Samoljubaf

petak, 28.02.2025.

Ritka

Sad već polako pakiram stvari.

Nije mi danas u fokusu posao, jer, imam vremena za to kad ona ode, sada želim u miru spakirati „dete“. Da, jako mi je to emotivno, sve znam, sve je to dobro, tako treba biti, super za nju, bit će joj bolje, sve znam. Ali sam previše emotivna. Na kraju krajeva, prva sam se ja preselila iz Zagreba tu i znam da ni njoj nije bilo svejedno, nikome nije, pa sada tako i ja trebam podržati nju, kako je i ona mene. Hrabro.

Zajedno samnom su pakirale moje stvari prošli Uskrs i plakale smo sve tri skupa. A znale su da je tako bolje. I tješile smo jedna drugu. I zajedno smo tješile najmanju, treću. I provele smo Uskrs skupa.

Najmanje kaj mogu napraviti je brižno, veselo, spakirati sve kaj mislim da će joj trebati. Biti s njom te dane, prije odlaska, nije ni njoj svejedno, nije nikome. Pričala sam sa Brunom i znam da će mu faliti, Evu da ne spominjem, a i tata joj nije baš na čisto. On je s njom nekako najpovezaniji, oni su si kliknuli.

Sada sam još tu kod sebe, hodam po kući i gledam kaj bi joj još mogla dati. Napravila sam popis. Pa idem po tom popisu i svaku stvar koju primim, plačem. Rekla mi je da joj operem sve te stvari, da joj mirišu po meni. Točno tak je rekla, a kak je izgovorila to, tak sam ja počela plakati. Miris ostaje, pa znate i sami, kad zatvorite oči, točno možete osjetiti miris svoje bebe, pa tako i djeca imaju miris svoje mame. To je čudo prirode. To nikad ne ishlapi. To su ti najljepši mirisi. Onak iza uheka, na kosici.

Jučer smo došle iz bolnice, kao da je jučer bilo.

Vizita je bila u pola devet.

Dobar dan gospođe, kako smo danas. Ulaze doktori na Svetom duhu te dve i četvrte, u lipnju.

Dobro smo. Sve tri u sobi smo još uvijek natečene, sve se vrti oko dojenja, nismo spavale, bebe su bile s nama.

Rita je dobila od jučer 300 grama i može danas doma. Tako da gospođo, polako se spakirajte i javite svojima da dođu po vas oko 11. Do tad ćemo pripremiti otpusno pismo. Bebica vam je odlično, jede ko vel'ka. Ah ponosa u meni, nije se skidala s mene, vlekla je ko da ima pet mjeseci, a ne tri dana. I onda bi zaspala, z otvorenim ustima i još bi joj se cijedilo, a već je spavala.

Bil je ponedjeljak 7.6.2004. Zovem muža, sva ponosna i sretna.

Eee bok, danas idemo doma, dođi po nas oko 11. I daj mi sad, na brzinu, dofuraj robu za doma.

Kak idete već doma, kaj nejdete sutra, kak u 11, pa ja imam sastanak, nemrem u 11, pitaj jel može malo kasnije.

Kak mislis nemreš u 11, pa dete si dobil, normalno da ideš. Svi su sretni kad idu doma, jedva čekaju, a ja bum sad pitala jel mogu kasnije. Kaj si poludil????

Nemrem nikak u 11. Daj zovi Anu. (frendicu), pa nek vas ona pokupi. Mislil sam da sutra idete doma.

Kaj ti meni govoriš, otkaži sastanak i donesi mi robu i dođi po nas.

Robu bum ti sad onda dofural na brzinu s motorom, pa bumo se čuli.

Dolazi roba, jako se žuril, pa mi je sestra donesla u sobu. Vidjela sam odmah da je to nekak premala vrećica, a nije da nisam sve pripremila doma.

U vrećici, roba za Ritu, a moje robe nigdje. Oblio me hladan znoj. Nemam ni cipele, ni obleku, ni niš. Ok, bilo je toplo, al baš da bum išla u pidžami, nisam si to tak zamišljala. Da je bar pidžama, neg ona preširoka spavaćica, malo iznad koljena, a šlafruk još kraći, pa dolje stopalice i natikače. Mogla sam birati šlape ili japanke. Zadnji krik mode. Zovem ga opet.

Pa nisi donesel moju robu. Samo Ritinu.

Nemrem sad razgovarat, šapće, daj se čuj s Anom. Bude ti ona donesla sve kaj treba.

Kak bu mi ona donesla, ja vrištim, pa nema ključ od stana.

Joj dobro, bude vas ona pokupila s autom, sad sam se s njom čul, ajde, nemrem sad pričat.

A roba???? Vrištim još jače...

Tup. Poklopil je. Uvredil se čovek, kaj vrištim.

Nismo mi bili posvađani, al' je čovek imal' važnijega posla taj dan. To su ti neki neodgodivi sastanci.

11 sati, hodam prema liftu, z detetom, imala je lepu robicu, debela Ritka.

Ja „sređena“ u spavaćici i šlafruku i šlapama, ko neka ciganjica. Nosim dete u jednoj ruci, u drugoj stvari. Kad odjedanput stvori se tata deteta. Veli, žuril sam se, al' nisam stigal po auto, tak da bu vas ipak Ana vozila, ja sam z motorom. Ana je već dole. Čeka. Vidim ja da čovek nema ni cveća ni niš. Mislim si, lepo. Baš lepo. Ideš doma, doma te čeka sinek, ko zna kakav je stan. Pomrčina u glavi.

Ana je čekala ispred, sva sretna, ljubimo se, utrpavamo na brzinu dete u auto i to malo stvari kaj sam imala i krećemo.

Gospodin otac, deteteov, upalil je sva četri žmigavca na motoru i vozil ispred nas. Kao važni smo, ide delegacija doma.
Ja u autu plačem Ani, kak je tak budala došo po nas, nit cveće niti niš, ona me smiruje. Plačemo skup i smijemo se u isto vreme, jer gledamo budalu kak se pravi važan ispred nas, sa sva četri žmigavca. Ponosan otac dvoje dece. Delegiral je tak sve do Španskog. Ja si mislim, sad kad dođemo ispred zgrade, valjda nebu niko na prozoru, da vidi sramotu. Razdrljeni šlafruk i mini spavaćica i šlape. Ipak sam šlape izabrala, japanke su ionak bile za tuširanje u onim javnim kupaonama, bile su za bacit.

Dolazimo doma, u stanu KAOS. Samo ću to reći. Nisam imala snage sad dramiti još i oko toga, ipak je tu bil Brunek koji je jedva čekao vidjeti seku, i ajde, nekak se sve smiri, ja se smirim, Ritu prikvačim da se najede, Bruno gleda i mazi ju, Ančica ode svojim poslom, a otac, detetov, veli, čuj, ja preksutra moram na team building, na jedrenje sa firmom. Tjedan dana.

Kaj??????? Jesi ti normalan, kak to misliš, pa tek sam rodila, dvoje male dece doma, kak bum ja to.

Joj, pa imaš bake, dede, bu ti došla Ana i moja sestra ak' ti bude kaj trebalo. Ak' bu baš neka frka, lako ja dođem.

Otišao je na jedrenje. Nikad mu to nebum zaboravila. I bilo mi je teško, zakurila sam 40 taj dan kad je prešal, mastitis, vratile smo se natrag u bolnicu, i Ritka i ja. Dobila antibiotik. Onaj s kojim mogu dojiti.

A Ritka, ona je sve to izvukla, hrabro, pomogla je da se mastitis povuče, bile je vredna mala, debela, bebica. Svake dve vure je vlekla, jako dugo. Kad god je htjela ja sam ju prikvačila. Bez gledanja na sat ili računanja.

Eto ti, to je bilo „jučer“. I samo trepneš, 21 godina.

Znam, možda sam i dosadna već, ali sad mi to tak' dolazi. Skupljam te stvari po kući i i prisjećam se.

Sad je svoja, ima svoj život i tko zna kuda će je odvesti. Svemirsku sreću joj svi želimo, a hrabrost ima.

I sigurno bum još pisala o tom danu i toj hrabroj ženici.

E da.

Hvala bogu da živimo u ovo „moderno“ doba video poziva. Sve bu dobro, znam, samo sad malo reagiram, jer dete je uvijek dete svojim roditeljima. Bog sveti da ide, bude se naučila životu. Najbolje je tak. I veli da bu došla opet za Uskrs.

srijeda, 26.02.2025.

Babice

Vraćajući se iz Karlovca jučer, nazvala me Sanja. Rekla je da je još danas u Hrvatskoj i da bi me rado posjetila. To me baš razveselilo jako, jer prvo, nismo se vidjele trideset godina, išle smo zajedno u srednju, drugo, ona je sve te godine živjela u Americi i Njemačkoj, jer je njen Jason američki vojnik i kad bi dolazili u Hrvatsku, bilo je to na kratko, uglavnom vrijeme rezervirano za kumove i familiju, i treće, uljepšala mi je kišni dan i malo odagnala misli.

Baš sam nekak osjetljiva posljednih dana. Valjda je to dio menopauze i hashimota sjedinjenih u jedno tijelo, plus ove peripetije popratne, neću sad trošiti vrijeme na to. Imam ja važnijeg posla.

Sanja je baš ista kakva je i bila. Naravno, puno zrelija i sa puno više iskustva. Imale smo tema toliko da nismo znale od kuda krenuti. Sanja je rodila tri prekrasna sina, to su sad već odrasli ljudi, sve svoje vrijeme bila je podrška njima i svome Jasonu, često su selili u razne države, bila je žena američkog vojnika i podrška svim svojim muškarcima ( mislim na muža i sinove) u pravom smislu te riječi. Cijelu karijeru je prošla sa svojim dečkima. A to nije bilo lako, jednoj jedinici, jednoj majci troje sinova, život ispunjen selidbama, bez baze, puno je tu bilo odricanja i prilagodbi.

Sanja je inače jedinica, i eto, igrom života, neću reći slučaja, vrlo je rano napustila svoje roditelje i otišla u veliki svijet. To je bila prva tema. Jer to sad mene čeka. Čekajući Sanju, oprala sam dosta toga za Ritku i polako pripremala stvari, naravno da sam napravila i štrukle, jer dolazi Sanja, skuhala sam i hladetinu, jer tata se baš zaželio, a nikad me nije baš tražio da bi nešto jeo, i kak sad da ja to ne napravim, barem tol'ko mogu. Zamijesila sam i kruh, koji je do danas bio u frižideru i ispeći ću ga netom prije nego idem kod klinaca. Uglavnom, dost produktivan dan, obzirom na okolnosti razne, je bio jučer.

Naheklala sam i dvije torbice za nećakinju, jer je tak naručila. Za sebe i njenu frendicu.

Sanjinim roditeljima isto nije bilo lako, ali kako ona kaže, sve se to izdrži. Nedavno su kupili kuću na Krku, ne Sanjini roditelji, nego Sanja i muž, pa će svoje penzionerske dane provoditi više u Hrvatskoj. Tako planiraju.

Druga tema su bile kile. nemreš vjerovat. Vječita borba. Morala sam primijetiti da se Sanja baš lijepo promijenila, uspoređujući slike s fejzbuka i ovak uživo. Lepa je. Puno je kila skinula, a vječito se borila s njima. Ta nam je tema pojela dosta vremena. Ispričala mi je svoje borbe, pa smo i tu pronašle dosta poveznica. Ipak se ona liječila po vani i nekako je puno prije došla do rješenja svih svojih tegoba, tako da je eto u zadnjih pola godine baš zadovoljna. I to se i vidi. Zrači. Doduše, nismo se vidjele uživo trideset godina, ali ovak sad kad ju gledam i uspoređujem sa fejzbukom, žena zna prepoznati kad je druga žena zadovoljna. I treba to izreći. To je lijepo.

