NEMANJA: SMIRENOUMLJE

DEČACI KAO IDOLI

DISKRETNI ŠARM NSK


petak, 7. maj 2004.
Gost: Trša i Mikrob
Autor: Tatomir Toroman

1984. godine »Laibach« zajedno sa slikarskom grupom »Irwin« i pozorištem »Gledališče sester Scipion Nasice« osniva neformalnu organizaciju i estetski pokret pod nazivom »Neue slowenische kunst«. Tokom godina skandali po kojima su postali poznati postepeno su ustupali mesto ozbiljnim umetničkim kritikama, »Laibach« je postao svetski »bend«, Gledališče se transformisalo nekoliko puta i zakazalo poslednju predstavu 2045. godine a Irwin je izlagao u svim svetskim metropolama.
Najnovija vest je da je grupa Irwin 21. aprila dobila Jakopičevu nagradu, najveću slovenačku nagradu za likovnu umetnost koju dodeljuje udruženje likovnih kritičara. To je inače prva nagrada koju je grupa dobila u Sloveniji.
A u Muzeju savremene umetnosti do 17. maja biće aktuelna izložba »Irwin:Retroprincip 1983-2003«.
Da li možeš da nam kažeš kako se oformila sama ta grupa, kako je izgledao sam početak toga što je kasnije postalo poznato kao »Neue slowenische kunst«?

Trša: Tajna rođenja NSK nije u Ljubljani, tajna rođenja je Beograd zapravo. To je paradoks koji danas možda mnogi ne bi mogli da razumeju. Aktivator čitavog tog projekta NSK je grupa »Laibach« koji su bili momci iz Trbovlja zapravo, jednog rudarskog grada. Jedan od njih Dejan Knez je služio vojsku 80-ih godina u Beogradu i sticajem okolnosti ja sam ga upoznao jer smo koristili infrastrukturu iste galerije, Srećne galerije, koju je tada vodio Slavko Timotijević a programski uređivala Katarina Golubović, i tu se pojavio jedan vojnik, Slovenac, s kojim smo počeli da razgovaramo. Razgovori su bili jako zanimljivi, on nam je objasnio da radi na jednom umetničkom projektu i praktično nam je ispričao sve kako će izgledati sledećih dvadeset godina, da će iz muzike izaći umetnost koju oni rade. Već su oni tada radili kao »Laibach«, radili su vrlo dobre slike, neku vrstu radničkog ekspresionizma, na primer muž tuče ženu ključem po glavi, pijani rudar povraća u jami i slično... s tim što je Dejanov otac jako dobar slikar, tako da je prvu aproprijaciju i uopšte logiku aproprijacije koju će kasnije NSK da koristi napravio sam Dejan Knez aproprišući grafike svoga oca i prikazujući ih kao prve artefakte Laibacha...
Laibach nije nigde u Sloveniji mogao da ima nastup, ni kao muzička grupa ni kao umetnička grupa. Pokušali su jedan koncert da naprave u Trbovlju pred vojsku, dakle 1979. godine i to im nije uspelo, bio je zabranjen. Kad su plakatirali koncert došla je policija i rekla da nema šanse da se održi taj koncert. Oni su već tada imali tu estetiku koja... jednostavno najava koncerta u Trbovlju nije mogla da prođe.
Onda je on (Dejan Knez) došao u SKC a 1979. godine se već dešavaju jako ozbiljne stvari u Beogradu. Pod tim podrazumevam projekat »Dečaci« koji je izumeo zapravo mehanizam funkcionisanja onoga što će kasnije Laibach da koristiti kao svoj mehanizam demontiranja jednog tada rastućeg, paradoksalno, staljinističkog državnog aparata, taj mehanizam je ovde bio izumljen. Izumeo ga je Dragan Papić, danas se predstavlja kao Dr. Agan Papić. On je izumeo zapravo taj mehanizam koji je vrlo subverzivan i to sa projektom »Dečaci« zapravo, i taj projekat u sebi sadrži jednu vrlo zanimljivu mašinu, to je: socrealizam protiv socrealizma. I to je to što je bilo subverzivno u tom momentu. U to vreme još postoji i časopis "Vidici". Godine 1979. preuzimaju Škerović i Saša Petrović "Vidike" i prvi put omladinska kultura Beograda dobija jedan kanal, prostor, počinje teorijski prostor da se otvara sa intervencijom novih teorija, novih političkih teorija koje oni ubacuju u igru i treći je nešto malo kasnije časopis "Teorija" Filozofskog društva Srbije koji preuzimaju mlađi docenti.
Međutim, sve se to dešava od 1979. do 1981. Godina 1981. je »break up« - Papić prekida sa "Idolima", kreće novi talas koji je zapravo reakcija na Dečake jer je projekt Dečaci napravljeni u tradiciji leve modernističke kulture, njegovi punktovi su na primer nadrealizam, narodnooslobodilačka borba i prosvećeni socijalistički modernizam 60-ih godina dok se 1981. dešava slom tog talasa jer časopis "Vidike" preuzima dvojac iz "Studenta" Željko Simić i Aleksandar Jerkov, nasilnim putem provaljuju u redakciju, kradu sve tekstove, Škerović i Petrović su proterani. "Idoli" izlaze iz toga i prave ogroman obrt, od Dragana Papića prelaze kod Nebojše Pajkića i ploča »Odbrana i poslednji dani« je prva ploča kulture i uopšte ne samo ploča nego prvi artefakt kulture neoljotićevstva. Ovaj krak leve kulture u Srbiji je očišćen a NSK vrši jednu vrlo komplikovanu aproprijaciju svega, zapravo jednog drugog toka srpske neoavangarde konceptualizma srpskog koji je po meni ambivalentan kao i sva srpska avangarda ako pođemo od Micića i njegovog koncepta Barbarogenija koji je ambivalentan pa onda preko Šejkinog antimodernizma, pa i ovaj neokonceptualizam je isto ambivalentan. On je u samom startu bio ultralevo orijentisan, onda se nakon nekoliko godina desio tu ideološki slom. Danas, kada čitate na primer ispovesti ključnih protagonista konceptualizma oni sebe smatraju nekim disidentskim umetnicima što je potpun nonsens.

