera Simpsona: nebrojeni ga čitaju, i još ga pritom razumiju!
Jebeš taj kriterij: eto, čak i ti imaš 17500 klikova, doduše u osam mjeseci postojanja bloga (a, jebiga, pusti, boli te kurac, kaj sad), pa je roman godine, tj. društvenu satiru o autobusu napisao Bubimir a ne ti!

Image and video hosting by TinyPic

Intelektualac, druga polovina XX. veka

Jedino što je dobro kod Bulalića to je ta prostodušna iskrenost: on je svoj blog proročki nazvao Pušiona, pa još k tome. Znao je Bule da je sve to pušiona, samo se faze razlikuju: na kraju, čak mi je i simpatičan! Dobio je od Pavića lovicu za nagradicu, pa je sada mogao taksijem do Libma pozvat rundicu za škvadricu! Oprosti, Vilenjak, ali ahahahahahah...jebote, pa to je društvena satira! Na kraju mu je EPH dao 50000 klikova za taksi i rundu u Limbeku, a onda je Pravi Bule otišao na vakumiranu i propisno odležanu Black Angus govedinu iz Argentine, apsolutno senzacionalan “roastbeef”, zapravo ramstek, krvavo-hrskavo pečen, s propisnim naslagama loja na korici, serviran kao lepeza debelo rezanih crvenih šnita posutih crnim tartufima, najukusniji i najsočniji komad govedine koji čovjek, ako nije društveni satiričar, može blagovati u okolici Zagreba, usred nepomućene ataraksije i stupora, zanemarimo li na čas nepretenciozan izbor crnih vina te na način točenja šampanjca. Sauron, u bijelom salonu, s bijelim namještajem i bijelim foteljama, u isto je vrijeme pred crnom Pioneerovom passe plazmom zurio u 'Zuhra light show', ćuteći pritom nekakvu neodređenu prazninu; pomislio je, na tren, da sve, nažalost, teče, i da je možda i sam prolazan. Pod njim se sterao Zagreb. (U kurac se sterao. Sorry, nisam izdržao.) Prepun prilika. Jasno, uz dobar konzalting. Negdje tu, u blizini, na Trnju, svoju je prvu rundu dobio društveni satiričar Bobi, Buli, Bubić...jebemu...zovite mi Velimira...Velja, druže, kako se zove mali kojem smo dali nagradu? Da, da, za satiru...khahahahazahahahastahahan...!

EPH bi stalno htio biti svakom loncu poklopac, tj. demijurg svega što u Hrvatskoj jest, a nije da nije: oni bi birali auto godine, miss ljeta i publicističko štivo sezone, samo da oni određuju kaj je in a kaj out!
Drže te pretorijanske poluinteligente na honorarima i onda ti samohlaleći krugovi što se suzuju jedan drugom izdaju potvrdu o vrijednosti!
Stravično.
Kurcu to ne vrijedi, taj Perišić, kao ni prošlogodišnji long time no see Bulić.
Lijepo sam rekao još prošle godine da su sada zajebali čovjeka time što spram sebe samoga ima obvezu nastaviti život kao književnik, iako je dečko trivijalni bloger-komercijalist, nešto kao Porto, jedino s boljim mobitelom i lap-topom. Doduše, Porto bar ima neviđen entuzijazam, obrnuto razmjeran talentu: taj bi baš ono kaj nemre, jebiga, tak je to u ljudskoj prirodi, ali vratimo se laureatima, jebeš Porta.
Dakle, zajebali su Bulića i sad kaj, čovjek umjesto da radi u računovodstvu Brukete i Žukete pokušava natandrkati nekaj kaj načelno ne funkcionira: književno djelo; ne funkcionira načelno, jer on i nije dobio nagradu kao književnik, nego kao sezonski pisar-satirik društvene realnosti. Važno je naime da se po Hrvatskoj drka, pa makar i iz pera Perišića ili Bulića.
Dogodine će valjda nekaj napisati i Dežulović, a onda smo svi o(t)pisani!

