Sewen

Još uvijek skupljam uspomene
Da me što grijati ima
Kad padne zima.
I kad krene da uvene
Sve što nisam zalijevao,
Sve što sam odavno opjevao.

Meni će sutra biti lako.
Imat ću slike po sivom zidu
Imat ću sve vas u vidu.
Imam ruke da zagrlim vas jako
I to će trajati dok me ima
I kad prođe zima.

Koža se mršti po tijelu
Al to je sasvim sporedna stvar.
Ipak sam star.
Pripremio sam voća punu zdjelu
Pa ću vam pričati o tom,
Bilo jednom...

Ja bi da si moje svitanje i da si moj suton,
Moja brana kad pretjeram u nebitnom.
Ja bi da si moje proljeće s malo kiše,
Ono stanje duha kad ne znam gdje ću.

Ne volim tvoja kašnjenja ni tvoju mamu.
Ne volim spontanost jer imam planove.
I još ne volim što ljutnjom nikad ne razumiješ...
Al sve ostalo mi treba u životu s tobom.

Ja bi da si moja oaza kad pobjegnem od svijeta,
Onaj prostor u rukovanju znojnih dlanova.
Ja bi da si moja stanica, luka i hotel,
Moje putovanje koje završiti neće.

Volim tvoj utjecaj na moju dušu.
I romantično popodne uz isti takav film.
Vrijeme će riješiti onih par sitnica,
Vrijeme je sat, a život ogrlica!

Na momente bi zauvik nesta
Al ko će misto mene patit?!
Ko će ti reć di je cesta
I misto di ćeš se vratit.

Neko na tebe triba pazit
A niko to ne zna ka ja.
Neko triba draču izgazit
Da nebi opet pa.

Ne dam te nikom na svitu
Nikog zagrlit ne znan ka tebe
Čekat ću u novom litu
Kad zima sve svoje izgrebe.

Volim način na koji se smiješ
Ka pod ručnom, suzdržano.
Al nikad do kraja ne uspiješ,
Ispliva sve ono zadržano.

I bi noć pa dan pa opet noć kristalna.
Toliko najviše mogu ostat bez nas.
A ja ka graničar, straža priobalna,
Širokih zjenica nosim obruč za spas.

Šta je čovik bez čovika, teška praznina
Pustimo zvizde da dušu nam dotaknu.
Ti ćeš meni ostat u mislima
I ako se putevi ka more razmaknu...

Uvijek je neuzvraćeno,
I jedna strana daje više.
I bude kasno za oprost,
Al sreća da suze pokriju kiše.

Uvijek prevagne na stranu,
Uvijek je netko teži.
Teško je gledati u oči
I vrijeme ko strijela bježi.

Uvijek je ponor dubok
Nema tih mostova ni brana
Da se spoji što bi moglo
I tuga je za ljubav hrana!

Kad se snervam, ja pečem kolače
Uzmem sve vanilije i komorače
I čokolade tamne i bile
I smažem ih cile.

Kad se snervam ispijam puno kave
Dok mi usne skroz ne poplave.
Pa se stresem ka da me struja pukla
Na tanko me navukla.

Kad se snervam ja kuvam za dvoje
A pošto sam sam, sve to je moje
I nije ni čudo da imam trista kila
Spiza mi se omilila.

Stoputa sam reka, neću se sikirat
Moram se natirat, moram se natirat
Al svaki dan imam sto raznih gušta
Nervoza ne popušta.

Kako smješno, žalosno,
Danas smo trebali putovati.
Nismo i nećemo,
Jer ne znamo razlikovati
Dobro od zla,
Zapravo, znam ja!

Nekako sam se ipak nadao,
Al tvoja iluzija je bila samo varka.
Kad sam rekao da te volim,
To sam i radio bez prestanka
Ti!? Ti ne znaš što ljubav je...
Napokon, nema te!

A ja evo opet pišem tebi
I proslavljam od jutra rana,
I kunem se u mislima kako znam
Da ima u Boga još dana
I da će biti sve kako treba biti...
I da neću ostaviti...

U zavadi san s morem.
Okrićem mu leđa kriva,
Nikad gola - kralj stativa!
U zavadi san s morem
Zna san plivat, zna san ronit
A nije me znalo odnit.