Sjetili smo se starih naših srednjoškolaca, prvo smo bili jedan razred, pa dva razreda pa od tog prvog, kroz godine, su nastala tri razreda. Sve tako brzo prođe, za tren oka, a opet, kao da nije prošlo toliko vremena. Baš je to čudno. I lijepo. Nisam ja puno sa Sanjom komunicirala, em su nas razdvojili po razredima, em je ona prešla van, ali vidiš, ipak ti ostane neka crtica, nekaj kaj te natjera da se javiš, da se sretneš, da se sjedneš. I baš mi je to drago.

Sanja trideset godina živi u Americi i nema niti malo onaj neki akcent, kak znaju ljudi pokupiti. Ženska priča po domaći, Samoborka rođena.

I nije joj bilo lako, dosta je toga prošla i sretna je da imaju tu neku svoju bazu konačno. Lijepo si to uređuju. Rekla je da nije lako biti bez roditelja, u stranom svijetu, ali da je definitivno puno lakše mladima, ipak su te neke države posložene bolje, lakše je mladima dobiti posao, bolje su plaće i organiziranije je, puno lakše se mladi osamostaljuju. I puno brže nego naši ptići.

Onda je tema došla i na cijene. Potvrdila je, evo iz prve ruke, da je u Njemačkoj sve puno jeftinije nego u Hrvatskoj. Posebno hrana i potrepštine. DM da i ne spominjemo. Uspoređuje ženska cijene i kaže da ne može vjerovati. Njeni roditelji, kad idu kod njih u posjetu, pokupuju sve kaj mogu. Od praška, omekšivača, razno raznih hrana, sve kaj god mogu. Granica nema. Nema carine. Od kad su kod nas uveli euro, to je za ne vjerovati.

Ma svakojake teme smo mi još prošle, nebum sad baš sve izblebetala, neke stvari nisu za javnost, ali, činjenica je da smo uživale. Dala mi je neke savjete, smijale smo se, plakale ofkors, bez tog ne ide, i vrijeme je proletjelo. A koliko toga nismo stigle, nadoknadit ćemo.

Sad čekam da se spusti na Krk, pa da ih posjetim jedan dan. U njihovoj novoj kućici, prvoj bazi koja je baš njihova. Usput, odmah kuća do Sanje, je Sanjina kuma Ana. Inače, Ana je isto išla sa nama u srednju, ma sve vam je to povezano. One su najbolje frendice, kume, više puta, tak da i tome se veselim, da bum i Ančicu vidjela. Jedva čekam.

E da.

Sad kad malo bolje razmislim, ak se spustim dolje, na samo jedan dan, niš od toga. Niš nebumo stigle pričati u jednom danu, morat ću planirati vikend babinjak. Da, tak bude. Lepo bum spekla kruh, napravila štrukle, bum spohala piceka i spuštam se dole. Em nemam puno do Krka, ipak sam ja tik do Karlovca, em nije neki naporni put. Idealno za jednu polovnjaču.

Babice, vidimo se.

Vadilište

Mica se vratila, posel nisam dobila. Fifti fifti. Jbg.

Sjedim u laboratoriju Karlovac, vadim željezo i d vitamin i štitnjaču. To moje dvanaestsatno spavanje bogme nije neka sreća. Ove osnovne stvari sam provjerila kks, dks, šećer, jetrene probe i sve je ok. Nemam nikakve tegobe samo mi se spava. I to odmah nakon što se ustanem ujutro. Zijevam cijeli dan, boli me vilica od zijevanja. Čekam na prijemnom šalteru.

Sad mi se već mozak lagano prebacuje na Krašić. Planiram. Planiram i zujim okolo. Volim tak promatrati ljude.

Mala curica Jana došla je s mamom. Mora vaditi krv. Nema ni tri godine. Sva je u princeza haljini, roza, ima plavu kosicu, raščupanu, i šiške kratke. Sve joj se zaležalo. Sliči mi na moju Petru frizerku. Tak je sva nekak mala, mršava.

Brojevi na ekranu piskaju. Ono kad si na redu, pa moram i to paziti. A i tipkam na mobitel. Sve bi htjela vidjeti i znati.

Jana ima lizaljku i flašu vode. Lizaljka je za poslije. Za nagradu. Vodu može odmah. Mama joj je nervozna. Osjeti se to. Tko zna kaj je Jani. Mama se više boji nego Jana. Jana gleda crtić. I ima Jana vodu.

Nasuprot mene sjedi trudnica. Drži se skroz ravno. Ima sve pripremljeno, posloženo. Torbica oko ramena, složena jakna, kišobran, novčanik, na novčaniku knjižica i broj 61.

Moj je 57. U jendom trenu sam kao čula da prozivaju moj broj i digla sam se, gledam di da se javim kad žena neka veli pe7, a ne 57. Ima i broj P7. Natrag sam se sjela. Imam još malo vremena. 55 je sad na redu.

Sad sam već na drugom šalteru. Prijem sam obavila. Ovaj di sad čekam je za vađenje. Dost brzo to ide. Dobro su organizirani. Trebala sam uzeti masku. Svi hroplju.

Jana je otišla na neki drugi odjel. Nije više tu. Trudnica je otišla već. One imaji prednost. Tak i treba. Vidim da joj je to prvo dijete. Nekak tak zrači, a i čula sam posle.

Planiram sad poslije otići do placa. Kupila bi ćimulice. 53 vadi, 54 ulazi. Još malo.

Na vratima piše vadilišta 1,2,3. Super mi to zvuči. Kao neko mučilište, samo se na ovom vade stvari pa je vadilište.

Planiram si znači plac, pa idem pogledati za neku dekicu najmekaniju da spakiram Riti jer seli, da ju operem i da miriši po domu. I psoteljinu joj trebam oprati i ručnike. Tata je rekao da bi htio jesti hladetinu, pa i to idem pogledati. Da mu ispunim želju.

Vadilište sam namirila.
Dve epruvete.

Sad lagano po planu. U autu me čeka frutabela. Da se ne skljokam.
I voda.

Još pet dana je tu. Imam puno posla. Treba spkirati dete. Ja znam kaj njoj bude možda trebalo, a ona ne zna. Barem za početak. Moram sve iskombinirati. Baš sam sad jako zauzeta. Hvala bogu.
I dobro da sam doma. Da mogu sve to.
To bu me držalo budnom. Barem do sutra, dok ne vidim željezo i d vitamin i štitnjaču.

Micika se ponaša kao da nije nigdje bila. Kao to je sve normalno. Pa i je. Odu i dođu. Tak je i sa decom. Pustili ne pustili, oni odu. Vade ti mast, a obožavaš ih.

I to je sve život. Baziram se na decu trenutno.

E da.

Samo kad deca dođu, od kuda god, budi nasmijan i sretan i pokaži ljubaf.

ponedjeljak, 24.02.2025.

Micika

Kad sam doselila u kučerak, na Uskrs prošle godine, tako sam paralelno sa radovima, planirala udomiti macu. Jedne subote, u lipnju prošle godine, otišla sam u veterinarsku Jaska i udomila Miciku. Malu crnu micu, a bilo ih je tamo, u tom trenutku, jedno trideset, za udomljavanje. Nekak mi je ta odmah došla, pa sam uzela nju. Svaka hiža mora imati mačku, da lovi miševe, zmije, guštere i kaj sve već treba.

Micika je brzo narasla, bila je umiljata i svakome je htjela. Nije se bojala ni lokalnih pasa, ničega. Sprijateljila se sa Yukicom, kao da su sestre. Bila je glavna, Micika.

Ispod bradice, na vratu ima bijelu mrljicu, u obliku srca, i na šapicama bijelo. Nije bila zahtjevna, baš je bila cool. I otišla bi ona po selu, ali se uvijek vratila doma. Išla bi u šetnju sa nama. Sterilizirala sam ju tamo negdje na jesen.

Jedno jutro se probudila sa krmeljavim očima, onda sam joj pet dana prala okice sa kamilicom i mazala sa kokosovim uljem, sve je prošlo. Bila je strpljiva dok sam joj to čistila, znala je da joj pomažem i pasalo joj je to.

Znala je Micika otići kod susjeda, oni bi je pustili u kuću i spavala bi ispod njihovog bora i igrala se s njihovom Zaricom, i onda bi opet došla.

I Greta se igrala s Micikom, vozila ju je na biciklu u košari.

Micika je skoro svaki dan donijela pred vrata ulov. Donosila bi to meni da se pohvali, kak je vredna.

Jedno jutro sam imala miša u kući, unutra, skrivao se iza frižidera, čula sam ga kak rošta. Micika je to riješila za manje od minute. Baš prava, korisna, umiljata Micika.

Nikad me nije ogrebala, niti slučajno, niti namjerno.

Zavolila sam ju odmah.

Jučer ujutro me čekala ispred vrata, da joj dam jesti. Dobila je svoju mekanu hranicu, pomiješanu sa malo krute i to si je popapala, malo se pomazila, dok sam pila kavu, ležala mi je u krilu i onda je u jednom trenu mjauknula, skoknuvši do vrata, kao da ju pustim van. I jesam. Valjda je išla na wc.

Više ju od tada nisam vidjela.

Jučer navečer isto tako. Otvorila sam sve prostorije, možda je negdje unutra, ali ništa. Nigdje je nema.

Otišla sam spavati, misleći, možda ima neku akciju, pa će doći, jer mice tak odu, ove seoske, pa se vrate sa darovima ispred vrata.

Danas se spuštam dole, kako sam se probudila i jedva čekam vidjeti kako spava na svom krevetcu ispred, no ništa. Nema je.
I sad, dok ovo pišem, i pijem kavicu, vani se dani, mislim si, idem opet sve pregledati, možda se javi od nekud, možda došeće, možda se vrati.

Idem pogledati.

A što ako se ne vrati?

Ne znam. Žalosti me to. S jedne strane imala je totalnu slobodu, bila je sterilizirana, mogla je svugdje, jer ne možeš macu zatvoriti i misliti da će biti sretna. Vjerujem, ako im daš slobodu, da će tako biti bolje za njih. Ipak živimo na selu.

S druge strane, na selu postoje razne opasnosti vani, na koje ne možeš utjecati, osim ako ih ne zatvoriš i ne puštaš van, a to mi nije bila opcija, htjela sam da živi slobodno, u svom dvorištu.

Ne znam, možda se ipak pojavi.

E da.

Idem sada sve pregledati, probati ju pronaći i nahraniti. Možda je prespavala kod susjeda, ali javili bi mi da je tamo.
Nebum sad cmizdrila, možda ipak dođe, nadam se, čekam.

Micika ajde doma!

nedjelja, 23.02.2025.

Domaće je domaće

Jučer su kod mene, nakon hodanja, navratili tea i Siniša. Hodali su na obližnju Svetu geru. Oni baš puno hodaju posljednjih godina. Oboje su bili sportaši, atletičari, danas su oboje poduzetnici. Svako imam svoju firmu. Tea je nekada bila sportiska novinarka na radiju, pa i na televiziji, a danas je spojila sve kaj voli. Nema još tri godine kak je otvorila svoj portal Skitnice.hr, tak da sad lepo skita, putuje, bavi se sportim i uživa.

Na svakom putovanju, naravno, dobro se i jede, pa i o tome piše. Domaća klopa uvijek ima prednost, mala gospodarstva, OPG-ovi, stari recepti.

Ja pak, kad god mi se netko najavi, jedva čekam da mogu nekaj napraviti za klopu. Uglavnom domaće, stari recepti. Obožavam kuhati i pripremati ta stara jela, koja se sve manje kuhaju doma. Mislim na mlađe populacije.

Jučer, kad su se javili da budu došli, bila sam s tatom na viksi. Baš me to razveselilo. Nije to tako udaljeno od mene, pa sam već za petnaest minuta bila doma. Putem sam smišljala čime ću ih ponuditi. Imala sam domaći kruh, špekec, pečenu papriku, sira i vrhnja, kobasu. To bum prvo, a u škrinji sam imala domaće, ručno razvlečene štrukle. Znam ih često zamijesiti, pa narezati na komade, i zamrznuti na tacni, na masnom papiru i onda kad se smrznu, spakirati u vrećicu, tako da uvijek mogu vrlo brzo zapeči u rolu, ak neko dođe.