Image and video hosting by TinyPic

Nevjerojatno je, također, kako je nesuptilan taj EPH-ov žiri. Pročitajmo uvod u jedan tipičan prikaz Perišićevog štiva:
Upravo je sadašnjost ono što Perišića najviše intrigira. Sadašnjost njegovog najnovijeg romana 'Naš čovjek na terenu' prikazuje ljude koji dolaze u Zagreb i onda se jako trude ne bi li se prilagodili.
A evo dakle što ja pišem godinu prije:
Kako vama seljacima stalno na pamet pada jedna te ista slika: ide autobus po vrletima kamenjara, šofer frlji turbo-jazz, a vi k'o pretislonac: kiptite šaljivim idejama, i samo je pitanje tko će ih prvi baciti na papir! Mislim, a da se malo suzdržite, pa ponešto bacite pod jaja, a ne na papir?
Zaista mi je već dirljivo čitati dojdeke kako ironiziraju dojdeke!
Recimo, taj njihov rodonačelnik, herr Tomić, Antoan - evo mu danas komentiralo članak na portalu Jutarnjeg:
Tomić mi pari ka ovi protestanti na Cvjetnom trgu u Zagrebu: da bi Hrvatska ispala uljuđenom demokratskom zemljom, dalekom od svake nedajbožje diktature, za dolaska Đorđa dablju Buša u Rvacku neophodno je bilo organizirati i tomićantebušovske prosvjede. Prosvjednici, njiih svih dvadeset, par su se dana prije javili Bianki! Ne bi čovik virova, ali jesu! Bjanka, zadužena za protokol, u skedjul je daklem ubacila i antibušovske demonstracije, od 12 - 16.30 na Cvjetnome trgu, tradicionalnom stjecištu građanskih demonstranata, koji su za ovu prigodu naumili Bušu iz protesta uručiti razglednice! Jebiga, malo ih je omeo Bandić, jer, čuj, ti, demnostrant, ne buš se ti zajebaval u mome gradu dok je Buš na sceni, i tako su demonstranti ostali i bez klasičnih oblika i sredstava građanskoaktivističkog rekvizitarija, kao što su vidi-vol i slično. Ha, ha, ha, genijalno: sustav je toliko besprijekoran da involvira čak i moment svoga osporavanja! Demonstranti ne samo da su dopušteni, nego su čak i poželjni: bez demontranata, kao i bez Tomića, netko bi mogao kazati da hrvatskom hara jednoumlje! Dakle, eto, to je Tomićeva funkcija: on se malko našalio, u okviru društvenopoželjne antibušovske huncutarije. Zapravo, čudo jedno da ga Stipe nije pozvao da na večeri u Kamenoj dvorani osobno priča viceve na broukn-inglišu: Yu nou, idu tu Englez, Rus i Moujo...itd.itd. Moj Tomiću, moj Tomiću, koji si ti šeret! Pravi razredni clown. No, ipak ima nešto ozbiljno, vrijedno komentara u ovoj pizdariji od Tomićeve pisanije: zidari iz Bugojna. Nevjerojatno je kako Tomić jezdi Srbijom i Gučom za vreme trubačkih natjecanja, onomad s Rajkom Grlićem, i četnička mu ikonografija biva jedva etnografskim kuriozitetom: vidi on to, bilježi, ali nema problema, to je više nekakav etno-kuriozitet, te kokarde i ocila. Sad pak nema islamizacije Sarajeva i Bosne, iako bi čovjek otao zaprepašten, pri posjeti Sarajevu, svim onim arapskim napisima koje u tom drevnom bliskoistočnom gradu ispisuju marljive ruke turističkih kaligrafa. Čudno je, hoću kazati, kako Tomić nigdje ne vidi ništa neobičnog, nikakve aberacije ili neku berem minimalnu sociopatologiju, a Srbijom buja radikalizam, dok se Bosna zeleni k'o Saudijska Arabija. Dakle: ne smeta mene što Tomić vidi u Hrvatskoj kojekakva zla i anomalije; problematično je jedino to što ih vidi jedino i samo u Hrvatskoj i u Hrvata. Zato je valjda i napisao roman o Domagoju, Krešimiru, Zvonimiru, Branimiru, Mutimiru, Tugi i Bugi. Nikako ne razumijem tog duboko amoralnog čovjeka: biti konzekventan, naime, u njegovom slučaju značilo bi - emigrirati! Ovako, zaista je amoralan. Jer, koji kurac radi u zemlji koja je toliko odvratna, kakva je Hrvatska u Tomićevoj viziji? A ovaj tekstuljak, ovo...to je zajebancija dostojna srednjoškolca. Takav je i tip i mehanizam humora: u razred uđe profesorica matematike, a razredni clown napravi grimasu i svi padnu u cerek! Umjesto profesorice ubacite Buša, i, to vam je to: cerečenje imbecila pred autoritetom koji im, kao autoritet, ulijeva strah. Nedoraslo, ukratko. Ali, s jasnom društvenom fukncijom: Tomić je programirani, benigni seronja. Zna on svoju granicu, naime. A ona je - visina honorara. I to je sve.