To je otprilike ta scena, ti govoriš o jednoj sceni gde nastaje NSK.

Trša: Da, a NSK je samo deo jedne kulturne revolucije koja se desila u Sloveniji početkom 80-ih godina. U Beogradu je startovala ranije 1979. i neslavno propala 1981. a u Sloveniji je startovala...
...nastavila se u Sloveniji?
Trša: Nije se ona nastavila, ona je autohtona u Sloveniji s tim što je jedini link između slovenačke i ove koja je bila ovde zapravo »Laibach« koji je slučajem prvi svoj koncert, nakon izlaska Dejana Kneza iz vojske, i koncert i izložbu održao u Beogradu 1981. i od tada oni praktično deluju...
Kako se tebi čini sam taj početak NSK?
Mikrob: Ja sam isto to sve pratio, možda ne tako direktno kao Trša ali recimo »Laibach« konkretno kad je pomenuo Srećnu galeriju moj prvi kontakt sa tim je bila kaseta kupljena tu, vrlo brzo posle tog beogradskog koncerta a gledao sam koncert na zagrebačkom bijenalu gde sam bio i tu sam isto neke materijale i brošure pokupio... Meni je jako žao da sam te stvari kasnije po dolasku u Beograd, kada sam ih pročitao, podelio ljudima, posle sam čuo da ti prvi rani radovi imaju veliku kolekcionarsku vrednost, no nije to ni važno, tad sam ih u Zagrebu video, gledao i slušao.

Kako je to izgledalo?

Mikrob: Izgledalo je impresivno. Prvi put sam nešto tako video. Moram da kažem kad je NSK u pitanju i sam Laibach, pa čak i Irwin, a pogotovo »Gledališče sester Scipion Nasice« dakle ta dimenzija spektakla, teatra, kada govorimo o umetničkom doživljaju, to je meni najvrednije u svemu tome, to je najbolje izvedeno. Muzički gledajući »Laibach«...oni nisu objektivno uspeli za sve ove godine da proizvedu ništa naročito...

Misliš kao muzička grupa?

