Ponekad me pitaju kako nastaju ovi postovi?
Jednostavno, relativno jednostavno - kažem im.
Ponekad me pitaju koliko mi treba vremena da nešto napišem?
Malo, vrlo malo, ponekad svega nekoliko minuta. Post nastane u nekoliko minuta, iz glave u računalo i to je to - kažem im.
Ponekad me pitaju odakle mi inspiracija za tekstove?
Od ljudi - kažem im.
Inspiracija mi dolazi od ljudi, od života, od ljudskih sudbina...Puno se družim s ljudima, puno pričamo o životu, o sudbinama, o životnim situacijama, svakodnevnim problemima, srećama, tugama, kako o uspjesima tako i o životnim porazima, o očekivanjima i željama, razočaranjima, nadanjima. Pričamo i o tome što bi bilo kad bi bilo..... Inspiracija mi dolazi i od same mene i mog života koji je ponekad vrtoglava amplituda koja je čas gore a čas dolje, nema tu pravca kao ni u svakom našem malom životu....
Ljudske sudbine su nepresušan izvor inspiracije. Sve te situacije koje nam se događaju su tako ustvari zanimljive, najčešće živimo relativno brzo i ne stignemo čak niti ući u bit problema, bit situacije, ali ponekad se malo zaustavim pa gledam neku nastalu situaciju iz više kuteva, gledam je iz više stajališta, prodirem u nju i evo ti priče....
Ljude je potrebno slušati, često otkriju i više nego što su mislili, često kažu i više nego što je potrebno, neke čak i ne moraš ništa pitati - oni sami pričaju, sami sve kažu, kao da jednostavno samo čekaju da im netko dođe tko će ih slušati....Sve više je ljudi kojima je potreban slušač...
Ponekad sam i sama takva, ne želim slušati što mi ima reći onaj drugi, sada ja želim pričati, ja želim reći što me muči, što želim, što očekujem i što bih voljela, želim reći radi čega sam tužna...Sada sam samo ja centar svijeta i ne želim drugačije... Svi smo ponekad takvi kada se nađemo pred nekim našim osobnim zidovima i kad mislimo da sutra ne postoji ili da se iza tog zida krije samo još jedna crna provalija. To su takvi dani, dođu i prođu, kao i sve u životu manje više - životna amplituda....
Tako nastaju moje priče. Nastaju iz životnih amplituda od sasvim malih i običnih ljudi - prijatelja, poznanika, rođaka, gospođe s nekog šaltera, čistačice iz bolnice, nekog doktora, kolega s posla, čistača ulice, prodavačice i na kraju i mene same...
Svi mi imamo neku svoju životnu amplitudu. Čas smo gore, čas smo dolje. Kad smo gore, prštimo od sreće, kad smo dolje, prštimo od boli i tuge....
Najbolje priče najčešće nastaju kad smo dolje jer bol i patnja stvaraju najbolje tekstove, najbolje priče. Bol nas tjera da krenemo na put samog sebe i svoje spoznaje, bol nas tjera na analize, bol nas tjera na te beskonačne dubine istraživanja samog sebe, dubine koje su meni tako bolne a opet tako drage. I tisuću se puta mrzim radi tih dubina ali opet kad razmislim, neka njih tu sa mnom, radi njih i nastaju ovi tekstovi....
"Ja sam sanjar i voleo bih da je svet bolji. Ali ne znam kako da ga učinim boljim. Politika nije način. Vlast nije način. Ja ne znam način. Samo sam obeshrabren načinom na koji muškarci i žene žive svoje živote. To je bolno za njih i bolno za mene. Sve što mogu je da pišem o tom bolu." - Bukowski
