Zvrrrrrr, zvrrrrrr, zvrrrrrr....
Zvuči nekako drugačije, nekako uporno, dosadno, nekako... strano.
Nepoznati broj. Inozemni, čak.
"Halo?"
"Halo, Janez ovdje!"
........
Janez? Janez!? Janez? Janez....
Koji Janez, majketi, ne poznan ja ni jednog Janeza!
Ili... čekaj, znan... neman pojma, imala san ja posla s nekoliko Janeza. A koji Hrvat nije? O Hrvaticama da ne govorimo.
Da, da, imali smo nekog posla. Ugodnog posla.
Razni Janezi su mi plaćali. Uslugu.
Uslugu smještaja, ofkors. A šta ste mislili? Sve čisto ko suza. Ja njima vikendicu, oni meni lovu, PDV plaćen, gosti prijavljeni, sve po zakonima Republike Hrvatske.
To je bilo u stara dobra vrimena kad su plaćali dolazak na more. sad su se dositili da to moru izvesti i jeftinije...
A bilo je svakojakih Janeza. Boljih i gorih. Neki su bili brzi, nekima se nije žurilo. Otići. Neki se više nikad nisu javljali, nisu nešto bili zadovoljni, cijenom valjda, jer kvaliteta je neupitna, neki se stalno vraćaju, ne moš ih se rišit, oni bi još.
Ali - koji Janez zove?
I zašto zove Janez?
Odgovor je tajanstven. Nađimo se u hotelu, sve će mi objasniti.
Baš uzbudljivo. Ka u filmu. Ka Bond. Janez Bond.
Budući da je hotel prilično dobar, što da mislin? Pa naravno da me zove na "sastanak na vrhu". Summit. Ma, dobro ajde, nismo mi baš neki vrh naših državica, više onako, baza. Stupovi na kojima društva počivaju. Baren ja jesan. I upravo san ja pozvana da rješavan otvorena pitanja između naše dvi male, smišne državice. Poznata san po širini. Duha.
Prvi problem bija je kako se obući.
Hmmm... Ležerno, sportski, kežjual, otmjeno... ne znan, rijetko iden po državničkin susretima, pa san u dilemi.
Traperice i baš-me-briga majicu neku, bezbrižno neuredno, ko-te-šljivi look? Ne. Definitivno ne, reći će da neozbiljno pristupan problemu. Možda me istužaka tamo po Briselu i tuži pred međunarodnim sudom za relativiziranje ozbiljnih stvari i sprdanje.
Otmjeno? Neku kombinaciju s modne piste, koja izaziva poštovanje pred financijskim mogućnostima hrvackog radništva? Mmne, to bi bilo malo bahato, gledan-te-svisoka izgled nije mi svojstven, bolje ne. Na stranu to što san svugdi po ormaru tražila takvu robu, ali ka da je u zemlju propala. A bila san sigurna da iman tako nešto, negdi bačeno u neki kantun. Ono kad san bila na nekakvoj inauguraciji. Ili maturalnom plesu.
Dakle, visoka moda je otpala s popisa.
Na kraju san se odlučila za pristojni sportski luk. Ključna je rič "sportski" da Janezu diskretno skrenem pažnju da je moja država ipak jedna sportska velesila. Da steknem prednost u startu, to je jako važno. Dobro, nisam bila baš u dresu reprezentacije, sve one kockice bile bi otvorena provokacija.
Nakratko san razmišljala bi li se ogrnula trobojnicom sa šahovnicom, provala san, ali dica su mi rekla da ih je sram da neko ne skuži da san njihova mater. Pa san odustala.
Nabacila san diskrenu šminku, raspustila kosu, i odlučnim korakom u polu-visokoj peti krenula na sastanak sa Janezom.
Dica su me otpratila do lifta sa suzama u očima i pitala da di iden i da ko će njima spremit večeru. "Dico moja, čuvajte mi Hrvacku!" Mater ide u teške pregovore, ko zna oće li se cila vratit. Dico moja mila, nije mi lako, ali neko mora stisnit zube.
U borbu za hrvacke interese neko mora krenit. Piranski zaljev, sveta Gera i Dragonja, to je taman toliko teritorija koliko moja nejaka pleća mogu podnit. Bude li tribalo u boj za Prevlaku, e, s Crnogorcima nek ide neko drugi pregovarat. Ne mogu ja sve. Nisan ja Supermen. Ma, njanci Supervumen.
Kraj prvog dijela.
Morska vila - Daleka Obala
