Sewen

Ova unutarnja previranja
I ovaj čeznutljiv pogled
Dozivaju duhove pred ogledalom.

Želim umrijeti za tobom ovog trena,
Obasjan toplinom kamina,
Pucketanjem osjećaja
Koje će do jutra postati prah.

Sve ovo što radim,
Poravnavanje je dobra i zla,
Neba i zemlje,
Jer uvijek je tako bilo -
Što više pluseva, više je minusa.

Dugovi ako nisu plaćeni,
Oprošteni su...

Sve stvari su posložene u kutije
I zatvorene u potkrovlju bez ulaza,
Da ih nitko ne nađe,
Jer poslje tebe, sjeme izaći neće.
Ptice su brže bile.

Preslušao sam prošlost
Skrivenu između korica ploča
I na zadnjim stranicama knjiga.
Utisnuo sam potpis palcem,
Da me kopirati ne mogu.

Zar ne shvaćaš još
Da se opraštam ovaj put
I da ovo nije igra skrivača,
Da nismo u klanovima,
Da nismo djeca.

Samo jedno od nas
Ponijelo je težinu križara
I čuvalo istinu o postanku,
A to sam ja.

Otisnuo sam čamac od obale,
Al' namočio ga uljem krštenja,
Da se plamen ne ugasi,
Već da ga vjetrovi
Tek na pučini ostave,
Dok mir traje,
Dok mir se miru vraća...

Di su sad oni koji su me pratili,
Nema vrimena da bi ga nazad vratili.
Novoj publici imena neću dati,
A svi moji stari će se pripoznati.

Za samo tren pisma bi krenila,
Da bi sve druge pisme zasjenila.
Danas tu pismu više niko ne pušta,
Nema se špirita, nema se gušta.

A ja eto ovog trena mislim na to vrime,
Kad smo zavit dali - ne zaboravi me,
Al' niko se ne sića onih riči šta smo znali,
I niko ne zna šta smo tako lako odustali.

U ime sićanja, nazdravit ću sam sa čašom grija,
Nek' se čuje kako sam se nekoć s njima smija.

Oću li znat ostarit,
Onako kako san tija, kako san se nada.
Oću li se privarit
Jer sve manje mi je do smija
I svaki put srce nastrada.
Kad pomislin di san sve bija,
I šta san sve poželija,
Oću li znat ostarit
Onako šesno ruke prikrižit od sriće
Ili ću samo izdanit
I neću se smit približit,
Od vatre tilo umriće.
Tebi san miljun pisama da,
Tebi san i neučinjeno oprostija
Jer ovo moje sakato ufanje me tira,
Da trošin sve više papira,
Šta za riči, šta za suze vrile
Da ih liči
Jer su gorko pile.

Prosipa kiša kad riči se smire,
Nima se više u jude vire.
Mižerja stiska ka studen živa,
Bija san kriv, bila si kriva.

Falija jesan i ne mogu vratit,
Oće se tice nad nama sjatit.
Otiraj brige šta na mlin vode.
Ka ladna voda; nek dođu rode.

Tija bi s tobon izać iz rata,
Još tinja sunce, suton se vata.
Do bile zore, klečin na soli,
Ovo te srce u kazni voli.

Moja je kletva tvrđa od stine,
A od stine se gine.

Moji su sutoni mrzli i blidi,
Srce kroz njih ne vidi.

Osušija san se,
Ni pola nema me.
Izgorija san ka suvi list,
A prid sudom san čist.

Ti, ti si me živote potira,
Ko ti sad pisme svira,
Ko ti sad note slaže,
Ko ti je najdraže?!

Moje je more ostalo bez soli
I puno me boli.

Dugo od tebe, ni riječi, ni slova,
A navikla bila duša je ova,
Da te štiti,
Da se tobom kiti.

Dugo od tebe, ni lika, ni sjene,
Nije te više briga za mene.
Ne znaš ti,
Ali ne brini...