I došli su. Lepo smo si pospominjali, o svemu i svačemu, o deci, o poslu, o kućici, o planovima. Štrukli su taman bili vrući kad smo počeli klopati ovo slano. Jedna cugica, rakijica, kavica, gemištek. Taman kad pojedemo, štrukli budu onak stemperirani za jesti.
I prolazi vreme brzo baš. Već je debelo bil mrak, kad u jednom trenu Tea vikne: „a štrukli jebate!!!“.

Vreme nas je odvuklo i ja sam skroz zaboravila na štrukle. Jesam ja ugasila rol kad su bili gotovi, al' još smo klopali, pa ih nisam odmah vadila. Kad je Tea viknula oni su se već poluohladili, brže bolje ž njima van iz rola i na stol. Nije ih puno bilo, mislim osam komada, ali taman da ih slasno pojedeš i da bi najrađe još. Vele pametni da treba prestati kad je najslađe. E točno tak je i bilo.

Kak nas je htela preveslati, mislila je da bude imala samo za sebe štrukle, kad mi odemo, tak je rekla Tea. To nisam ja tak htela, jer meni nema veće sreće, kad nekaj napravim da je ljudima to fino.

Veli Tea, daj, baci se ti u domaće proizvode, lepo jajčeka, domaći sir i vrhnje, cikla, blitva, pečena paprika u maslinovom ulju s češnjakom, štrukli, rezanci, kruheki, zlevanke...da vidiš posla.

Je da, kad bi to bilo tak jednostavno, mislim papirološki, prema državi. Mogu jedino na crno. Svojima, poznatima.

Kaj misliš da nisam razmišljala o tome, ali ne kao posel, nego onak usput, za gušt, uz sve ostalo kaj sam planirala. Ma nema čovek dost vremena u danu za sve kaj bi htel. A ja bi sve, a to tak nemre biti. Treba se uhvatiti jedne stvari i gurati to. E te sposobnosti nemam. Nemrem ja samo jednu stvar.

E da.

Znam, svakaj sam ja već nabrojala, svakojakih ideja sam imala, svakojake ideje mi svaki dan dolaze, svega vraga sam probala i možda se čini zbrkano, ali meni je to tak gušt. Nekaj se bude izrodilo iz svega toga. Nek bude zbrkano, nek bude spontano, glavno je da ja u tome uživam. A kad uživaš to se i osjeti. Makar na jedan dan, tjedan, mjesec. Jednostavno se prepustiš, pa kak bu bu. Ko mi kaj more.

subota, 22.02.2025.

Zaokret

Zaokret

Vele pametni da fizički rad liječi dušu. Za tijelo, u mojim godinama, više manje, ali ako ga pametno koristiš i to može biti lijek. Lijek je biti na friškom zraku, u radu je spas, ali ovih zadnjih dana je bilo ipak prefriško. Prehladno.

Zime su takve neke, depresivne, pogotovo na selu, jer cijelu godinu živiš vani, nekaj delaš vani i onda sve stane. A u kući nemaš kaj puno, osim onih sitnih stvari. Praktički, a i doslovno, prespavala sam zimski san. U svojoj nastambici. Prva cijela godina.

Jučer je bila „predizborna šutnja“, rezultate još nisam dobila, pa sam odlučila napraviti „zaokret“, započeti, odnosno, nastaviti sa radovima. To će mi odvući misli. I rekli su da danas neće biti minus, tako da ja krećem sa hranjenjem duše i tijela. A slijedeći tjedan najavljuju kišu, pa opet niš od radova. A proljeće, samo što nije.

Da, ta mala kućica, odmah lijevo od kučerka, gdje će biti kokice, ta kojoj trebam sad na proljeće popraviti krov, da ne prokišnjava, iza nje smo bacali staru građu prilikom radova. To su sve one stare letve, sa prvotnog krova. E pa da bi striča imao lakši pristup krovu, treba raščistiti prilaz, premjestiti tu staru građu, očistiti oko te kućice. To je moj plan za danas. Imam i tačke i kolica, sve ću ja to lijepo iskoristiti i krenuti. Rukavice, kapa i udri.

Od kukanja fakat nema niš. Radna akcija. A i kokicama treba osloboditi taj dio, jer će tu imati dosta prostora za prošetati. Ogradit ću jedan lijepi komad iza te kućice i iza kučerka, gdje mi inače nije baš lepo za kositi, pa budu one to pozobale. Tu travicu. Korisno i praktično.

Imam cijeli popis radova i planova za ovu godinu. Samo da malo zatopli. A proljeće i jesen su idealni za to, jer, opet, kad zapeče trideset pet, onda si unutra, pod klimom.

Već sam stavila jednu mašinu veša, oprala sam kupaonu i wc i samo čekam da izađe dan, jer još uvijek je mrak.

Dakle, popraviti krovek taj mali, urediti za kokice, kupiti kokice, počistiti dvorište, pospremiti drvarnik, posložiti to malo drva koje imam, jer ne grijem se na drva, ali dobro dođu za roštilj, onda na kučerku promijeniti ogradu na balkonu, a prije toga ju treba pofarbati, zaštititi, napraviti pokrivala za prozore, ona starinska, treba ovu godinu i prefarbati prozore, trebam pofarbati i bočni dio kuće, zalijepiti stiropor na sjeverni zid kuće, gdje će ići fasada, treba požbukati tu malu kućicu, kada sredimo krov, treba posaditi vrt, ma čudo posla. I sve me to veseli. I sve je to dio radova, jedan vuče drugi, nemaš kaj misliti, samo raditi.

Htjela bi i napraviti jedan lepi cvjetnjak tamo vani, gdje obično sjedimo. Htjela bi napraviti i vanjsku kao kuhinju, gdje će biti i roštilj i sudoper, onaj veliki.

Ali, polako, jedno po jedno.

Prioriteno je pokriti taj krovek kak spada. Zaštiti tu mini kućicu. A i garaža mi je tamo, onda bude skroz funkcionalna, neće prokišnjavati. A imam i malih, sitnih popravaka, tipa vrata na garaži, da se mogu zaključati, pa te neke brave vanjske treba promijeniti.
Posla kol'ko ti srce želi.

E da, htjela bi ja i bazenčić neki postaviti, onaj koji se složi, a za njega isto treba pripremiti prostor. Izravnati dio livade, napraviti dobru podlogu.

Najvažnije od svega, treba sve to dobro isplanirati i paziti na svaki detalj, unaprijed znati kaj želiš, kak želiš, da ti kasnije ne bude žao.

Vidim izašao je dan. Pijem kavicu još uvijek, veš se oprao, stavila bum odma i drugi, ovaj bum objesila. Poslušam vijesti i krećem.

Ne znam budu li došli klinci ovaj vikend, imaju svog posla, ali imam i ja svog. Ako dođu, uvijek dobro dođu, a ako ne dođu možda ja odem do njih. Sutra.

E da.

Serotonin mi raste pri samoj pomisli na te radove. Super je kaj većinu toga mogu napraviti sama, osim krova, trebat će mi , doduše, više vremena, ali znam i mogu, a to je najveća vrijednost u svemu. Jer, osim kaj uštedim puno, zapravo guštam. I više cijenim svaki taj komadić dvorišta.

Taj osjećaj ne možeš kupiti.

četvrtak, 20.02.2025.

Lista

Kad se negdje skrasiš, pa pustiš malo korijenje, sad skoro bude godinu dana kak sam u kučerku, prebaciš si doktora, zubara, ginekologa, prebaciš svu dokumentaciju, središ papirologiju, postaneš punopravni član zajednice, e tad kreće posjećivanje, upoznavanje sa doktoriama i ostalim službenim djelatnicima po ustanovama.

Nevjerojatno, ovdje brzo dođeš na red, svugdje. Reko, ajde, sad kad sam doma, da obavim sve preglede kaj moram, tak da kad počnem raditi, da ne izostajem zbog tih sitnih servisa.

Sad je bil red na zubara.

Nemam ja problema sa zubima, u smislu da se kvare često, ne kvare se, imam jednu plombu, bili su krivi svi od reda, uska čeljust, veliki zubi, pa sam nosila aparatić, fiksni, i to se sredilo, ali imam tu neku nelagodu od zubara, još od one babe iz Prečkog, sa velikim madežom.

Svako tol'ko odem očistiti kamenac, drugo nemam kaj, nikud bez konca i interdentalnih četkica, čak perem zube sa kokosovim uljem, jer protuupalno djeluje, jednom tjedno sa morskom soli, ma sve. U posljednjih deset godina niti jedan karijes.

Nema dva tjedna kako sam snimila ortopan, da ženska ima odmah sve na prvom pregledu.
Tak da sad idem, na novu lokaciju, tu u kvartu. Svaki put se bojim kao da idem na operaciju, nisam se tak bojala ni operacije kičme, ni poroda, ma ničega, ali svaki odlazak zubaru...užas.

I znam ja da treba ići redovito, znam da to brzo prođe i znam da mogu dobiti injekciju ako treba, ali ipak mi se stisne, sve.

Ova lokalna zubarica je indijka, a sestra neka super zabavna, domaća puca. Tu iz kvarta. Zadnji put, kad sam furala Maricu k njoj, onda sam se i naručila. Marica se isto boji zubara, pa sam išla s njom.

Dobar dan, one veselo, dobar dan ja stisnuto, oči veće od riti.

Veli indijka, a dok govori ne koristi č,ć,š,đ, samo mekano.

Se bojis, vidim.

Ma da, uvek cvikam. Bezveze.

Nista ne bojati, bude pogledala prvo, ne to boli.

Gleda ona, gleda, traži, broji, diktira sestri, sestra zapisuje.

Nista nema, bude samo kamen malo pocisti. To dobro bude. Nema kares.

Velim ja njoj, ak će me boliti hoću injekciju.

Uzima onaj vrag za skidanje kamenca, stavlja mi onu cjevčicu za slinu.

Prvo probace bes, ak boli ce dam ineksija.

Zuju, zuji, zuji, ja se preznojavam, slinoskupljač grglja svoje.

Boli?

A a.

Doblo. Jos malo i skinula kamen. Brzo bila gotova. Isprala malo sat.

Ispirem ja, sve je ok, mislim si, kak si glupa, koga vraga se bojiš, a znaš da nije niš, samo dramiš bezveze.

I gotovo, preživela sam, tresla se brda, rodil se miš. Ispod ruke sve mokro, a nije bilo potrebe za tim. Sad sam mirna opet neko vreme. Veselo se oblačim, uzimam torbu i taman da se bum ih pozdravila, veli zubarica.

Oce staviti lista sa protesa? Se ceka.

Kaj?

Veli sestra, prevoditeljica, imate pravo da vas stavimo na listu čekanja za protezu, znate, to se dugo čeka, a vi već imate dost godina, pa možete na listu.

Da, veli indijka, moze dobis protesa, se ne plati puno, samo malo, dobis zuba.

Pa kaj će mi proteza, još mi ne treba.

Veli sestra, pa kaj vas briga, kad vam bude trebalo, bute imali pravo. Niš vas ne košta ak ste na listi.

Reko, ajde dobro, stavite me na listu. Nikad ne znaš. Kak je kod nas i kakve budu penzije, bog sveti da nekaj dobiš.

I tak sam ja lepo prešla dalje u svoj dan. Važno. Na lokalnoj listi.

Obavila sam i fizijatra nedavno, onda u šestom mjesecu na MR kičme i tak... generalka, servis. Godina proizvodnje.

U međuvremenu, dan po dan, obavljaš sve kaj trebaš, delaš svoje i živiš. I ne daš se.

E da.

