Sewen

Još za uragan s muškim imenom čuja nisan,
I ovega zadnjega nazvali su Melissa
Ma ja ti kažen, nađavla se taj ženski rod da.
Al Bog je i njih na svoju sliku stvorija!

Prova san imat dvadeset majica, a dosta mi tri.
Prova san sa dvadeset mirisa, ni to mi ne sliči.
Samo san bacija pineze i poklonija sve,
Nemoš ti, nadglasaju te one iz porote.

Dva smo svita, ne more dan bez da dođe noć,
Sunce smo i snigovi, rat će stat i mir će doć.
Štaš, nemoš bez matere, bez sestre, prije i žene,
Ma koliko se lagali, ne morete ni vi bez mene!

Idemo unazad!
Najprije smo umrli pa smo stari...
Najprije smo nemoćni u stvari,
I teško prihvaćamo nove tokove,
I k'o da nikad nismo imali rokove,
Ni planiranja, ni stečenu imovinu,
A svi smo željeli slobodnu domovinu!

Idemo unazad!
Neke bi se stvari trebale podrazumjevati,
Ne slijepo glasovati, ne nad zakonima zijevati...
Ja sam da se svima daju odriješene ruke,
Dok drugog ne gaziš, neka buke!
Nek bubnje bubnjevi, nek akordi nas bude,
Jer sve ovo dobro je za ljude.

Idemo unazad!
Poštovanja molim, zar je teško, lako?!
Vjerujte mi, to može svatko...
U nastojanjima dobrim je života bit,
U ostvarenjima koja ćemo zapamtit,
Al ovim tempom, nije teško pogoditi!
Čini mi se nećemo se ni roditi!

Šta mu bi, pa da se u velike cipele useli...
Sad ka da je uplovija u brod,
Ka da je sirotinji rod, ma ima plaću,
Al ako se kupi, za njega dat ću...

E to san mislija dok nisam skužija,
Da je lin ka nika stvar, da nije bar...
Još je prikovremeno konobar!
E moj care, a di su za postole pare.

Neš do mene više, ni poznanstva neće bit,
Kakva ste to raca i pitan se di vodi ovi svit...
Nije ni čudno da ste u neka doba okovani stali!
Niste se brate od povijesti oprali...

Ne pričaš samnom sedamnest dana
I uvik jedno od nas biži iz stana
Pari da smo dica iz osnovne škole
Dica šta se ne vole.

Oli je više bitno čija je krivica,
U postelji je nikla najdivljija živica,
Ja izdržat ne znan, ti kako oš
Otiću i neka san loš.

Vitar je vlažan
Vrime je gnjilo
Pravin se važan
I obuć ću bilo
E to ću sad!
Nek vidi me grad!

Ne pričaš samnom i još te drži
Mene je sve to streslo do srži
Jer nisan čovik za misec dana
Ni izbiljena vrana!

Sakupljač bitaka, izgubljenih i dobijenih, e taj sam...
I ne znam kojih je više u lanenoj košulji blizu srca!
Koliko puta digao, toliko puta pao sam...
I svaki put se tijelo uskomeša, duša se koprca...

Potreban mi je jedan tango i jedna klapska na uhu.
Potrebno mi je više nego što mogu pojmiti!
Kontradiktoran sam služenju i sitnom neposluhu...
Teško me danas nešto može dojmiti...

Dojmovi su utisci, a utisak može lako varati.
Kava me jutros nikako ne umije probuditi pa snim!
Ako ne ja, vrijeme će se za sve postarati...
Posao će, posao će, a ja evo opet kasnim...

Dva su brata ovdje bila,
Oba majka podojila,
Jedan lijepi, drugi slijepi,
Jedan lažan, drugi važan.

Prevario brat je brata,
Dao kamen mjesto zlata,
Molitva je bratu snaga,
Puntarska nestade draga.