Mikrob: Kao grupa da, znači krećući se strogo na terenu muzike. Oni su prvo kompilirali ideje od, tada kada su oni krenuli aktuelnog, »industrial« pokreta koji je iz Engleske krenuo od grupa kao što su »Cabaret Voltaire«, »Throbbing Gristle« i raznih drugih, nešto od »Kraut« roka, nešto od te minimalističke scene opet koja je povezana sa industrijskom scenom, i to su malo prepakovali i sredili i to je tako na tom putu ostalo do danas. Recimo bio sam na ovom nastupu u Beogradu nedavno, oni su u toj nekoj vizuelnoj, video prezentaciji došli potpuno do perfekcije. Za razliku od toga muzički deo i pored toga što tu sviraju izvanredni muzičari, da se razumemo kada čujete na koncertu »Laibach« i kada vidite ljude koji sviraju instrumente, to nisu članovi »Laibach-a«. Članovi su oni koji smišljaju i organizuju, a to sviraju profesionalni muzičari. Od sadašnje ekipe koja sada svira a oni su se inače menjali tokom ovih decenija, od sadašnje ekipe najpoznatiji muzičar je Nikola Sekulović koji svira istovremeno i u grupi "Demolition group" i u grupi »Borghesia« i u gomili drugih grupa, vrlo je aktivan... i urednik je izdavačke kuće Dalas. Poslednjih desetak godina njihova namera da se prošire na šire tržište je proizvela jedan nemogući muzički »bastard«. Dakle to je i dalje po muzičkoj ideji »industrial« ali je produciran kao »Depeche Mode«, dakle kao nekakav elektro pop, to su babe i žabe.

Da se vratimo na Ljubljanu....

Trša: Ja sam se sasvim drugim poslom zatekao u Ljubljani tih ranih 80-ih godina, tada sam bio student filozofije i u to vreme upoznao sam u Komiži, na Visu, grupu mlađih slovenačkih intelektualaca koji su došli na drugi skup sociologa, filozofa i politikologa, koji je bio pokušaj rimejka i obnove infrastrukture časopisa "Praxis". Tu su se pojavile osim srpske i hrvatske delegacije i slovenačka teorijska delegacija. Ja sam prosto bio fasciniran načinom na koji oni intervenišu u diskusijama i neki su me ljudi pozvali u Ljubljanu, rekli su mi da je u toku velika teorijska revolucija, da je u Ljubljanu na velika vrata stigla psihoanaliza, teorijska psihoanaliza i ja sam odmah, to je bio avgust mesec, odmah sam u septembru otišao i stvarno se našao u čudu. To je grad koji je bio usred kulturne revolucije, to je bila revolucija u teoriji, u žurnalizmu, u omladinskoj kulturi... Tad su postojali već Radio Študent, Mladina, Tribuna mariborska...teorijski časopisi, Problemi, Analekta...čitava jedna infrastruktura i ako danas pogledate Sloveniju ta cela infrastruktura, napravljena u to vreme početkom 80-ih godina, je zapravo Liberalna demokratska stranka koja je zapravo proizašla iz slovenačke omladine, iz Socijalističke omladine Slovenije.

To je kanal i medij kroz koji je emancipovana slovenačka politika, kroz omladinsku kulturu zapravo. I deo toga je NSK. Svi projekti NSK su finansirani od Saveza socijalističke omladine Slovenije. Oni su bili deo projekta SSOS, i »Laibach« i NSK, svi veliki projekti su finansirani, svi teorijski časopisi, »Mladina« je glasilo SSOS. Čitava ta infrastruktura i danas Liberalno demokratska partija je pravi naslednik Saveza socijalističke omladine Slovenije koja je ovde na primer u srpskom slučaju aproprisana od Socijalističke partije Srbije. I sada se vraćamo u taj period od smrti druga Tita do pojave Slobodana Miloševića, to je taj ključni period od 1980. do 1986.

Ko je šta radio, ko je kojim pravcem išao?

Trša: Jeste, jer danas imamo koprenu na očima. Postoji vreme pre i posle Miloševića. Ali postoji jedan interegnum između Tita i Miloševića gde su ideološki formirane sve ideologije koje su danas na vlasti ili koje su vladajuće ideologije.

Drugim rečima tada se sve desilo.

