morsky blog

Ma, ljudi, samo sam se šalila u prošlom postu! Nemam ništa protiv himne. Dapače, mislim da je jedna od lipših. I naravno da je to pristrano mišljenje.
Samo sam malo ironizirala. A nisan ni to, nego nisan baš nešto imala inspiracije, na radiju je svirala pisma koju sam, kad je davnih dana bila friška, slušala neumorno po 16 puta za redom, volume na najjače. Ista stvar koju meni sada priređuju moja dica. Jer ja to zaslužujem.
A naslov pjesme - Road to Nowhere - mi je zazvučao tako prikladno za ovo dugogodišnje bauljanje ove moje jadne, male, lipe i smišne zemlje "po bespućima povijesne zbiljnosti". Lutanje bez plana i programa i bez saznanja kamo se to ide. Jedan korak naprid, tri unazad, pa tako godinama. Ali eto, još smo živi, nekako.
Nigdar ni bilo da ni nekak bilo.
"Lijepa naša domovina" sve je manje lijepa, sve manje naša, ali uvik će ostat domovina.
Kakva je da je, naša je. Nije ona ništa kriva.

I bolje meni da se ostavin takvih tema koje ne vode ni čemu.
Silazimo s "road to nowere" i idemo - u masline.
Najprije su propupale, pa su procvitale..... ka i svake godine, ka i uvik od kad je svita i vika, i čovika i masline.







Još nije svit poša kvragu, ka šta nam se čini kad blenemo u onu škatulu šta je televizijom zovu. Jer ona možda je prozor u svit, ali nije jedini.
Triba nać drugu "sobu s pogledom".
Dovoljno je samo malo prominit perspektivu pogleda, stat na vitar i propuvat iz glave sve one škovace od informacije koje se skupe u njoj, pogledat u more, nebo, maslinu, cvit......
..... i sve nekako dođe na svoje misto.
Svit se vrati u centar, zemlja se nastavi vrtit oko Sunca.
A mi se još uvik imamo čemu diviti.
I reći: ma, jebiga, sve je okej danas, sve je lipo... grintaću sutra.