Kad sam već kod naručivanja, mislim da mi je itekak potrebna jedna dobra masaža. I to imam tu blizu, imam sve. Tak da se možda idem staviti i na tu listu, za masažu. Ko ga šiša. Da si i ja dam malo oduška.
Jer, napeta sam ko puška. A treba se malo nekda i nagraditi.

srijeda, 19.02.2025.

Tko je tu lud

Devet torbica sam naheklala jučer i prekjučer. To su živci, jer čekam, još uvijek čekam. Taj vragec u meni mi ne da mira, nemrem više čekati, znam kaj neću, a to kaj hoću još uvijek čekam. To čekanje dovodi do ludila, pa ludost je totalna da sam naheklala devet torbica u dva dana. Pritom sam delala i ostale stvari, koje inače delam. I kuhala sam i peglala i pospremala i odmarala i heklala. Trebala bi dobiti povratnu informaciju do kraja tjedna, to su još puna tri dana. Puna tri dana. Sva sreća da imam još te pređe, za heklanje. Ne znam zakaj se to tak sve desilo, ali sam sigurna da postoji razlog. Sad već počinjem vjerovati da ipak taj posao koji čekam neću dobiti, jer to nije za mene, vjerojatno mi svemir to želi reći, vjerojatno moram, na teži način, shvatiti da trebam raditi svoje. Miješaju se i ponos i strah. Realno, raditi za neku takvu firmu je sigurnost, a opet s druge strane je li to ono što istinski želim. Hrabrim samu sebe, tražim opravdanja. A vele ovi stručnjaci, uspješni, slobodan si tek onda kad radiš ono što voliš, ono što je u tebi. A sloboda ima svoju cijenu. Mogu li ja kupiti svoju slobodu?

Tijek misli.

Treba samo krenuti, treba se odlučiti, pregristi drek i probati. Ak' ne probam, ne bum znala. Ne bum si oprostila. Niš, budem lijepo pričekala do petka, ako ne dobijem taj posel, onda to tak treba biti, onda je to, valjda, konačno znak, da krenem sa svojim poslom, koji inače želim, već dugo. Idem pogledati i te neke druge poslove, možda mi se nekaj svidi, ništa mi se ne sviđa, relanost je jedno, želje su drugo, mogućnosti su nekaj pak treće. Zakaj se bojiš, ide ide, nejde nejde. Ovak buš imala slobodu, radila buš baš to kaj voliš. Pa znaš da treba tresnuti bogovski, da ti se mozak preokrene. Jesam li dovoljno tresnula?

Zamišljam si jedan svoj dan, na svom poslu. Lijepo ustaneš kad želiš, kavica u dvorištu, nahranim kokice, prošetam pesa i mačku, njih nahranim, sebe nahranim, cijelo vrijeme svira radio, cvrkuću ptice, odem do radione, koja je u dvorištu, napravim par anđela, pokupim slikice, skulpturice, figurice, šalice, majice sa srčekima, e da, torbice, sjedam u auto tamo negdje oko 10, vozim se do Krašića, pjevam u autu, samnom je i pesica, idemo na posel, skupa, ulazim u Krašić.

Već vidim sve gotovo, i dućanček, tj. tu malu galerijicu, veliki natpis iznad vrata Samoljubaf, slatku, posloženu, starinsku, te police, mali stolek, starinski prozor, vidim kak dolazimo tamo, pesica i ja, otvaram galerijicu, kao u onom filmu You've got mail, kad Meg Ryan ide u svoju malu knjižaru. Vidim se tak ujutro, kako uzimam drugu kavicu u tom lepom Krašiću, nosim si friško cvijeće za stol, otvaram prozor na dućančeku, palim muziku, luftam, prebrišem pod, slažem te sve predmete koje sam donijela iz radione, slažem to na police i u izlog, donijela sam i friško cvijeće za teglice, sadim to i stavljam ispred dućančeka i na prozorček, zalijevam to svaki dan. Na prozoru su one starinske, karirane zavjesice, zavezane s mašnicom onak' na stranu. Pesica ima svoj krevetac, dobra je, glavno da je samnom. Palim laptop, fotkam te svoje proizvode, vani, u pozadini krašićka crkva, dižem na web, na sve mreže, odgovaram na mailove, pakiram naručeno, u mirišljave kutijice, pošta je odmah preko puta, pa na kraju dana šaljem te paketiće, pune ljubavi i slobode u svijet. Imam i mali printer i tablet. Smišljam nove radove. Heklam, crtam, pišem. Radim u dućančeku četvrtkom, petkom, subotom i nedjeljom. Ostale dane sam u radioni, u svom dvorištu, proizvodim, uživam, kreiram. Onda sam i u vrtu, sadim povrće, skupljam d vitamin, pa idem u nabavku materijala, pa malo preuređujem stari namještaj. I dišem punim plućima. Tak ja to vidim.
A sjećam se da sam tak vidjela i svoj kučerak, koji je bil rasulo prije, ali sam vidjela potencijal, znala sam točno di bude kaj, kak bude izgledala kuhinja, sobica, jedna, druga, znala sam i kak budem namjestila kupaonu, sve sam ja to zamišljala i ostvarila. Zakaj sad nemrem tak. Znamo svi zakaj, tko ti garantira. Niko niš. Znam da su velika davanja, porezi, doprinosi, ali opet, nije tak strašno, kad malo malo izračunam, no svjedno cvikaš. Da imam jedno pet somova, kao sigurnost, ne bi opće razmšljala sada ovako. A isto tak znam, kak vele uspješni, nema vam tu kalkulacije, ak ti je najvažniji fokus lova, niš od toga.

Ma ne muči mene kolko bum ja zaradila, znam da budem nekaj, ne trebam ja puno, ne želim komercijalizaciju, želim samo toliko dovoljno, da podmirim osnovne stvari. Nisam nikad imala veliku plaću pa sam živjela i nije da sam bila tužna ili da mi je nekaj falilo. Snašla sam se uvijek. I znam da bi se snašla i ovak. Sloboda ima cijenu.

Odluka je pala, čekam do petka, a onda krećem u akciju. Jer raditi se mora.

Stvorit ću svoj posao, kao što sam i kučerak. Svi koji su bili kod mene vidjeli su da je kučerak star, da su sve stvari uglavnom rabljene, da to nije vila, niti po zadnjim arhitektonskim krikovima, vidi se da ima još puno posla u kući i oko kuće, ali više estetskih, jer funkcionalno ima sve, ali se vidi toplina, vidi se da je to sa srcem delano, osjeti se ljubaf. Ja znam svaki detalj u toj kući, kad sam ga delala. Kad sam farbala grede, stavljala laminate, pločice, krečila zidove, radila fasadicu ispred, klupicu za sjedenje vani, vratašca od vrta, kak sam brusila i farbala ormariće za dnevnu, stare dvajst godina, kak smo ugrađivali jedan prozor, kak smo zidali zid tata i ja, sve, svaki detalj znam. I znam koliko smo se namučili i da nije bilo sve jednostavno i lako, ali je vredilo truda. I velim, nije vila, ali je meni dvorac iz najljepše priče.

Da. Čekam do petka.

I sve više mislim da nebum dobila taj posel, ne zato jer ja nisam dovoljno dobra za to, ili da ne znam to delati, jer znam, znam i program u kojem rade, i sve to sam radila, isto to, u dvije firme, ukupno petnaest godina, nego zato kaj je za mene, pravu mene, baš ovo, dućanček, oaza kreativnosti i slobode. Z nogom vrit, korak naprijed. Tres.

A kaj ak ipak dobijem posel, onda idem delati to, za nekog drugog, onda imam tu neku financijsku sigurnost, ali nemam toliko slobode. Ipak, stignem opet imati i dućanček, onda će raditi samo vikendom. Jer to nikako ne želim pustiti. To mi hrani dušu.
Bilo kako bilo, planovi su razrađeni i spremna sam, na sve.

Sad idem dalje u svoj slobodan dan. Vani je baš hladno, super da sam doma, da ne moram nikud. Hahaha, znam da će većina pomisliti, ona bi bila doma i njoj se opće ne radi. Ne zamamram se s time, svako ima pravo misliti kaj hoće. Pa da, bila bi doma, radila bi od doma, radila bi, znam da moram raditi, ali kad već imam priliku, sada, kad nemam posel, biti doma, onda to iskoristiš na najbolji mogući način.

Idem pokupiti kantu za smeće dole na ulicu, jučer je bil odvoz, idem prošetati pesa i mačku, idem im dati jesti, idem pofotkati livadu, kao i svaki dan, napisati neki stih, idem videti kaj bum kuhala, idem ispeći pirov kruhek, jer najbolji je domaći, idem k Marici na kavicu, nisam bila jučer, pa da se ne brine, idem planirati dalje. Manifestirati. Možda odem danas do dućančeka, koji samo čeka da ga prigrlim, da mi sjedne čim prije, da mozak klikne, da mi se otvore oči. Budem i heklala, jer treba napuniti dućanček. A devet torbica nije dost.

E da.

Tko je tu lud? Ja znam da ja još nisam, samo važem opcije, slažem kockice, maniferstiram, hranim dušu i čuvam glavu, da fakat ne poludim. Jer, linija je uvek tanka. Između jave i sna.

utorak, 18.02.2025.

Jajca

Planova ima puno, planovi su zakon, planovi me drže, planovi su pola posla, planiranje je lijepi način popodnevnog odmora. Stalno planiram i stalno kombiniram i sve vidim gotovo, uređeno, lepo.

Ima ta još jedna kućica, treća u dvorištu. Ljudi koji su tu živjeli imali su blago. I krave i svinje i kokice i pivnicu. Sve kaj treba imati na selu.

Danas je toga sve manje, država ti uvjetuje, pa rijetko tko ima domaće životinje.

Ima ta mala kućica, u dvorištu, koja ima kokošinjac, radionu, svinjac i malu garažu, u koju stane baš mali, niski autek. Moj stane, a prijašnji gazda je imal yugića.

Svaka ta prostorijica nema više od tri kvadrata, osim garažice, ona ima malo više.
Krov je totalno stučen od one tuče. Prokišnjava i opće je ruglo dvorišta. Već dugo gledam u nju i zadnji plan je bil rušenje.

Ja bum to lepo zrušila i raskopala i izravnala sa zemljom, pa bum jednog dana napravila sjenicu.

Klinca malo. Rušenje košta ko cijela sjenica. Trebaš bager, trebaš radnike, trebaš odvoz šute, zbrinjavanje iste, pa opet bager da zravna, pa šljunak, pa utabaj, pa sto nekih čuda.

Veli meni Zlatkić, razmisli, najlakše je nekaj zrušiti, poslije ti bude krivo. Imaš sav materijal za krov, malo ulaganja, a velike mogućnosti.

Dobro on veli, kad sam mijenjala krov na kučerku, sačuvali smo dosta crijepa, ostalo mi je i nešto letvi, imam i one krovne folije, samo kupim dve tri kile čavlih, dogovorim se sa stričom i popravimo taj krov. Ipak ti ostanu te prostorijice, imaš mjesta za odlaganje alata, kosilica, trimera, kanti, lopata, svega. Nebum imala svinje, ali imam garažicu koja ne prokišnjava, imam malu radionu i imam kokošinjac.

A kokošinjac je ostao kakav je i bio izvorno.
Ima one lojtrice gdje koke spavaju, lani sam ga komplet oprala z minivošem, lagano se čisti jer ima i odvod van. Ne može unutra lisica, lijepo se da zatvoriti. Samo treba jedno lijepo korito, drveno bi ja, okruglo i malo sijena da se napravi mjesto gdje budu kokice nesle jajčeka.

Već znam i koje koke bi uzela, već sad gledam kako ću im ograditi dio gdje budu išle u šetnju, sve je već u planu. Ma sve je već gotovo, u mojoj glavi. Moža mi fali kojih desetak letvi, ne u glavi, neg zapraf, da skompletiram sve za krovek, ali to nije neka velika investicija, a dobit je velika.

Sad samo čekam toplije vreme, sastanak i dogovor sa stričom i ide realizacija.