Trša: Mislim da je to tajno mesto svih ideoloških formacija koje su nastale i koje su i danas žive po meni.

Da li možemo da kažemo da je NSK zapravo državna umetnost?

Trša: Pa nije državna umetnost. Savez socijalističke omladine je pokret, kao to je unutar socijalističkih institucija, to je omladinski pokret i on jeste delom bio deo državnog aparata ali kako objašnjavate na primer da je već na prvim izborima u Sloveniji on pobedio a ne na primer neka druga partija koja je isto iz drugih sfera. Jer u Sloveniji se Savez socijalističkog naroda pretopio u jednu partiju, Savez socijalističkih omladine u drugu partiju, aparat se pretvorio u treću partiju, disidenti u četvrtu partiju itd. Ta topika je paradoksalna da se u Sloveniji zapravo ništa nije promenilo da bi se promenilo sve, a u Srbiji se sve promenilo da se ne bi promenilo ništa. To je dosta zanimljiv paradoks. Slovenija i danas živi u samoupravnom socijalizmu i to je deo tajne ideološkog mesta Irwina danas. Danas je Irwin izumeo nešto što se zove Istočna Evropa. Istočna Evropa je nepoznat toponim nakon pada Berlinskog zida ali zašto Irwin na tome uporno insistira? Zato što rekreira mesto tajne njihovog rođenja a to je samoupravna socijalistička Jugoslavija u okviru koje su oni jedino imali mesto s kog su mogli da govore a to je ni istok ni zapad. Oni stalno na globalnoj umetničkoj sceni nastupaju tako što otkrivaju zapadu istok a jedino mesto s kog si mogao zapadu da otkriješ istok je bila Jugoslavija. Jugoslavija je to mesto koje je bilo autonomno, nesvrstano, van blokova i NSK je na neki način poslednji zatočenik diplomatije SFRJ.

Vrlo zanimljivo tumačenje. Mikrob šta ti misliš?

Mikrob: Savršeno, slažem se sasvim. Njihov proboj na svetsku umetničku scenu je bio na neki način sponzorisan i organizovan. Njihovo bivstvovanje ovde... to su skupe produkcije, skupe predstave, skupi nastupi, to je sve funkcionisalo i pored toga što oni nikad istinski nisu bili komercijalni, široka publika nije nigde u Sloveniji imala ...

Trša: »Laibach« je klubaški bend koji nema više od 1000 posetilaca....

Mikrob: Nastupa samo u velikim gradovima...

Trša: Jeste, samo u velikim grdovima...Postoji jedna čitava takva kultura 80-ih godina, postojala je i u Beogradu. Postojao je bend na primer, ne znam da li je neko čuo za taj bend, "Autopsija"... ili "Kazneni korpus" na primer. Prvi fanzin u kojem sam ja učestvovao je bio fanzin Laibacha, Kaznenog korpusa i Autopsije. To su bila tri benda koja su zajedno nastupala unutar ove beogradske scene...

Mikrob: A ja sam vam prvi objavio ilustraciju u novinama o Autopsiji!