Za zahvalu srca vruća
Franjevcima osta kuća.
Tihi humak da mu kite,
Svi se ovdje pomolite.

Moj glas je slan,
Od vitrova san otrovan
Svašta mi stane u san,
Šta ne more u dan!

Pribaci lancun priko križa,
Ne sićan se sada
Kud san sve biža...
I ko me napada...

Dobija san i žulje i kale,
Umra san, a još san živ!
A jesu me misli opet oprale,
I opet san ispa kriv...

Daj malo cukra u žlicu,
Smij mi je potriban jako
Pa da mi ostane na licu,
I kad mi nije lako!

Moram ipak priznat da sam bezlična kučka, muška,
Ne biram lice, svakako raznijet će ga puška!
Nekad sam tražio nekog da smo samo mi u dvoje skupa,
Danas gledam ljude kao nakaze, rupa ko rupa!

Bježite od mene svi, al isto ću vas sustići u jednom trenu.
Hetero, gay ili bi, dočekat ću sve koji na mene krenu,
S poremećajem ili ne, svejedno kad sam i sam emotivno sakat.
Topli kruh je najslađe u domaću šalšu umakat!

I baš me briga tko će se a tko neće složiti s mojim stavovima.
Ne mogu više pod pritiskom vremena, pucam po šavovima.
Pucam i na živo, tako da se svaka nova zakrpa vidi.
Promjena, a tebi, ako ne odgovara, slobodno idi!

Nisam se naučio disciplini,
I ovo znojenje je čista nervoza.
Približavam se što dalje domovini
Često mi se pouzdanje sroza.

A opet, znam da sam perfektan,
Dobro, priznajem s 10 kila viška.
Za većinu neprijatelja sam štetan
I pucam ka i u ognju šiška.

Pinot Grigio, najskuplji u dućanu,
Pomaže zaboravu, pomaže stanju!
I ova večer više nema manu
A hipotetski sam u velikom s...

Ja sam miljenik samoće,
Neopranih bezglasnih buđenja,
Neimenovan među bivšima...
Zaboravljeno sjeme u pepeljari.

U ovoj se kući nekad psovalo!
Sramota je bila za sramotu!
Danas su mi svi dani mljeveni.
Miris Trsta mi usmjerava misli.

Baš je lijepo prestati voljeti.
Baš je lijepo prestati osjećati.
Ako te nikad ne sretnem,
Neću te nikada ni izgubiti!

Kad si mlad lako mješaš karte.
Kad si star ne vjeruješ više sebi.
Ta vječnost u raskoraku sipi,
Kao oluja noćima sparnim!

Ja bi volija da imam ipsilon u prezimenu,
Pa kad me prozovu da misle da sam stranac.
Da ispadne da sam grofovske krvi,
Da nisam jeftino crno već da sam Vranac!

Jer stranjski je nekako, još uvik malo bolje,
Stranjski je stranjski i nije to nikako naše.
Vanka se manje uzima i manje krade.
Ne mogu više gledat ove domaće folkloraše.

Ja bi volija i da imam iks u svome prezimenu,
Onako da se čovik čudi kad triba izgovorit.
Moga bi pričat s familijom u vezi sveze!
Ne triba mi puno za ćaću nagovorit...

Lega san na ledinu, buljija u nebo,
Šapta sam ti sve šta bi ti uradija bebo.
Lega san na ledinu, bilo mi je zakon,
U tebi sam draga srca potražija zaklon.

Ledina je duga, široka i meka,
Poslin svakog radnog dana zagrljaj me čeka,
A i kad ne radim, na njoj me ne žulja,
Eh da su mi uživanja i češća i dulja.

Ležim još na ledini, ne da mi se dizat,
Svaku travku od miline moga bi oblizat.
Ledina je prava, fala joj na tome,
Na ledini mili Bože nek se koplja lome.

Di si sad kad suton se sprema,
Kad triba u pučinu gledat,
Kad svitlost triba predat, noći...
Di si sad i zašto te nema,
A reka si da ćeš doći...