Pet kokica je dovoljno. Taman za mene, ne trebam puno. A svaki dan budu friška jajčeka. I svaka bude imala ime. Jer ih je malo. Razmazit ću ih. Koke se vole maziti, privržene su. Kokice.

E da.

Onaj svinjac kaj je tam isto sam oprala i sve uredila. Tražeći kokice onlajn, vidjela sam i patuljastu kozicu. Malu slatku. Tko zna, možda udomim jednu, iako one ne vole biti same. A ako uzmem dvije, mušku i žensku, onda je to već posel. Možda ipak u penziji. Do tada kokice i jajca.

Oznake: pria

ponedjeljak, 17.02.2025.

Misliti je drek znati

Misliti je drek znati

Baš sam neki dan gledala album sa slikama, znam ga napamet, imam samo taj jedan, i sretna sam da ga imam. Danas rijetko tko razvija slike, sve je digitalno, čuva se po raznim digitalnim medijima, ali se definitivno izgubio taj lijepi običaj gledanja albuma. Ne generalizram, kažem većina. I sama imam troje njih, i počela sam, dok su bili mali, razvijati slike i slagati neke albumčiće, no nikada nisam onak baš skompletirala. I žao mi je zbog toga. Imamo dosta toga snimljeno, na kazetama, i devedejima, trabalo bi to srediti, prebaciti na moderne medije i dati razviti, ali to je sada nekoliko desetaka tisuća slika, od kojih treba izabrati poneke, pa posložiti u albume. Sve si misliš stigneš, stigneš. Vraga stigneš, cap, pet banki.

Baš taj neki dan, kad sam gledala album sa slikama, tražila sebe u narodnoj nošnji, koju je baka ručno sašila, pronašla sam i jednu sliku sebe na traktoru. Svaka slika u albumu ima neku priču i sjećanja.

Mogla sam imati negdje oko četiri ili pet godina. Znam točno gdje je to snimljeno. Tamo su živjela dva moja polubratića. Mladen i Saša. Sjećam se kako nam je bilo lijepo s njima, kod njih. Slatko seoce, njihova stara drvena kuća, imali su luster od kornjačinih oklopa unutra. To mi je uvijek bilo fascinantno. Sjećam se i štale njihove, kako smo se bacali po sijenu, sjećam se i psa, zvao se Apis. I sjećam se tog zelenog traktora koji su imali. Njihov tata imao je pilanu, i veliki pravi traktor, pa nas je znao voziti, bio je baš veseljak.

Taj zeleni traktor je bio totalna atrakcija u to vrijeme, kraj sedamdesetih. Imala sam ja doma formulu, na akumulator, to se punilo, pa sam se vozikala po stazici u parku. I moja djeca su se vozila na toj formuli, i nećak i nećakinja. Da, imala sam formulu, al' nisam imala traktor. Dječji mozak.

Nismo imali baš puno igračaka, mi doma, barem se meni tada tako činilo, naravno da smo imali igračke. Prvu barbiku sam dobila kad sam s mamom išla po špeceraj u Graz, oni su to imali organizirano prek firme. Tada se često išlo van u Graz, Leibnitz i u Trst. Imala sam deset godina. To je bil doživljaj. Dobila sam pravu barbiku. Baš ona prava, ne neka zamjenska, baš je pisalo Barbie na rozoj kutiji, mogla je savijati noge u koljenu, imala je dugu plavu kosu i malo nekaj robice na sebi. Roba i dodatna oprema je koštala ko suho zlato, sretan si da opće imaš pravu barbiku, nije mi palo na pamet tražiti te neke dodatke. Tako smo se u parku, ispod breze, na dekici znale satima igrati Zrinka i ja s barbikama. Zrinka je imala hrpetinu robice, jer je njoj njena baka štrikala i šivala robicu za barbiku. Znala je doći i Sandra s petog kata. To su bili dani. I sjećam se da sam uvijek bila nekak „jadna“, jer meni nije niko štrikal za barbiku, pa sam uvijek pokušavala sama nekaj napraviti. Zrinkine barbike su bile zrihtane po zadnjoj modi. Danas to vrijedi čitavo bogatstvo, ne mislim financijski, nego sentimentalna vrijednost. Ne znam jel Zrinka to sve sačuvala, za svoju kćer, nadam se da je. Bude nam možda javila. Sandra je imala i kuću za barbiku, i auto, i Kena. Njen tata je imal kafić, pa su si valjda to mogli priuštiti. Dječji mozak.

Kasnije sam ja tu svoju „jadnicu“ ošišala na kratki bob, koza, naravno da je sve bilo na hero.

Tak ko klinac uvijek misliš da je kod drugih sve bolje nego kod tebe.

Cijelu osnovnu školu, pa čak i srednju, sam dobivala školske knjige od Andrijane, moje sestrične, ona je sa svojima stanovala u Trnskom, u neboderu, na dvanaestom katu. Bojala sam se tog njihovog lifta, bil je drveni, ali unatoč tome sam voljela ići tamo. Zapravo, mrzila sam kasnije taj njihov lift, ali to je neka druga priča.

Često, dok smo bili klinci, starci su se prek zime kartali, pa bi posjećivali jedni druge. Mi klinci smo to obožavali, jer je to bilo carstvo tuđih igračaka, fine klope i nezaboravnih druženja. Da, Andrijana je šest mjeseci starija od mene, ona mi je davala knjige, tako da nismo morali kupovati. Puno je to značilo mojima. Ja pak nisam nikad mogla shvatiti zakaj imam strare knjige. Dječji mozak.
Nas dvije smo se tako, u tim obiteljskim druženjima, igrale i presvlačenja. Meni je to bil hit, ona je uvijek imala neke super šoseve, koji su imali volane, pa su se jako dizali, kad bi se zavrtile. Imala sam i ja šoseve, neke, ali njeni su bili još bolji. Andrijana i njena sestra Marina, imale su i puno knjiga. Onih dječjih. I kazeta s pričama. Sve je bilo bolje kod njih. Dječji mozak.

Jednom je bila svadba, na selu, udavala se kćer od mog krsnog kuma, ne znam sad točno koja kćer, ima ih tri. To mi je bil tetak i kum. On i teta Milica, tatina sestra, su radili u Njemačkoj, bili su bogati (za moj dječji mozak), ne mislim opet financijski, nego, imali su te stranjske slatkiše. To su bile prave vrijednosti. Uglavnom, kak smo Andrijana i ja bile na toj svadbi, u garaži njihove nove, moderne kuće, u jednom trenutku nam se, kao, spavalo pa su nas starci poslali gore, u sobu, na spavanac. Vraga se nama spavalo, znale smo mi da tu negdje mora biti slatkiša iz Njemačke. I bilo je tak, u jednoj ladici, hrpetina gumenih bombona i onih malih Smarties kutijica, koje su se slagale u mozaik, sa čokoladnim bombonima u bojama, pa neke isto čokoladne bombone, rozo bijele, mint. A milke....bože mili, ljepota. Jesmo mi kasnije zaspale, ali slatko. Doslovno.

Svaka ta večer kartaške družine bila je događaj, znala sam da bumo nekaj fino jeli, tak je uvijek bilo, a ta jela su bila uvijek „bolja nego doma“, naravno da je i doma bilo sve fino, ali dječji mozak. Jedva sam čekala da strine i tete izbace na stol kaj su spremile za kartašku večer. I uvijek se pjevalo i plesalo. Jooj, koji lepi dani.
I sve je bilo bolje negdje drugdje. Dječji mozak.

Onda kad sam dobila svoju djecu, htjela sam da imaju sve te neke igračke koje ja nisam imala. Ipak, i oni su, unatoč svemu kaj su imali, bili izbezumljeni kad bi išli u posjete svojim prijateljima. A imali su, za moj pojam, fakat dobre, edukativne igračke. Imali su sve. A mislili da drugi imaju bolje.

A misliti je drek znati.

Prava vrijednost je ta slika u albumu, sjećanja koje imaš iz djetinjstva, iz života, prava vrijednost su ljudi s kojima si stvarao uspomene. Prave vrijednosti su u kvalitetno provedenom vremenu, koje onda pamtiš. Ti naši starci, strine i tete više su se družili nego mi danas, omogućili su nam te lijepe, nezaboravne uspomene. Danas se sretnemo na selu, kad je lijepo vrijeme, ili na nekom sprovodu, neizbježno okrutno, svadbe smo uglavnom riješili, barem dok se sad ne počnu naša djeca ženiti i udavati. Neka naša djeca se niti ne poznaju, a trebali bi se poznavati. To je na nama, moja generacija, mi bi trebali organizirati neka druženja, makar jedan dan u godini da naši klinci znaju tko su i odakle su. A puno nas je, tko bi uskladio taj jedan dan, da baš svima odgovara. A i ta naša djeca su već ljudi, većina ih je punoljetna, vrijeme je proletjelo.

Danas je sve totalno drukčije. Ubrzano se živi, nejde se više kolektivno u toplice, na Sljeme, na izlete, kak su naši išli sa nama, predugačak je radni dan, premalo vremena za odmor, klinci imaju previše obaveza. Moji su išli i u muzičku i na jezike i na atletiku, kao i većina klinaca, a starcima onda više nije ni do čega. I korona je dosta tih druženja unazadila, pokupiš se doma oko sedam navečer, kad obaviš sve aktivnosti i jedva čekaš krevet. Generacija mojih staraca je uz svoj posao gradila vikendice, koje su doslovno bile vikendice, jer svaki vikend se išlo na selo, u vikendicu, na druženja. I svi su bili tamo. I bilo je lepo.
A mi, moja generacija, smo jedva kupili stanove na kredu, koje bumo otplaćivali do penzije i uživamo, tu i tamo, kak taj brzi život dozvoli, na tim viksama, koje su starci gradili.

E da.

Svakako uvijek, gdje god idem, puno snimam i slikam, sve kaj mogu i sve koga mogu, da onda jednog dana, a već sam i počela, prelistavam i gledam i uživam.

nedjelja, 16.02.2025.

Kombijaner

Kombijaner

Selila sam se točno sedam puta nakon rastave. Svaki puta kad se ukazala prilika za nekim boljim rješenjem, spakirala sam se i išla. Uglavnom je razlog bio ljepši stan, ne nužno jeftiniji. Već sama činjenica da si podstanar, nije baš neka bajka u četrdesetima, ali onda barem, kod mene, moralo je biti lijepo, novo, ugodno, toplo, domek vajb.

Najbitnije mi je bilo da namještaj nije iz sedamdesetih, da nema onaj prastari miris, ne daj bože po vlagi. Najveći problem prilikom selidbe je zapravo namještaj i ko bu to fural, nosil, raskapal, sklapal. O stresu da ne govorim.

Bila sam tak svojedobno u jednoj kućici u Prečkom, blizu Doma kulture, u prizemlju. Stan je bio tak tak, ali, nije imao rolete, bio je u prizemlju, bilo je jako hladno, sa svih strana, imao je jedino kuhinju namještenu i ta nije bila baš neka reprezentacija, ali u tom periodu, to je bilo najprihvatljivije.

Dvije sobe, dnevni s kuhinjom, kupaona, hodnik. Imao je ormare u sobama, i to je sve. Kupaona je bila obnovljena i ganz nova, to je isto must have. Sve drugo sam ja donijela. Dnevni krevet na razvlačenje, isto sam ga pokupila na njuškalu, dost jeftino, kupila sam bračni kreveti, onaj kaj se diže, a ispod je kutija, praktični, i krevete na kat, ganc nove, bijele za dječju sobu. Da, kupila sam i stol i stolice, i onaj neki ormarić za televizor. Zrihtala sam ja to, ok je bilo, sve je bilo čisto i uredno.