Trša: Ali kada govorimo o svemu ovome, ja govorim o političkoj konstelaciji, to je bitno, »Laibach« nije važan kao muzička grupa. Oni su kao grupa, kao i NSK, proizvodili političke učinke i to jedino u SFRJ. Razlog za to je, po meni komplikovan a i nije mnogo komplikovan. To je bila zapravo struktura apsolutno prosvećene samoupravne socijalističke monarhije kakva je bila Jugoslavija i moja jedna od teza o kojoj sam i pisao i koju sam zastupao je da u SFRJ na vlasti nije bila ni Komunistička partija ni radnička klasa, bio je govor i to u tri paradoksalna oblika ćutanja, distanciranja od govora i mišljenja koje zastupaju disidenti tako da svako ko je prisvojio pravo na govor napravio je enormnu političku akumulaciju. Enormnu političku akumulaciju. To je fenomen Dobrice Ćosića. On je prvi koji je uzeo pravo da govori. Mogao je da govori šta god hoćeš, idiotluke, budalaštine, ali samo borba za akt, izboriti se za pravo na govor... Vi se sećate kada je u Mladini izašlo "Mamula go home". To je bio jedan naslov u novinama o kome su raspravljale sve partijske strukture u Jugoslaviji, izjašnjavale se o tome itd. To je samo moglo u toj situaciji i državi... danas smo u državi kao i svi gde je na vlasti kapital i gde ono što govoriš ima unutrašnju granicu i vezano je za mesto koje ti je dodeljeno unutar reprodukcije kapitala. Dakle, postoji jedna unutrašnja granica govora. Tada govor nije imao granicu, zato je bio krivično sankcionisan. Postojala je odredba o verbalnom deliktu... Jer govoriti o totalitarizmu, to je smešno. SFRJ nije bila totalitaristička zemlja, to vidimo već po tome što su svi ključni disidentni pravili milionske tiraže, pravili neverovatnu količinu uspešnih izložbi, na koje je dolazilo po trista, četristo hiljada ljudi. Totalitarizam je vezan za realsocijalizam. Tamo kad si disident onda nestaneš, nestane tvoje ime iz matične knjige rođenih i nestaneš sa svih fotografija na kojima si bio. To je totalitarizam. Ovde je to bio diskretni šarm igre oko publiciteta i prvobitne akumulacije političke moći praktično.

Šta mislite šta ljudi sa zapada vide interesantno u »Laibach-u« i NSK?

Trša: Prvo oni su našli jednu izvanredno modernu stvar koja dolazi iz istočne Evrope. To je bila stvar koja je mogla da prođe na mestima umetničke promocije. Tamo nisu mogli da prođu češki i poljski bendovi i ovi i oni, zato što su uvek bili demode. Ovo je bila nova velika stvar, nova priča koja je došla iz Jugoslavije i ona je prosto dobro prolazila.

Mikrob: Mislim da je na svetskoj umetničkoj sceni »Irwin« dosta marginalan i nepoznat fenomen. Možda iz perspektive Srbije se čini da se radi o nekom velikom fenomenu... U muzičkim enciklopedijama potraži »Laibach«, vrlo im je skromno mesto, dato im je mesto ali prilično skromno.

Koliko sve to ima smisla danas, kada više ne postoji SFRJ?

Mikrob: Pa oni su posle raspada Jugoslavije, ceo taj konglomerat koji se zove NSK, bili u jednoj paničnoj, grozničavoj potrazi za novim kontekstom i ona priča sa NATO-om je bila interesantna na neki način ali tu se to završava. Sad ne znam šta će da bude dalje, naravno treba da vidimo šta će biti dalje sa njima ...

Trša: Po meni oni nisu zanimljivi van tog konteksta. Niti istočna Evropa postoji, to još samo poslednji zatočenici hladnog rata mogu da veruju da postoji nešto što se zove istočna Evropa. U globalizovanom svetu je pitanje da li postoji više i zapadna Evropa u tom naivnom smislu u kom oni pokušavaju da naprave neki opozit istočne Evrope. Mislim da taj projekat sad preživljava, jednostavno je izašao iz svoje herojske faze koja je bila vezana za SFRJ, za taj mehanizam koji je bio otkriven ali koji unutar kapitalizma ne funkcioniše. Znači živeli smo u društvu koje nije znalo za granicu govora. Kad je taj projekat prenet u situaciju gde je sve tako strukturirano, gde oni ne mogu da proizvode efekat nego mogu da sviraju u klubovima za hiljadu ljudi i to je kraj, to je unutrašnja granica. Možda kada bi bili projekat veličine Madone...

Da, na MTV-ju da naprave nešto...

Trša: Ali ja kažem da je ipak fenomen NSK ograničen na SFRJ i na efekte govora koji su bili tada fascinantni, potpuno su šokirali i same proizvođače. Ja sam sedeo sa njima u momentima i plakatne afere i u vreme na primer njihovog intervjua na televiziji, to niko ne pominje ali to je veliki događaj kada su nastupili nakon svog prvog koncerta na televiziji i kada nisu hteli da se predstave kada su rekli da samo jedan govori umesto svih, parafrazirali su zapravo kolektivističku politiku što je bilo senzacionalno, taj njihov nastup i danas... a to imam na jednoj video kaseti, kad gledaš to je stvarno događaj. Iz tog događaja, medijskog, je napravljen čitav NSK i čitava ideologija NSK. Ali danas ta stvar ima svoju unutrašnju granicu i nije više senzacionalna kao nekada.