Di si sad kad more se skriva,
Neko priko još večeru kuva,
Svit je da Bog te sačuva, lažan!
Sve more u čas da se stiva,
A ti se praviš važan...

Crno vino iz skupe čaše,
Držiš u ruci očenaše,
Al ni jedna molitva ne poteče,
Kasna je veče'
Ma za loše misli kasno nije,
Nije kasno da ubije...

Ja san navika na staru uru,
Gledan di izmiče vrime moje.
Stala je, a čuva san je ka i curu
Gleda u kazaljke kad se spoje.

Kažu urari da djelova nima,
Jeftina roba kvari se stalno.
Danas se kažu sve tajno snima.
I sve je postalo digitalno.

Kako će neko sad pomislit na me
Kazaljki nima, tek brojevi šturi,
Sad idem gradom, niko ne zna me.
Pari se, vrime još brže curi!

Ma nebi tija da kasnimo stalno,
Idemo naprid, čuvaj šta vridi.
I ne zaboravaljajmo maksimalno!
Tu se ne stidi, neka se vidi!

Dobija sam novu kaznu i peče ka friška rana.
Reka sam sebi kad ne voliš, ostavi se volana.
Pola san miseca tuka na poslu i ljubazno se smija,
Sad mi se ne smije jer iljadu euri san izgubija.

Napravili su mi trapulu ka i svakome ko brzo vozi.
Na čistoj cesti, pravac i izazov, a grč mi u nozi!
Kasno sam vidija kutiju na stupu, kažu da snimi sve,
Srića da nisam telefonira, još više naplatili bi je!

Sidin i bisnin i tučen se šakon u ovo oznojeno čelo,
Kad samo se sitin da moga san kupit markirano odijelo.
Zeleni Normabel i jaka kava, provajen mislit na drugo.
Sad mi se ne radu ni one stvari, a nisan ih činija dugo.

Gledam u kišu,
Već neko duže vrime lije,
Ovako je nikad nisan gleda prije.
Uvik na prišu
Ka da san tija da se ugasi
A nije vatra - kiša kvasi.

Potriba mi je mučat,
Uživam u zvukovima koji traju
A u daljini pasi laju...
Danas neću ručat
Samo ću leć na loši otoman
Iskrivit kičmu jer ne mogu van.

Umiruju mi se tokovi
Oči su teže od armiranog betona.
Bit će ovo loša sezona.
Kasne mi rokovi
Točno sam u skladu s ljudima
Ljudima s mmm...

Iz moje samoće proizlazi stanje, ovo!
Jer strah me je probati nešto novo.
I kao prezrela sam mandarina, mek,
A teško mi je nazvati doktora da prepiše lijek...

Sjeo sam s nekim ljudima uz litru piva
Vani je sjevalo nebo, jer mi je svaka odluka kriva.
Ne spavam više od četri sata, ostat ću gladan!
I spremam se na posao, a dan je neradan.

Sve teže podnosim spasenje na kraju bivanja.
Sve manje pronalazim ljude, draža su mi skrivanja.
Iz zabave brišem prašinu, a sve je mislim čisto.
Jer sve mi je isto, jer sve mi je isto...

Između nas su 34 jeseni
A ti bi da smo životom poneseni,
Da smo ti ja, a ja ti,
Da smo nerazdvojni...
Misliš da je starcu lako
Da zavoli jako...

Između nas su 34 zime,
Ne podnosim više tibetanske klime.
Kod tebe je to strast,
Al meni je propast...
Misliš da je starcu lako,
Da prebaci sako...

Između nas su 34 proljeća,
Nisu danas priče da traju kroz stoljeća,
Težina je umornim plućima
Disati bespućima.
Misliš da je starcu lako
Da se igra tako...

Između nas su 34 ljeta,
I tu već bukti onaj strah i divlja sjeta...
Nedovršena je priča,
I sve se uveliča...
Misliš da je starcu lako,
Al živi nekako...