Mučilo me to kaj je u prizemlju, bez roleta. Još ajde u spavaćoj i dječjoj sobi, stavila sam zavjesu, iako nisam voljela zavjese, ali u dnevnoj, na tim ogromnim prozorima, iako sam stavila one rolo, lijepe zavjese, nije mi baš bilo svejedno. Kako god da sam ja to namjestila, nisam imala osjećaj doma.Tim više kaj je ta kuća imala jedan ulaz, a dva stana, taj dole u prizemlju i jedan na katu. Zajednički ulaz. Niti jedan dan mi nije bilo onak, lepo, vrlo brzo sam počela tražiti nekaj drugo.

Stan u kojem sam bila prije ovog, imao je komplet namještaj, pa sam sa selidbom bila jako brzo gotova. Sada, u ovom, imam hrpu svog namještaja, koji je novi i selidba nije izvediva tak brzo. Sve sam to ja sama, jer, nećeš nikog „zamarati“.

Jedne subote tako, ujutro, pijem ja kavicu, djeca su taj vikend bila kod tate, bilo je 7 ujutro, gledam njuškalo i pronađem, ganz novi, lepi, moderni stan, dost blizu. Zovem, javi se ženskica i ja njoj ispirčam celu priču, sluša ona mene i pita, Ana jesi to ti????
Prepoznamo se mi, s druge strane isto Ana, sestra od frendice od moje frendice, znale smo se mi, ali ja nisam imala njen broj telefona, da bi znala da je to ona.

I cap, velim ja njoj ja hoću taj stan, dogovorimo se mi, pita ona kad bi ti onda došla, ja velim pa danas odma. Međutim, trebala sam platiti jednu stanarinu odmah, plus jednu cijelu stanarinu kao polog. To je sad meni bil problem, nisam imala tu lovu, al' velim ja Ani, kao da imam sve, dolazim. Sva sreća, bio je kraj mjeseca, tak da ovom gazdi nisam niš dužna.

Osam sati je, ja se već pakiram, robu, ranjgle, ispraznila sam kupaonu, dječju sobu, sve po onim vrećama za smeće, paralelno, kak pakiram, tak zovem kombi prevoznike, tražim najpovoljnijeg, nekog tko može danas, odmah, biti na raspolaganju. U takvim super kaotičnim situacijama, uvijek sam imala i sreće, i hrabrosti, i snage, i svemir se poklapal nejverojatno. Nisam niti jedne sekunde mislila da ja to nebum mogla, stigla, da nebum našla kombi. Problem jedini je bil kaj je taj stan u koji idem, bil skroz namješten. Di bum ja s namještajem, nisam znala ujutro, oko 9, samo sam znala da ja idem. I da nemam za polog, ali ide se važno.

Zovem gazdu, da mu velim da selim. Pričamo mi tak, spomenem ja da idem danas, čim nađem prevoznika i čim prodam namještaj, ali sve bum ja to danas. Velim, sad budem stavila u oglasnik namještaj i sve bu to riješeno.

Zove on, nema dugo, veli, čuj, ja bi kupil tvoj namještaj. Ma da? A kaj bi ti uzel? Budem ja sad došel, pa bumo se dogovorili. Poklopi on, ja si mislim, viš kak ima svemira. Sad je već skoro 11 sati, našla sam i kombi. Pijem drugu kavicu, pauza u tijeku, dolazi gazda, a za njim i kombijaner.

Sednemo se mi troje, pijemo kavicu, kombijaner isto mladi čovek, ima dvoje dece.
Veli gazda, ja bi onda uzel od tebe, taj bračni krevet i stol i stolce, ovaj krevet na razvačenje iz dnevne i ormarić za televizor. Ja pitam, kaj ove krevete na kat ne trebaš? Veli, ne, imam za tu sobu namještaj.

Reko dobro, dogovorimo se mi za cijenu, vrlo prihvatljivu za mene, ipak je to novi namještaj, par mjeseci, plati on meni i veli da ide sad, da se vidimo popodne, kad sve spakiram i ispraznim. Jel' moram govoriti da sam u tom trenu imala za dva pologa, ne za jedan. Ode on. Ostanemo kombijaner i ja i zajedno nosimo te vreće, odnosno ja ih dovlačim do vrata, on nosi u kombi, ja trpam sve po redu u vreće, sretnaaa, imam sve. Sad još samo da se javi neko za krevete na kat i sve je riješeno.

Pauza opet, sedimo kombijaner i ja, pijemo, ovaj put rakijicu, spotrpano je sve kaj ide u kombi. Pitam ja kol'ko je onda prevoz i da to iskrca u novi stan, jer prva cijena je bila okvirno, dok ne vidi. Novi stan je udaljen kilometar i pol od ovog. Veli 200 maraka. Bil je em slobodan odmah i još najpovoljniji. Ipak tu nije bilo nikakvog velikog namještaja, imala sam komodicu malu i dva ladičara, ona koja idu ispod radnog stola, znači niš veliko. Ja reko, ok, super. Sad je već bilo pol jedan, zvoni telefon, pita neki čovjek za krevete na kat, hoće spustiti cijenu, ja se branim kak su novi kreveti i madraci, da su korišteni svaki drugi vikend, kak su deca bila i da ne spuštam cijenu. Sluša to kombijaner i veli, a di su vam ti kreveti na kat, ja reko, u sobi, mogu pogledati, možeš. Odemo mi tam, veli on, čujte, ja bi uzel te krevete na kat, ak nemate kupca. Oooo svemire, zvijezdo sjajna, sretnice, budalo. Jel vidiš kak imaš sreće... Dogovor je pao, uzima on krevete, meni ostaju dva madraca. To bum već nekak riješila.

Kombijaner veli, idem samo doma po alat, da raskopam krevete. Velim ja, ma di ćeš, pa ima mama alata kolko ti srce želi, ne trebaš gubiti vreme. Raskopal je kombijaner krevete, ja sam mu pomogla, spremila sam šerafe, onak lepo, zapakirala u vrećice iz Ikee, one sa zipom, zamotala podnice, i oblepila ih s trakom, isto tak i dugačke daske, sve lepo kak spada. On je to znosil u kombi i idemo mi na lokaciju. Veli on u kombiju, onda smo kvit, 200 eura je moja usluga, a 200 vaši kreveti na kat. Tad još nisu bili euri, ali tu negdje je bila cijena.

Na novoj lokaciji nema lifta, a stan je bil na trećem katu, znosil je on bome sve to gore sam, već je bilo tri vure, gladna ja, gladan on. Bilo mi ga je žal, velim ja, može ćevapi, bumo si pojeli, kad smo tak vredni bili. Veli on, može, hvala, baš sam se nateglil (misleći, možda, premalo mi je naplatil).

Jedemo mi ćevape, hrusta luk, imam u nekoj kutiji i pijaču, natočim nam gemište. Veli on sad još samo dovlečem madrace i to je to.

Madrace vam poklanjam, bili ste čovek, sve ste mi donesli, odma ste došli, pomogli ste mi puno.

Kombijaner je ofkors prihvatil moju ponudu, uz ogromni osmjeh, odma je zval ženu, veli kupil sam deci krevete. Znaš kak su lepi. Povoljno. I ja sam bila sretna isto kao i on. I ja sam napravila dobro djelo. Isto kao i on. Taj dan se svemir poklopil baš lepo.

E da.

Kak god misliš da je nekaj teško, je, imaš praf, teško je, ali ak zapneš ko sivonja, sve se nekak izbalansira.
U tom, novom stanu, je bilo baš lepo, ugodno, toplo i domek vajb.

subota, 15.02.2025.

Zmajček bubamara

Rodiš se, rasteš, školuješ se, zaljubiš se, odljubiš se, zaljubiš se, zaposliš se, udaš se, rodiš, jedno, dvoje, troje, koliko tko već, u braku si, lijepo je, djeca rastu, odrastaš s njima, lijepo je, u braku, cap, manje lijepo, nekima, problemi, krediti, švicarci, ružne riječi, cap, rastaneš se, misliš da si primil boga za bradu, teško je, pa je lakše, pa opet malo teško, gore, dole, suze i smijeh, ostariš, djeca odrastu, dobiješ unuke, ili ne dobiješ, uživaš, cap, kraj.

Obrazac života. Između tih crtica, balansiraš, više ili manje, kvalitetno ili manje kvalitetno, putuješ, ljetuješ, zimovanja, balansiraš. Slaviš svoje uspjehe, veseliš se uspjesima svoje djece, svojih dragih osoba i daješ sve od sebe. Uvijek misliš da radiš najbolje.
Sada kad gledam s odmakom, znam da ne treba živjeti u prošlosti, znam da ne mogu živjeti u budućnosti, znam da mogu biti jedino danas. Prihvatila sam sve, ponajprije sebe, oprostila sam si sve za što sam se krivila. Ali za to ti treba vremena, da shvatiš, da se pomiriš, za ti dođe iz guzice u glavu, da nikoga ne možeš mijenjati, osim sebe. Sada znam da sve ono, za što sam sebe krivila, nije bilo u mojoj moći da promijenim. Oprostiš svima. Ali prvo sebi. I ne žalim ni za čim, sve je tako kako treba biti. Uvijek postoji razlog zašto se nešto događa, sve ima svoj početak i svoj kraj. Da li sam mogla drukčije, e pa očito nisam, nisam tada znala, učiš dok si živ, uvijek ideš za tim da je upravo to što radiš i kako postupaš, da je to najbolje kaj možeš.

Na sve te život ipak, na neki način, pripremi, misliš da nisi spreman, a kada prođe, shvatiš koliko si jak. I tako bezbroj puta, kroz život. To je tak kad gledaš s odmakom. Najgore od svega je ako žališ za tim prošlim vremenima i pokušavaš promijeniti prošlost. Nejde to tak.

Najviše od svega želiš zaštiti svoju djecu od tih istih, manje lijepih obrazaca, olakšati im njihov put, pomoći im. Znaš da ne možeš umjesto njih prolaziti njihov put, znaš da će i njima biti teško, prve neke nesretne velike ljubavi, prvi uspjesi, neuspjesi, prve suze zbog nekoga. Ne možeš ti tu ništa. Možeš samo biti pored, tu negjde, blizu, dostupan, imati napunjen mobitel, kad zovu za savjet, biti pomoć, biti rame, uho, podrška, razgovor. I opet, moraš biti svjestan, iako uvijek daješ sve od sebe, uvijek ćeš, kad gledaš s odmakim, imati osjećaj da si mogao bolje, drukčije, lakše, više. Najbitnije od svega je da ne kriviš sebe. Jer taj osjećaj te pojede. Nestaneš. Za čas. Moraš bito zahvalan kaj imaš priliku biti tu. Uz njih.

Ja sam uvijek imala manje, nego njihov tata, mislim financijski, moja su plaće uvijek bile manje. E onda kada smo se rastali, to se itekako primjećivalo. Nisam ja mogla, iako sam htjela, biti dva tjedna s njima na moru, ili otići na skijanje, ili kupovati skupe stvari. Sjećam se tog perioda, u početku, kada je bilo baš teško. Taj osjećaj krivnje me je znao baciti na krevet, i satima bi plakala. Mislila sam, njega će voljeti više, on im može pružiti sve više, ne mogu ja to pratiti. Onda prihvatiš, jednostavno prihvatiš. Shvatiš. Sigurno postoji nešto što mogu samo ja, nitko drugi, i tu su vrijednosti. Oni možda neće to shvatiti odmah, ali će shvatiti kada budu imali svoje klince, svoje obrasce. Ona čuvena rečenica, budeš vidjela kad buš imala svoju djecu...

Kada shvatiš to, kada spoznaš svoje vrijednosti, kada prihvatiš, nije potrebno nikome ništa objašnjavati.

Najvažnije je da, putem, oni znaju da si tu. Dan, noć, tu si. Mali, veliki, tu si. Samo budi tu. Takav kakav jesi, pun nemjerljive ljubavi prema njima. Nemaš kaj drugo.