NEMANJA 05.04.2008. 14:41

Image and video hosting by TinyPic

Proljetna kiša

Proljetna kiša kad te popiša
imaš feeling kao kad te golub posere.
Iznenada padne, i sve netom sjebe
i grad i selo, trebe, solitere.

Proljetna kiša nije kao druga!
Dok ona kiši treba ti cuga:
od ote kiše hvata te depra a
rođena mati zgleda k'o sepra.

Kada rominja, mrmori, kapa,
umukne svaka dalmatinska klapa.
Monotono sive, neshvatljive umu
midezze ima u njenome šumu.

Ta kiša pada i pada i pada,
već ti je kiše pun kurac i kada.
Dok kiša sa stropa uporno kapa
od vlage krepa i babica i japa.

Jebem ti takvu proljetnu kišu
kao da Bogo otresa pišu:
pis po pis, nikako stati -
dokle će kiša pišat i srati?

Image and video hosting by TinyPic

Operni glas, operetni karakter: Sandra Bagarić u Kamenom salonu

Za Izgnanika

Ona zdrava hrana

Image and video hosting by TinyPic

Ja rado jedem mahune.
Zgotovljene na cušpajz.
Tako ih je spravljala moja pokojna mater,
i njena mutti, omica Hilde.
Tako su ih spravljali svi u familiji Götz:
to je već tradicija, razumljivo.
To je varivo ukusno. Hranjivo i izdašno.
Rado si uguram žlicu vrućeg cušpajza z mahunami
direkt v čvalje.
Kako se pripravljaju mahune, pitaš?
Ah, nevježo!
Ništa od tog lakše pod nebosklonom!
Na ulju poprži luk dok se ne zastakli, kao postmoderni soliteri.
Brže-bolje međutim dodaj sitno nasjeckan češnjak i kosanu rajčicu/paradajz:
kratko propirjajte i suzdržite se!
Jer gle!
Još malo, a već je varivo
svareno. (sic!)
Očišćene i narezane mahune implementirajte te podlijevajte vodom,
ili temeljcem, ako ga imate, u pričuvi.
Posolite i popaprite i
kuhajte dok mahune ne omekšaju i pred kraj dodajte peršin i vlasac te malo vina.
Recite, jeste li ikada razmišljali, dok kuhate,
o smislu života?
Ja nisam. Zanimljivo.
Ako želite malo naglasiti ovo varivo, na ulju prepržite malo špeka prije nego što dodate luk.
Slobodno si vrelim varivom prelijete sise.

Periša Robertić



- 21:29 - Komentari (36) - Isprintaj - #


View My Stats

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se