U zavadi san s morem
Rashladit me nije znalo,
Sidro mi je isčupalo.
U zavadi san s morem
Sad nit gori, a ni doli
A osta mi trag od soli.

U zavadi san s morem
Pa se penjem po kamenu,
Ono mi je na ramenu.
U zavadi san s morem
Dan za danom grize noć,
Straj me da me neće proć...

Moj je život beskraj stranputica.
Rijetko koja staza kraja ima.
Moje srce - tihi ubojica
Zasrami se samo i pred svima.

Mjenjao sam svjetlo za svoj mrak.
Nisam više beskoristan sebi.
I od danas i san mi je lak.
Ti na zidu crticu zagrebi.

Nije ljubav silovanje da postane tema
Trajao je kratko vodostaj.
Čisti sex i ničeg više nema.
Ja ne žalim, tu je priči kraj.

U Petrinji potres, svit moli i prosi
U Studencima pijavica sve živo nosi,
Afganistan je pa, došli talibani
Meni se danas ne izlazi vani.

Corona priti, postotak novih se diže,
Haiti broji mrtve, a novi uragan stiže.
Škorini i Grbinovi skaču bez prestanka
Meni se danas ne izlazi vanka.

Ja opet dvi riči o ovome
sudu svita,
Iša bi negdi al nema leta iz Splita!

Lutam među policama knjiga ko po snovima
I mirišem nedočekan susret.
Sve je puno prašine i bola
I ja ne znam disati više.

Druga sam strana medalje od jučer,
Al sam tako okrenut srcu.
Ja plačem prije prve zvijezde.
Još uvijek, zauvijek...

Tješim se da će proći što ne prolazi.
I svaki pokret olovkom me boli.
Nisam ti se naopraštao laži.
A htio sam, htio sam to...

Brišem te svaki dan ispočetka
I ljut sam na svitanja koja sam ti dao.
Ha....ma koja svitanja?!
Ja sam se s tobom na početku zakopao!

Glava je puna nepostojećih putovanja
Znam da će vrijeme jednom odigrati stručno.
Do tada obrađujem teže!
Do tada odrađujem ručno...

Pokušao sam, dao sam i pogubno je bilo.
Takve su sve budale koje znam i znaš.
Nisam ja glup, nisi ni ti,
Samo nemaš sreće dok razmišljaš!

Znamo se cili jedan život,
I cesta nam je isprekidana crta.
Više se na ništa ne mogu naljutit
I ničega me nije trta.

Sjajniji smo od češkog porculana,
Ti se skuliraš, a ja se zavidam.
Ti se još uvik učiš nasmijat,
Ja iznova paučinu skidam.

Koliko nočnih otučem, mogu bit pekar,
I noćni čuvar, mogu zaspat na klupi.
Tebi ne valjaju oni šta krivudaju,
A meni pašu i glupi.

Znam sve te tvoje mane ka i ti moje.
I koliko različiti, toliko smo isti.
Svaki dan plaćamo, dugova nema,
Računi su čisti.

A šta ja tu mogu?
Nisi za bećara,
Tebe vodi majka stara...
Ja sam htio slogu!
Neće ti se nitko dati
Ni za tebe otimati!

Kad stišaju se noći
I stisne bura znana
Tankim ledom vrh usana...
Pomislit ćeš doći.
Al nikoga nema da čeka.
Zaslužio si i neka!

Bolje bi bilo da je pala kiša,
Da opere misli, da opere lica.
Na toplom jugu samotno strše
5 zastava domovine...

Pustoš je krenula rano.
A noć je vatrometom sjala.
Padni kišo da i mi sklonimo
5 zastava domovine...

Ja sam na koljenima odavno, samo pred tobom.
Tko bi rekao koliko čekanja može stati u 1.93...
Otvaram pjenušac za Tebe i ti se mrštiš nad mjehurićima. O kako slatko...
Koliko god smijeha, toliko i strepnji, al ljubav je to.
Navikao sam da je šećer na kraju!
Griješio sam radeći od tebe sebe!
Izvučen sam iz pepela, a da gorio nisam.
Neba se često oblače ovih dana i jedino kiši dopuštam da me dira. Osim tebe.
Sve moje pripada samo tvom usudu, pogledu i šapatu...
Dopušteno mi je da letim i letjet ću.
Hvala ti za ljubav!