Nju sam drugu rodila, srednje dijete, stoji ona na zemlji, svoja je. I znala sam da će prva odlepršati iz „gnijezda“. I daj ti sad to prebrodi. Prihvati. Podrži. Jučer se rodila, trepneš, i ide ona u svijet. Zna kaj hoće, zna točno i kaj neće, napravila je sve točno tak kak je htjela. Hrabra je. Ni ne zna kaj ju sve čeka tamo gjde ide, ali je spremna, prilagodit će se, gradi svoj put. I ti u sebi duboko znaš da ta krila ne smiješ ni na koji način lomiti, nego otvoriti vrata „kaveza“ i pustiti ptičicu u svijet.

Imaju stručnjaci naziv za tu dijagnozu, sindrom praznog gnijezda. Teže je roditeljima nego njima, zato jer mi znamo obrazac kojim tek kreću. A i pitaš se, kaj bum ja sad kad ona ode. E pa stani, nisi ti bitna, bitan je taj ftiček, kaj treba poletit, učiš ga da leti, i sad mora letjeti, pa ne bu celi život u gnijezdu. Kaj dramiš. Bude došla, imaš video pozive, imaš sve moderne tehnologije, sve ide po „planu“. Skuliraj se. Ide dete svojim putem, pa to smo i htjeli, to je obrazac, tak treba biti, tak je oduvijek, tak je jedino normalno, svi su to prošli, sada je red na tebe da to prebrodiš, nisi ti u folkusu nego to „dete“. To su njeni uspjesi, i tako to treba gledati, kao prvi koraci, kao prve riječi, kao prvi zagrljaj, prva pjesmica. Uspjeh je to. Prilagođavaj se u hodu. Sve ima smisla. I sve je baš tak kak treba biti.
Ti sebi nađi čime ćeš ispuniti svoj dan, svoj tjedan, mjesec, godinu. Sredi sebe i nemoj biti tužna, jer tugu oni osjete na kilometre, a to im nije nikakva podrška, njima treba osmjeh, ljubaf, a ne teret na leđima, osjećaj krivnje da te napuštaju. Budi cool stara ili stari.

Nemreš hodati za njima i preuzimati na sebe teško, a njima davati samo lako. Oni će očvrsnuti svojim putem, a ne tvojim. Zapamti!

Jer jednog dana, desit će se da ti odeš, znaš već gdje, a nisi ih pripremio na to. I kaj onda? Tko će im biti podrška u tim trenucima. Podrška će im biti tvoja ljubav koju si im davao, snaga koju si putem pokazivao, hrabrost koju si nosio u sebi, ruka koju si pružao, uspomene, postupci, reakcije na probleme koje si imao, životna škola.

E da.

Ritka ide na „daleki put“. Svoj put.

Pa lepa moja, znaš kaj ne smiješ nikada zaboraviti. Neka ti se sva vrata otvore, znam da ti to možeš, jer ti si cool ženica mlada. Zmajček, bubamara.

srijeda, 12.02.2025.

Forma

Eto vidiš na kaj te natjera nerad. Imaš puno vremena u danu, bježiš od toga da ne poludiš dok čekaš nekaj konkretno, ideš tu i tam na neki razgovor, ali vremena i dalje na pretek.

Onda, logično, razmišljaš puno, uglavnom bedastoće, briješ nekaj kaj nije, pa pokušavaš skrenuti misli na nekaj lepo. Sve skup, emotivno, dost zajebano. U svakom slučaju treba imati neki projekt u glavi, kojeg se primiš, i onda ti je to posel, zaokupiran si s tim, važno je to, jako, i ne misliš na gluposti.

Tak smo i otvorili redakciju. Kolegica Ana je odlučila prebaciti svoj tijek misli, sjećanja i uspomene na papir. To nam je skroz novi projekt.

Nije se išlo za time kak bu ko reagiral, nije se pazilo na apostrofe, zareze, nije koncentracija bila na gramatici, iako je kolegica imala imala pet, i voli gramatiku jako, više smo pustili mašti na volju. Kao, stigneš kasnije prekontrolirati, samo se tipkalo, a i iskreno, nije nas briga jel bude ko komentiral, gle ovi ne znaju gramatiku, razmete, samo se tipkalo. Tipke i misli.

Samo danas, taj zvuk današnjih tipki, na laptopu, nije baš tak kao nekad, inspirativan, i nemreš zamahnuti u novi red. Ipak i to je nekaj, laptop tipke, isto izgleda kao da delaš nekaj važno. Pričala je kolegica Ana, citiram:

„Još dok smo u srednjoj imali daktilografiju, obožavala sam tipkati, i taj zvuk tipki, tadašnje mašine za pisanje, ona u kutiji, sa ručkom, bile su uglavnom narančaste i zelene, ja sam doma imala zelenu, jer to si moral imati doma, ak' imaš daktilografiju u školi, jer kak buš zadaće pisal, e da taj zvuk tipki sam uvek volela. Igrala bi se doma, kao imam firmu, pa pišem važne dokumente, onda onak, kao živčano, jer imaš puno posla, na tom imaginarnom poslu, u imaginarnom uredu, na stolu koji smo kupili kod tete Slavice u dućanu, izvlečeš onaj papir iz mašine, ko u filmu, pa ga kao malo pročitaš i još živčanije zgužvaš, kao nije dobro, pa opet. Novi papir unutra. Obožavala sam i onu ručku s kojom se prebacivalo u novi red. Pliiink, novi red, pliiink novi red. I zvuk kad si se ručno vraćal gore da vidiš kaj piše ili kad vadiš papir, kad skrolaš na pisaćoj mašini, taj zvuk je isto bil super. Kod mene su uvek to bili dramatični sastanci u firmama, uvek su se te tipke čule onak jače, letelo se iz reda u red, u uredima iz moje glave. A i trenirala sam, za ozbiljno bome, pisanje na mašinu, morala sam, jer su nam u školi štopali vreme. Ne sjećam se više, kol'ko riječi je moralo bit natipkano u minuti za peticu, ali se tipkalo. Lepo staviš prste na asdf, levu ruku, i jklč z desnom i kreni. Nije se smjelo dizati ruke sa stola, samo prsti su radili, dobro osim kad si bacal u drugi red. U školi smo imali one stare mašine, puno veće od ove moje doma, pa je nekad, kad bi prebacivali u novi red, odletel celi taj gornji dio mašine na pod, nekaj nije bilo dobro zakvačeno. Super je to bilo.“

Kraj citata.

Vidite kak melje, ne gasi se. Strašna je.

Ne, ne, nismo si mi umislili da je kolegica sad neka važna spisateljica, za to ipak treba prakse i škole, mi smo si zamisli da je tak lepše provoditi vreme.

Čujte, ipak radimo u ozbiljnoj redakciji, kod nas nema cenzure, a izvještavamo iz unutrašnjosti....

...iz prve linije prenatrpanog mozga kolegice Ane, u potrazi za razno raznim rješenjima.

Život joj je inspiracija, slobodna je, kaj se nas tiče. To je, znate, velika stvar za biznis. I čuj, kad ti kreneš, u nekaj, bez očekivanja, bez kalkuliranja, bez neke pomame za brzom lovom, onda si bog. Jer, nema tu sad, ja bum se obogatil stava, tu je isključivo, kod nas u redakciji, jedno jedino pravilo, i jedno jedino drugo pravilo, bez cenzure i bez pravila.

Sloboda, znate, jel razmete vi o čemu vam ja pripovedam, sloboda.

Tak da, sad kad smo vam sve lepo objasnili, nema dileme.

A opet, z druge strane, čujte, tko zna, imamo, mi tu u redakciji, u planu, možda neku knjigicu isprintati, kak bi se reklo, imamo i viziju i misiju, bez cezure i bez pravila, i sve imamo kaj prave firme imaju. Samo treba se sve poklopiti, trebamo se uskladiti kolegica i ja. Ima tu dost još posla. Pa, čekajte, za boga miloga, tek smo počeli, tek se bude to zalaufalo, ja tak osećam, a kaj bude od svega toga, budemo videli.

Znate, ona nekak sve nabaca na taj papir, mislim ne velim ja niš, lepo ženska piše, al ipak ja to moram, kad imam vremena, pregledati, skontrolirati. Čujte, treba svakomu dati priliku. A ja nemrem sve, imam i ja svoje sastanke, i druge firme, morali budemo možda i lektoricu zaposliti.

Nije ni meni lako u mojoj glavi. Al, otom potom, sve u svoje vreme, ne budemo brzali.

Kak sad stvari stoje, lepo se sve razvija, imamo lepe fidbekove, kak se to sad veli moderno, skromni smo i nikad ne znaš... jel tak?

Pa velim vam.

Čak smo razmišljali možda, u skorije vreme, ipak smo ozbiljna redakcija, otići na sistematski. Sad više manje, općenito, ali onak malo ozbiljnije kod psihijatra, znate, čisto da se vidi gdje smo, treba se čuvati, treba čuvati djelatnike.

Glava je najvažnija, to smo uvek slušali. No nebumo vas sad zamarali s tim, to je ipak interni dogovor. A i nije do mene, više mi je za kolegicu.

Čak smo razmišljali (šapće) da joj damo otkaz, da nađemo nekog drugog da piše za nas, bila je preopterećena, ali došla je k sebi malo u zadnje vreme.

Za vas je bitno da znate sad te neke male detalje, da ne brinete, kaj ima grešaka, sve bude se to skorigiralo u tisku.

E da.

Čujte, ipak je sadržaj bitniji od forme. Uvek bi trebalo biti važnije kaj je ko rekal, neg kak je ko rekal. Ili napisal. I ak previše razmišljamo o tome kak ćemo reći, velke su šanse da sve krivo velimo. A čujte, tu čitatelj gubi, a bogme i firma. A od njih živiš, praktički te hrane.Tak da, nek svako piše kak mu paše, i kaj mu paše.

A gospođa Ana ne bu dobila otkaz, znate, vredi nam, kakva je takva je, i znam, pogreši, al uvek nekak pikne, oprostite, hoću reći pogodi u srž. Bez dlake na jeziku. Bude ona dobro.

I šteta bi bilo zgubiti tu firmu, a dobiti formu. A kome smeta, nek si plati lektora.

A kak se zove vaša firma, odnosno vaša redakcija?

Pa Forma. Z velkim slovom. Kaj ćeš više?

Forma! De o o
Z ograničenom odgovornošću

Moj kraj

Dok sam bila mala, i dok smo odlazili na viksu, u Pribić, u Puškarov jarak, nedaleko Krašića, nisam imala pojam veličine tog malog, zapravo velikog, pa rekla bih gradića, Krašića i važnost toga kraja.

Znala sam ja otprilike, pričala je baka Ana, moja bakica, kad bi dolazila kod nas u Zagreb, a bila je jako pobožna, da je Kuharić išao s njom u školu. Ne znam baš sad dal' u razred, ali da, svakodnevno su se viđali. I rekla je jednom da je uvijek bil tak, baš za svećenika.
Kad god je mogla, moja baka, bila je u crkvi, i kad god je mogla, molila je. Ta njena crna mala torbica, koju je imala sa sobom, kad bi došla kod nas u Zagreb, sa onom kopčom koja ima na gornjem dijelu rupu, a na donjem gumbić, pa staviš jedno na drugo i okreneš gumbić, imala je džepić, u džepiću slika kardinala Kuharića, u tankom izlizanom kožnom novčaniku, slika Majke Božje, obavezno slika Majke Tereze i obavezno krunica. I to sam možda pobrkala, možda je Majka Tereza bila u novčaniku, a Kardinal u zdravstvenoj knjižici, ili obrnuto, u svakom slučaju bilo je puno tih slikica. Mislim da je baš bila ponosna na šulkolegu, Franju.

Dok sam bila mala, kada bi bili vikendom na viksi, bio je jedan veliki dućan u Pribiću i mesnica pored i birtija, pa bi češće išli u kupovinu u Pribić. Ali kada bi trebali nešto više, išlo se u Krašić ili Jasku.