I ako odem, nećeš znati,
Nećemo se opraštati.
Neću suze, da ih hraniš,
I ne treba da se braniš,
Moj put nije uz tvoju stazu
I nema stida na obrazu.

Suze se mješaju s pepelom,
Na zgarištu, gdje temelji se gube,
Vrijeme je pokazalo zube.
I priroda je svoje ruke pružila,
Dala nam strah, da krv se gruša,
Otkad smo strojevi bez duša.

Kataklizma, raskol...
Bezbožje stislo se pod kapom beznađa
I sklad se zemljom više ne rađa.
Duhovi vijore k'o zastave,
Zastave bez grbova, zastave bez boja,
I ovo je samo priča moja.

Bojim se nestanka,
Bojim se slupati dragocjeno srce od zlata,
Bojim se da zlo će na velika vrata.
Bojim se što nas sve čeka,
Bojim se ubit' će me čekanje u pojam,
Bojim se za umjetnički dojam...

Zaokupljen sobom,
Planinarim osjećajima,
Divljam mislima,
Suh kao kaktus
I pažljiv kao samostrel...
Uklješten kao živac
U strahu pred zdravljem...
Opjevana sam tegoba,
Zlorad spram dušama,
Žamor već me guši
I bježim kržljava repa,
Nekušan, neprobabljiv,
U besmrtnosti čuda ovozemaljskih,
Nevjerom...

Ima li tko jači od mene
Pa da na put samnom krene,
U borbi do krvi...
Ima li tko da se javi prvi?!

Nitko?!

Ima li tko bolji od mene,
Praćen poklicima iz arene?!
Tu dani su dugi,
Ima li tko da se javi drugi?!

Nitko?!

Ima li tko pametniji od mene
Pa da se slavom zaodjene?!
Ima li tko veći,
Ima li tko da se javi treći?!

Nitko?!

Ka na kraju neba, di nema se di ić,
Ka na kraju pisma, koje nikad neće stić,
Ka na dnu bunara u kojem voda je šporka,
Ka iza leđa kad ositiš da se tiho govorka...

E baš tako mi je ovih dana,
Nima dalje, nima plana!

Ka u teći vrilog ulja, kad fritula biži,
Ka križaljka kad ne ide pa se sve prikriži,
Ka makadam posli kiše, kojim kola neće,
Ka i oko puno straja kad ga slabost sreće...

E baš tako mi je ovih dana,
Nima dalje, nima plana!

I ko smi priko ponistre povirit,
A nemoren se smirit...

Jesi, ti si jedna od njih,
Zato te i ostavih.
Skitam, ne marim i lažem se,
A zapravo, sve boli me.

Jesi, staneš u svaki moj stih,
Zato te i ostavih.
Smijem se, plačem i tješim,
Da ovu zagonetku riješim.

Gospodin u meni neda grubost,
To je čista ludost.
Gospodin u meni neda kleti,
To je van pameti.
Nek' ovo bude konačan kraj,
Tihi oproštaj.

I neću prestati, neću odustati,
Neću se smiriti sad.
I neću moliti, ne smijem izgoriti,
Jer to bio bi konačan pad.

Kako se tilo pridat zna
I niko ga nebi uzeja.
Ni Bog ni Vrag,
Nikome nisi drag.

Da mi je vidit ća me čeka,
Da je povirit pa onda sist.
Rukom odmanit, živote neka,
Odlazin miran, putujem čist.

Da mi je vidit di ću sve bit,
Da je izvidit pa mirno leć.
Ostavit časno ti cili svit,
I tajnu moju nikome reć.

Al' ne moren, neće me pustit,
Ni popet se ni spustit.
Nijanci izustit ća bi tija...
Čovik san pa iman grija.

Kako se tilo pridat zna
I niko ga nebi uzeja.
Ni Bog ni Vrag,
Nikome nisi drag.