Sewen

Stvoren za nove početke, opet sam propao
A znam da sam cijelog sebe dao.
I bilo je naznaka klizišta, upozorenja,
Tvrdoglava glava ko da se boji zrenja,
Ko da me strah, starenja...

Al opet, na kraju svatko će ostati samac
Brzaci su jači i zaljulja rijeka čamac
Neki još plove, ja sam se smočio cio
Ja sam izgleda opet prvi kamen bacio
Pobrisao, prodisao...

Ima li ljubav sluha pa da me čuje,
Ima li ljubav svjetla kad nema struje.
Pomazila me samoća al smijem se rado
Ja jesam ranjiv čovjek al ne za stado.
Zarest će valjda, namlado...

U moje snove bez najave uđe svatko.
I nije uvijek sve jestivo i slatko.
Al tko si čovječe ti da mi sudiš?!
Nigdje odgovora, samo pitanja mi nudiš...

Neka živim kako hoću sve dok mogu,
Zdrav sam pa se smijem hvala Bogu.
Jedino me ljudi znaju izdati.
Jedino me oni znaju pitati...

Sad ti je lako dok si mlad, al duša stari.
I ništa nije vječno i sve se kvari.
Kad prođe sve i odu svi, a što ćeš tada?
Neka meni mojih zabluda i nada!

Ne volim gorku kavu.
Al sam prekardašio.
Bio sam u pravu,
Tebe sam preplašio.

Jutro je ovo sparno
A htio sam spavati samo.
Jutros sam za nemarno,
Životu se otimamo...

Možda je bolje stati,
Pa svak svojim putem ići.
Onaj što želi otimati
Nikuda neće stići!

Ja sam samo usputna stanica,
A tvoj bus prečesto kasni.
Prečesto se ne pojavi.
Ja sam mala, otvorena granica
Rijetki putnici su glasni.
Pretres samo po dojavi...

Ja sam čekaonica bez klupa,
Maturanti su mi razbili staklo
I loš mi grafit na čelu.
Razni profili ovdje se kupe,
Danas stroga gospođa, dijete se nije maklo
I gospodin u odijelu.

Ja sam samo drvo, plastika i beton.
Nigdje duše da me shvate.
Budan sam ,a trebao bih spati.
Kupi za igru i ubaci žeton.
Ovdje sreće ni hrabre ne prate,
I ja sam dijete i treba mi mati...

Još jedna noć bdjenja,
I ništa se ne mijenja.
Jugo vrijeđa gola leđa
I bijela mi je smeđa.

Možda je odgovor jasan,
I možda je preglasan.
Samo ja tajim od sebe...
A mogu bez tebe!

Naravno da ću se navići
Živ čovijek mora se dići
I stići...

A baš sam se zatvorio,
Pošto sam srce otvorio...
Imam srce starog naivca
Sporednu ulogu negativca.

Još jedna noć me guši,
Možda mi muke sasuši.
I svih 340 dana laži...
Možda me osnaži...

Naravno da ću se navići
Živ čovijek mora se dići
I stići...

Sunce i dalje kruži,
Dan mi je duži.
Više je svega u satu...
I sve je po zanatu.

Jučer sam prekinuo nit.
I uspio ostarit,
Život je kap voska vruća
Rastopi se do svanuća...

Sve što sam radio, radit ću
I bit ću sretan, a patit ću.
Ići ću dalje kako znam
Samo milost ne trebam!

Ovo sunce će jednom stati,
Sva moja lica obasjati...
Biti će kako treba biti
I kad peče, ono me štiti...

Da je nisam volija nebi se ženija,
Nebi joj dicu pravija
I nebi planove misto kletvi ima...

Da je nisam volija i da se nisam nada,
Nebi se borija protiv svih
Da nisam slip...

Da je nisam volija nebi se smija
I nebi plaka kad joj je bilo zlo...
A onda je pristalo...

Ne triba mi ništa osim sriće koju joj želim.
Da i u ovim okolnostima nađemo mir.
Ja sam se molija i za nju...

To što sam je minja za ... ne minja ništa,
Jer ja sam isti ka oni od jučer
Koji u njoj još traži damu...

Ako se mene pita,
Ovo je sud svita.
Cila se zemlja trese,
Bit ćemo bez adrese.
I puno vode nas tira
Ode nema mira!
Vatra nam šume guta
Zemlja je na nas ljuta.
I ne zna di će s nama
Voli nas a zbog nas se slama.
Ka da na dobro neće
Guši nas vlastito smeće
Nemamo više kud,
Ovo je svita sud!

Možda me je zaboljelo više nego što pokazujem.
Al tko si ti da ti se pravdam i dokazujem.
Možda su ovi oblaci moje sklopljene oči.
I ja više nisam onaj koji te sputava ili koči.
Možda se sve tako i moralo odigrati s nama.
Bolje napraviti rez nego trpjeti godinama.
Možda ćeš mi ime pronaći u nekom ni nalik meni.
Htio sam vidjeti kuda to putuju oni ostavljeni.
Možda smo osuđeni zbog doušnika lažnih.
Ja ne vidjeh nikad toliko argumenata važnih...
Možda je suludo vraćati iznova sve naše seanse.
Vrteći stare filmove, tako prošlosti otimam se.
Možda sam pobjedio ja, a možda si i ti.
Ipak je prihvatljivije da smo oboje izgubili.
Možda ćemo lakše praštati u danima koji dolaze.
Ide pjesma - psi laju, a karavane prolaze...

Ja nemam svoju priču
Dok vaše niču...
Uskratih svijet za išta.
Ja nemam ništa.

Ja nemam ni jedan redak,
Ja sam rijedak.
Za mene ne trebate znati.
Valja odustati...

U početku htjedoh biti dio,
Al kad sam svijeta razotkrio
Shvatih, nisam za slično.
I sjeni sam odlično.

Ja nemam svoju priču
Dok za vama viču...
Meni ne znaju ni ime
I radostan sam s time...

Samo mrziti znam,
To me je održalo,
To me je spalilo...
Ja nikog ne trebam,
Društvo?! Samo mi je
To još falilo...

Udarce sam primao
I istim ih žarom
Svima vraćao.
Od svega sam uzimao
U visokom društvu ja sam
Najviše plaćao.

I nije me briga što sam kroz pakao
Sve bitine i nebitne dotakao.
Na suprotnoj strani sam zablistao sjajem
Ja sam pristao boriti se s zmajem...

Biće da se namjerno nismo znali pa se automacki nismo ni pripoznali.
A toliko nas je riči povezalo na širokim poljima svita, svijeta i sveta,
Na prostranstvima interneta.

Meni je lipo među svim ovim, mogu reć mojim, Damama,
Uz njih je život lipši i znajući da nisi sam, uživaš u osamama.
Jer nas uvik toliko riči povezuje, bez diranja.
Nema tu iznimke i nema tu biranja.

Uvik sam volija gemišt društvo, jer onda se potegnu svakojake teme.
Najlipši cvit izraste samo onda kad je najkvalitetnije sjeme.
Fala vam sve moje Dame šta znate razumit i trpit.
I šta znate, di se ispara, ne mora se odma bacit - more se i zakrpit!