Sve to nije više tako zanimljivo u suštini...

Trša: Ne, to je više dizajn onoga što se desilo, ili stilizacija onoga što se desilo nekada ...




Dragan Papić poznati je beogradski umjetnik aktivan još od početka osamdesetih kad je bio jedan od glavnih protagonista beogradskog "Novog talasa" tj.vala, konstantni kroničar glavnih događanja metropole. “Poput automata, čak i na slijepo kao Robocop, snimao je sve - modu, portrete, foto stripove, erotiku...” Njegovo ime često se vezuje uz grupu “Idoli” kojima je, navodno, uobličio vizualni identitet, a i danas ga se lako može sresti na ulici, galeriji ili na buvljaku i prepoznati po njegovu šeširu, debelim naočalama za vid i pletenoj košari u kojoj nosi svoj fotoaparat. Fotograf i multimedijalni umjetnik Dragan Papić, "čija se poetika zasniva na pravljenju umjetnosti od privatnog materijala", živi u stanu ispunjenom tisućama predmeta, uglavnom plastičnih igračaka i porculanskih skulptura, tanjura i trash slika koje je godinama marljivo sakupljao na buvljacima pa izlagao kod sebe doma. Njegova impresivna kolekcija predstavlja puno više od ekscentričnog dekora.
“Smetnju razumevanju UM-a predstavlja naša jadna (hipermaterijalna) stvarnost (mislim svaka, ne samo beogradska, srpska, balkanska...) ... jer nas čudno uverljivi materijalni fragmenti odvraćaju od percepcije simboličkog koji nose u sebi (započete misli, nade... trijumfi, čak opšta mesta ). (…) Eee, sad, ja sam se naizgled bavio prikupljanjem ODBAČENIH objekata (pa otud tako nesrećni komentari da se radi o "muzeju Kich-a”), ali ne, ne radi se tu o OBJEKTIMA, već o odbačenim značenjima koja su ti predmeti za vlasnike ili tvorce imali... Tako je jedan deo đubrišta, poput podsvesti, gomila onoga što smo odlučili da ne znamo...”