Dobija sam šećer od puno kumpira,
A možda i šta sam se malo nervira,
I sad sam cili ka slatki,
Dani su pomalo kratki!

Dobija sam šećer od manistre na toć,
A zna san da će mi jednom doć,
I u familiji slatkih ima,
Evo još se jedan prima!

Dobija sam šećer a nisam ga tija,
Jer ija sam svašta šta nisam smija,
Ka cukrena sam vata,
Straj se za mene hvata!

Mama, otkopat ću te jer ti samo odmaraš od svega,
Otkopat ću te ispod snijega, da budeš opet pored mene,
Samo majka može toliko voljeti, čak više od drage žene.

Mama, napravit ću lutku, najljepšu, da za nju tako kažu
A ljudi samo misle na sabotažu, nek misle kao da znaju,
Ljudi ne shvaćaju koja je moć ljubavi pa je od mene otimaju.

Zovem se Ed Gein, Eddy za drage i mile, posebne u duši,
Naručio sam harmoniku da pjevuši, tonove za ples da niže.
Doraknuo sam i dno i vrhunac, i sve se u meni podiže!

Ja sam umjetnik života, majko isčetkaj mi ove vlasi i pomazi.
Majko naše vrijeme dolazi, opet će samo ljubav biti sa nama.
I sin i majka, i majka i sin, i nas dvoje, jel tako mama!

Gledam,
Ne znam dal je ona on,
Ili je on ona,
Al gledam,
Ne čudim se, gledam,
Iz misli u misao presjedam
Sve druga klasa!

Ja gledam,
Ne razlikujem boje,
Ne razlikujem tonove,
Al gledam
I slušam...
Nemam asocijacije da kušam
Ni da se čudim!

Dok gledam,
Navikavam se na neviđeno,
I osjećam se otuđeno,
Gledajući,
Da li je ova sloboda prkos
Ili tek nepoznata ljepota?
A ja u neznanju...

Ubijaš ko prazna čahura, bez baruta,
Ti si stranac koji ponekad, tek zaluta.
I noćas ću te sanjati bez sna,
Ti si kao pjesma al zabranjena.

Tražio sam svjetlo koje tebi me vodi,
Nije lako kad se bijes iz utrobe, oslobodi.
Opet ću stisnuti mirise u šake,
I postati prosta priča za luđake.

Nije život stvoren da ga brzo spališ!
Nije vrijeme da ti kažem koliko fališ!
Ja na pučini ko brod bez pristaništa.
Kad si bez srca, ne mogu ti ništa!

Od sakramenata imam četri, a kud prije?!
Al znam da fratar nikad neću bit.
Još mi znači fale dva, ma nije
Nije mi za letit, nije za žurit.

Još mi se oda po zemlji, oda po svitu!
Ne viruj u sve šta Biblija piše!
To su pisali ljudi šta ne razumidu...
I pravu istinu od nas skriše!

Ja san se ka dite posvadi sa popom.
Tija mi nadit neko tuđe je ime!
Da mi je onda bilo gađat ga topom...
Ma ćaća me smirija pleskom i još me grije!

Zato sam danas rezerviran ka stol za dvoje,
A oni drugi neće ni uskoro doć!
Budi ti čovik, jedino ispravno to je,
A ne koliko "očenaša" prid Njim more proć!

Ko se još sića staroga Brke,
Kad izađe vanka bilo je strke,
Uvik se dera na dicu i svit,
A nisi mu triba ništa učinit.

Takve je race, nađavla cili,
Ka bisan pas stane, reži i cvili.
Moli dan Boga da živi kraće.
Stoput san od straja popiša gaće.

Sa sinom se svadi, na nevistu pljuca,
Kad doša je na svit, šta je zabuca?!
I ne znan šta mi je u pamet doša,
More bit zato jer svašta san proša!