Moram vam ispričati što mi se desilo neki dan dogodilo. Dođe meni jedna strankinja u agenciju i kaže mi: Ja sam htjela ići pogledati ovu veliku crkvu u ulici iznad vas i našla sam ovu staru ženu u invalidskim kolicima. Meni se čini da se ona izgubila a ne govori engleski. Ne znam što da radim s njom, možete li mi pomoći? Ja pogledam, a u kolicima starica od svojih osamdeset i kusur godina, očito izgubljena u prostoru i vremenu. Strankinja me pita može li ona sada otići a ja joj kažem nek ne brine, nazvat ću ja policiju ili hitnu pomoć da odvezu gospođu kući.
Neću vam prepričavati razgovor između nonice i mene jer to je bio Sizifov posao a i ne biste svi razumjeli čakavsko narječje. Uglavnom, nisam saznala ništa korisnoga osim činjenice da je nonica priznala da je pobjegla od kuće jer joj "oni doma niš ne puste" i ne daju joj van. Pretpostavljala sam da živi negdje u bliizini jer nije mogla daleko dospjeti u invalidskim kolicima. Rekla mi je samo svoje ime a kad sam je pitala za adresu nije znala. I onda sam se ja dala na posao.....
Prvo sam nazvala 112 i objasnila gospodinu koji mi se javio u čemu je stvar i da ne znam je li to posao za hitnu ili za policiju. Ali neka me za početak spoji s hitnom jer iako gospođi nije bilo zlo pretpostavljala sam da joj to nije prvi pokušaj bijega i da su možda na hitnoj upoznati s njenim slučajem. Gospođa na hitnoj bila je jako ljubazna i rekla je da ipak treba zvati policiju ali da će to ona učiniti. Nakon par minuta me nazvala i rekla da joj je na policiji rečeno da oni nemaju ni vremena niti ljudi jer su svi na terenu i da se nekakav motor zapalio i da probam ja to riješiti sama.
Iskreno rečeno, ništa bolje od naše policije nisam ni očekivala jer imala sam se već prilike uvjeriti u to kako štite građane koji, btw, uredno plaćaju porez. Ako zovete zbog nasilja u kući pitaju vas - je li vam nešto napravio? Nije? Zovite nas kad vam nešto napravi. Ok, zvat ću vas kad me ubije. Ali skrećem s teme. Lijepo sam zahvalila gospođi s hitne na ljubaznosti i trudu i odlučila da se bacim na detektivski posao. Zamolila sam nonicu dopuštenje da joj pročeprkam po torbici. Osim gomile starih crno-bijelih fotografija iz njene mladosti uspjela sam pronaći jedino prastaru osobnu još iz doba SFRJ. Ali barem sam saznala ime i prezime i adresu za koju sam molila dragog boga da je jos uvijek važeća. Sudeći po osobnoj gospođa je stanovala upravo u ulici u kojoj ju je strankinja i pronašla. Što je i bilo za očekivati jer u onakvom stanju ne bi se mogla sama udaljiti puno od kuće.
Ne temelju adrese dobila sam preko 988 broj telefona. Koji je, naravno, bio isključen. Odlučila sam nazvati policiju. Nakon što su me dva puta prespojili (ne znam vam ja ništa o tome gospođo, čekajte) razgovor je tekao otprilike ovako:

U daljnjem tekstu P će značiti policija a W će značiti moju malenkost

P: Molim!?
W: Dobar dan, zovem iz agencije XY, moje ime je XX. Zvala vas je gospođa s hitne u vezi starice koja je pobjegla od kuće i dovežena je u našu agenciju
P: Da, i?
W: Stvar je u tome što sam ja uspjela naći nekakve podatke u gospođinoj torbici i na temelju toga došla do broja telefona, međutim taj telefon je ili u kvaru ili isključen. A osobna je negdje iz sedamdesetih godina prošlog stoljeća.
P: Koje ime i koja adresa?
Izrecitiram ja ime i adresu
P: Da, gospođa XY, 1923. godište, Opatija, ulica XX.
W: Dobro, zar ne možete vi doći po gospođu?
P: Gospođo, mi imamo malo ljudi, svi su na terenu, imamo nekoliko saobraćajnih nama je ovdje ludnica, nemamo koga poslati.
W: Čekajte malo, ja sam isto tako sama u agenciji i radim sa strankama i za pola sata zatvaram agenciju i idem kući. Mogu ja i malo pričekati poslije posla, nije mi problem.
P: Čujte, nemamo koga poslati, kažem vam da su svi na terenu. Uostalom, ta adresa je jako blizu vas i nije vam problem odvesti je kući.
W: Ma čekajte malo, a što ako nikoga nema kod kuće? Evo, i na telefon se nitko ne javlja.
P: Žao mi je, ne znam kako da vam više objasnim, mi vam ne možemo pomoći.
W: I što da ja sada radim ako nikoga ne nađem? Ili da ostavim staricu pred vratima ili da je vodim kući.
P: Gospođo, mi nemamo nikoga za poslati, svi ljudi su....
W:... ma dobro, dobro, shvatila sam, PUNO vam hvala na pomoći.

Za to vrijeme nonica mi je stalno govorila da je ukrcam na autobus za Matulje. Ja sam se pokušavala sjetiti imam li broj telefona nekoga tko živi u ulici XY i sjetila sam se dvoje ljudi. I upravo kad sam se spremala nazvati maminu prijateljicu pojavio se izbezumljen gospođin sin ili unuk, nemam pojma, uglavnom netko njen. I rekao mi je da je zaspao na kauču i da mu nije jasno kako je uspjela otključati vrata, sići po stepenicama skupa s kolicima i izaći iz dvorišta. A meni je za to vrijeme gospođa uporno gurala u ruke neke fotokopije novaca "da si kupim gelato". A mene je nekako stislo oko srca i bilo mi je žao nonice koja je izgubljena u prostoru i u nekim davnim vremenima, bilo mi je žao njenog sina koji je 24 sata na dan mora držati na oku i koji je od umora zaspao i koji nije znao kako da mi zahvali.

Idućeg jutra svratila mi je u agenciju i ona strankinja koja je pronašla nonicu. Pitala me da li smo našli nekoga od rodbine i rekla je da ju je mučila savjest što ju je samo onako pustila kod mene. Mislim da je isto tako i našu policiju pekla savjest, možete misliti.....Glavno da su oni doveli policajce iz Austrije da bi bili na usluzi turistima i dali im jednog našeg policajca da se šetka uokolo s njima po Opatiji i svi skupa se šetkaju po cijeli dan kao manekeni na sveopće oduševljenje razdraganih turista njemačkog govornog područja.