Taj stan-konfuzija, muzej ili umjetničko djelo, bio je jedan od izložbenih prostora/eksponata na ovogodišnjem Oktobarskom salonu, u koji se moglo ući po dogovoru i koji je zadnjeg dana Salona ugostio cijelu BBC snimateljsku ekipu predvođenu montypythonovcem Michaelom Pallinom.
"Dakle, UM sam uvek video kao materijalno otelotvorenje (tehnicisticku metaforu) moga mozga & zato su mnoge ladice pune, a da ja sam ne znam sta je u njima."
Osim Muzeja, jedan drugi fenomen vezuje se uz Papića u posljednje vrijeme. Dragan Papić, građanin s posebnom sklonošću umjetnosti, nezadovoljan "iskrivljenim tumačenjima podataka vezanih za globalnu povijest i povijest umjetnosti", 2004. godine počinje svakodnevno slati e-mail poruke na više stotina adresa, uglavnom relevantnih figura srpskog kulturnog establishmenta. Ako bismo pokušali odrediti Papića politički (što bi bilo irelevantno da Papićev projekt nije svojevrstan politički statement), na prvi pogled ne bi bilo lako odlučiti da li ga svrstati u krajnju ljevicu (kao anarhista-antiglobalista) ili u desnicu (izolacionist, snažna kritika domaćih nevladinih organizacija i medija koji se formalno bave "ozdravljenjem društvene i kulturne scene" optužujući ih za samopromociju i paratiziranje, što je jako slično retorici srpskih političara "radikala" koji još uvijek govore o "stranim plaćenicima" koji podrivaju srpsku kulturu, govor groteskno sličan onom tuđmanovskom devedesetih). Ipak, razlika između Papićeva i "radikalskog" diskursa nalazi se u sadržaju; dok radikali populističkim floskulama rajcaju raju ne nudeći zapravo nikakav koncept ni content, Papić pokreće kulturnu polemiku i to, recimo, širokih razmjera. Naime, u jesen 2005. deseci primalaca ovih e-mailova počinju reagirati na njegove stavove, bilo da ga podržavaju, bilo kritiziraju.
Tako je nastao PLJUS - "Prostor ljubavi i slobode", naziv new-age prizvuka iza kojeg se krije želja za razmjenom mišljenja i komentiranjem pojava u društvu i umjetnosti, uz literarne radove, autorske fotografije i crteže koji se tu mogu naći. Kako sam i sama postala "pretplatnik" na PLJUS i pratila što se zbiva zadnjih par dana, mogu reći da tamo ima - svega: od bizarnih fotografija koje motiviraju/ilustriraju raspravu o današnjem Beogradu, umjetnosti, pedofiliji, art teorije, poetskih pokušaja, filozofskih tekstova, slika iz Papićeva porodičnog albuma, obračuna(vanja), osobnih poruka, informacija o art događanjima, svačega. Skoro kao na buvljaku. Dovodi se u pitanje autoritet stupova beogradskog umjetničkog establishmenta (Miško Šuvaković, Branimir Dimitrijević, Jovan Čekić...), i to prilično kolokvijalnom argumentacijom. Osporavanjem njihovih pozicija, kao da se proces interpretiranja umjetnosti želi ostaviti otvorenim, na neki način demokratičnijim. U svakom slučaju, PLJUS je prilično bizaran virtualni prostor koji mnogi nazivaju još jednim "Papićevim umjetničkim delom". Ako biste htjeli zaviriti u to što se događa "s druge strane", možete kontaktirati građanina Papića osobno da vas stavi na listu. Njegova e-mail adresa je: nihil@isp.b92.net.
Pomalo zastarjeli način komunikacije u smislu tehnologije, jer "sistem PLJUS-a" funkcionira po principu odložene interaktivnosti s Papićem kao "centralom" koja dobiva pa onda prosljeđuje poruke, ipak je zanimljiv kao fenomen. Dirljivo utopistički, time i pomalo luzerski, a opet živ, sa svim tim ljudima koji pričaju o bilo čemu (ipak više o društvenim, političkim i umjetničkim temama nego što razmjenjuju recepte) i koji su često aktivni i tijekom cijelog dana, PLJUS funkcionira kao udoban dnevni boravak ili neka vrsta virtualne "kafane" gdje se susreću frendovi i razgovaraju. Pričaju bez cenzure iako je, navodno, bilo pokušaja ograničavanja Papićeve aktivnosti. Pod naslovom "PLJUS ili Ima li života na internetu", beogradski art magazin Remont donosi tekst koji postavlja pitanje o tome koliko je internet zaista prostor slobode, je li Mreža simulakrum društva ili potrošača na primjeru Papićeva projekta. Naime, pod izlikom da previše opterećuje mail server matičnog providera slanjem ogromnog broja e-mail poruka s "teškim" prilozima, ugašen je njegov prvotni korisnički nalog. "Jednostavno - mala je vjerojatnost da će vam internet provider ukinuti flat rate nalog zbog nekoliko (desetina) gigabajta materijala preuzetog s Mreže. Ali ako pokušate da tokom mjesec dana pošaljete par stotina megabajta vlastitih stavova ili kreativnosti upravo onima koji se zvanično zalažu za razmjenu stavova, slobodu mišljenja i izražavanja, suočit ćete se s pričom o 'opterećivanju mail servera' (...), a na kraju balade ćete biti isključeni bez obrazloženja."
Je li Dr.Agan i njegov virtualni kružok opasan za srbijanski kulturni establishment, predstavlja li doprinos "kulturnoj raspravi" ili je dokono narcističko sjelo nekolicine sredovječnih ljudi, teško je reći. Uglavnom, Dr.Agan šiba dalje: po umjetnosti, globalnoj politici, lokalnim izborima, Sloveniji osamdesetih, Bosni danas, Platonovoj pećini, piše u 8 i 11 ujutro, 3 i 7 popodne, 4 ujutro, prima i šalje poruke, priče, sličice, viceve. Dr.Agan nikad ne spava. Tko li mu briše prašinu sa svih onih stvarčica po stanu.