Moja baka Ana je rođena u Americi, u Pittsburghu, i kada je imala tri godine, s mamom i dvije sestre, brodom, doputovala u rodno mjesto svojih roditelja. Tamo, u Americi, je ostao njihov tata, moj pradeda, sa sinom. Tog bakinog brata nisam nikad vidjela, ali dvije sestre jesam. Teta Mera, teta Kata, i moja baka, Ana. Tri sestre. Znala je pričati da su putovale tri mjeseca, ili sam i to isto možda pobrkala, ili mjesec dana, uglavnom, nekaj jako dugo za današnje pojmove. Znala je pričati i da su u selu imali prve traperice, davno davno, valjda im je tata slao iz Amerike.

Živjele su u Puškarovom Jarku. Baka se i prezivala Puškar, djevojački, dok se nije udala. Tak su se nekad davala imena selima, bilo je puno Puškara. Puškarov Jarak baš i je jarak, u kotlini, između dva brega. A jedan od bregova je bil Žalčev breg, još uvek je, a tam gore su pak bili Žalci. Uglavnom long story short, Žalci su se spustili u jarak i poženili Puškarice, možda sam pobrkala i to, možda nisu baš svi, ali neki jesu. Bilo je čak i Žalcih koji nisu bili u rodu, a isto su se prezivali.

U obližnjem Slavetiću, odmah pored dvorca Oršić, spušta se cesta dole, prema Puškarovom Jarku. Ako nigdje ne skrećeš, put te vodi ravno u taj naš Puškarov jarak. Lepi je to dvorac, ali, nažalost, kao i dosta naših vrednota, propada.
Ok, znači cestom po redu ide Slavetić, pa Puškarov Jarak, pa Dol, pa Pribić, pa Krašić. Sve skupa nema osam kilometara ta ruta. U toj maloj razdaljini, rodili su se baš ti, za našu povijest, značajni ljudi. Alojzije Stepinac, Franjo Kuharić, Juraj Jezerinac i Josip Mrzljak.

Nekak sam imala osjećaj, kroz odrastanje, da je i moja baka Ana komotno mogla biti časna sestra, zbog te svoje mirnoće i dobrote koju je imala u sebi, tih blagih očiju, u kojima sam uvijek mogla vidjeti i brigu. Brinula se ona za sve, svu svoju djecu i sve svoje unuke. Svima je znala kad je rođendan. Napatila se bogme bogovski, mučila se, puno radila i dobivala vrlo često batine od muža.
Strinka Ankica mi je pričala, ona slatka, ona bakina šogorica, njen muž i moj deda su bili braća, e, ona mi je pričala nedavno, kako je to nekada bilo normalno, sve su žene dobivale batine, za kaj got, za svakojake gluposti, i jedna drugu su štitile, zajedno bježale od doma u šumu preko puta stare kuće, baš tam di je sad naša viksa, skrivale bi se tamo dok ovi, nasilnici, ne zaspu, pa bi se vraćale doma. Čuvale su i hranile su jedna drugoj djecu, zajedno radile na polju.

Jednom je prilikom strinka Ankica išla u mlin, po melju, jer kroz Puškarov jarak ide potok, pa je onda u selu bio i mlin, vele domaći meljin, malo niže, na toj istoj cesti, bliže Dolu, i veli da joj je taj gazda meljina (gazda mlina), pomogao staviti vreću melje na glavu i ostavil je slučajno trag brašnaste ruke na leđima. To je bilo dovoljno.

Na onim vjenčićima se nosio teret na glavi. Kad se udala, nosila je rubac, kao neki radni dodatak, imale su žene dugu kosu, pa su plele u pletenicu i pokrivale rupcima kosu, onda na rubac vjenčić, obično ispleten od sijena ili kukuruznih listova i tak su se nosili razni tereti. Kad bi bili neki svečani dani, baka je uvijek imala nošnju, ona je govorila bela rubača, podsuknja, crveni fertun i crveni rubac. I meni je rukom sašila tu istu nošnjicu, malu, ma dve godine sam imala. Još ju čuvam, i uvijek budem.

Di sam stala, da, ostao je trag melje na leđima, veli strinka Ankica da je taj dan jako dobro zapamtila, zbog batina koje je dobila, jer je njen muž bio siguran da se pofatala s gazdom meljina. Čak se i moja strina Jela sjeća tog dana, tog bolnog jaukanja koje je odjekivalo jarkom. A i kad su dobivale batina, zbog srama su potiho jaukale i plakale, a Strinku se čulo taj dan, koliko je onda to bilo bolno. Nitko joj nije mogao pomoći, jer ju je zaključal u štalu.

A pričala mi je strinka Ankica, baš sad nedavno, kad sam ju šišala, da je i baka tak isto, često dobivala. Muški bi se napili i onda sve svoje komplekse liječili na ženama. Vjerojatno je moja baka zbog toga i potražila pomoć u crkvi, tamo je imala mir, tražila utjehu. Ne sjećam se ja svog dede, možda i bolje, jer ne znam bi li mogla s njim biti kao sa bakom, da sam svjedočila te njene patnje. Ne bi ja s njim uopće komunicirala, znam ja sebe. Bila sam mala kad je umro. Bolje za mene.

No da se vratim na temu, sad evo neki dan, sad kada sam velika, sad kada živim na putu prema Krašiću, svjedočila sam događaju, najvećem događaju u dolini kardinala, Stepinčevo.

Obljetnica smrti Alojzija Stepinca.

Nikada u životu nisam vidjela toliko ljudi u Krašiću, oduševljena koliko su se mještani, lokalna zajednica, vatrogasno društvo, Župa, Općina, lokalni poduzetnici i mještani pobrinuli da hodočasnci, posjetitelji, turisti i svi gosti, koji su neprestano dolazili busevima i pješice, svih deset dana, budu lijepo dočekani i da im sve ostane u lijepom sjećanju.

Tako sam se identično oduševila, u mom seocu, kada smo imali otvorenje Trga Alojzija Stepinca. To je velika stvar, imati trg u selu, park, pogotovo tak uređen. Svi mještani se skupe i zajedno djeluju i zajedno uređuju, ukrašavaju, pripremaju klopu i cugu, zajedno pospremaju, zajedno grade, punoga srca dočekuju sve ljude dobre volje.

U meni je ipak od bake ostalo to nešto, iako nisam baš išla u crkvu, dotaknulo bi me svaki put kada bi Papa Ivan Pavao II ili Stepinac ili Kuharić ili Majka Tereza bili na televiziji. Kada je bila emisija o njima ili neki prijenos. Oni su te svoje pozive dostojno živjeli. Baš su bili za to. S tim blagim očima.

A takve je blage oči imala i moja baka, baka Ana, naša baka Ana, frendica od Franje, šogorica od Ankice, sestra od Kate i Mere, majka sedmero živih i dvoje umrle djece. Nikad u životu nisam ju vidjela ljutu, niti se na njoj vidjelo kada je tužna, ali zato uvijek, uvijek osmjeh za svako dijete, svoje, ili dijete svoje djece, i snahe i zetove. A tek njena najfinija krumpirova juha, šmarn i čaj od kamilice. Baka Ana.

A tek kako smo svi mi voljeli nju, i još uvijek volimo, tako da smo godinama, kao što Krašić slavi Stepinčevo, mi bismo u Puškarovom jarku imali Janjinovo, na bakin imendan i rođendan, jer 25.7. je baki rođendan, a 26.7. imendan. To je bila tradicija. A tradicije su uvijek srcu drage, zato i jesu tradicije. To je bila tradicija dok je bila živa, kasnije se to prorijedilo, ali okupili smo se, na veliko, prije godinu i pol, svi mi, njezina djeca.

E da.

Baš sam ponosna, sada još i više, otkako živim tu, što potječem iz toga kraja.
Vrijedi doći, vrijedi proći kroz taj kraj, vrijedi pogledati baštinu i znamenitosti, kao i u svakom kraju.
Jer, svak svoga konja hvali i ponosi se njime.
I javite se kad dolazite ili prolazite, pozvani ste na kavicu k meni u kučerak.

utorak, 11.02.2025.

Prva postava

Prva postava

Doselili smo davne 79. u taj najbolji kvart u Zagrebu. Ne sjećam se baš tog dana, ali se sjećam da smo ušli u prazan stan sa zelenom kuhinjom. Prvih dana nas je bilo malo u zgradi, imala sam četiri godine. Sjećam se da me već sa pet mama slala u Koku, obližnji dućan, po jaja i mleko u vrećicama, sjećam se da je taj frižider z mlekom uvek „smrdil“ po skiseljenom mleku, a imal je i pećene piceke taj dućan, sjećam se da je tata išao na kavicu u Ž caffe bar sa svojim kumom Rudijem, sjećam se da je preko puta moje bila velika bijela zgrada, sjećam se tamo dućana za namještaj, gdje sam svako malo odlazila pozdraviti tetu Slavicu, ona je bila poslovođa tog dućana, imala je uvek kratku rudlavu kosu, volila sam ju, a volila sam i namještaj, dala mi je da se legnem na sve krevete tam, i da pogledam sve ormariće, dala bi mi blok i posjela za najljepši radni stol i ja bi crtala njoj.

Sjećam se da je preko puta Koke bila isto velika siva zgrada, zvali smo ju Štenge. Gore na štengama je bil Unikonzum. Na štengama je, na drugom kraju zgrade, bila i doktorica i zubarica, ona zubarica sa velikim crnim madežom na licu, nje sam se bojala ko vraga, izvadila mi je četiri zuba bezveze, nije ona baš bila za rad s decom. Sjećam se, odlazaka u vrtić u Tijardovićevu, putem je bio kiosk, tamo je radila teta Ana, najdivnije stvorenje na svijetu, imala je duboki glas, čik uvek, kratku kosu i osmjeh veličanstven, pogotovo kad sam ja došla. Razgovarala je z menom ko da sam ja velika.

Mogu ući kod tebe unutra?

Hodi milo, digla se, otvorila bočna vrata i pustila bi me u carstvo kioska. Uzmi si bazooku, slobodno.
Imala je i one tanke lizaljke i bananko, uvijek mi je dala nekaj, a miris tog kioska i dan danas mogu osjetiti, kad zatvorim oči. I tetu Anu vidim kao da je tu i čujem ju.

Sjećam se i vrtića u Tijardovićevoj, i moje tete Višnje i tete Ane. Sjećam se i tete Radice, ona je bila mom bratu teta. Bili smo smješteni na katu tog novog vrtića, to je bio najljepši vrtić u kvartu, jer je bil novi. Teta Višnja je stanovala odmah preko puta, i teta Radica. Teta Višnja još stanuje u kvartu. Uvijek nasmijana, kad god ju vidim.

Sjećam se svog ulaza i gotovo cele prve postave stanara, pa čak i podosta starih stanara iz okolnih ulaza. Sjećam se da je bilo jaaako puno klinaca u kvartu, ipak smo imali tri vrtića i dvije škole. Sjećam se parka i igranja ispod breze, odma teti Maci pod prozorom, nikad ona nije na nas vikala, nikad nas nije terala, a uvijek bi nam davala vode kad bi bili žedni, onak' prek prozora, da ne moramo ići gore. Na petom katu je bila Sandra, kasnije je došla i Belma, to su bile frendice. Na četvtom katu su bile dve sestre, Nataša i Maja, one su bile uzor, malo starije od mene, tada se činilo puno starije, danas više ne. Uvijek sam ih gledala kak su sređene, našminkane, kak imaju frizure, kak imaju dečke. Na trećem katu je bil Darko, odmah ispod nas, pa smo kroz balkon, sa špagom mijenjali igračke, oni su nam bili i dvojnici na telefonu. Na drugom katu su bili Špagnut i Lasić, oni su isto bili malo stariji od mene, sjećam se da sam se bojala tog Lasića, Dario se zval i bil je jako visok. Bili su tu i Barići, dva buraza, malo mlađa od mene, a na prvom su bile Ivana i Vanja, svije sestre, pa Marijan i njegova sestra. U prizemlju je bil Božo i njegova sestra, i Gordan, sin od tete Mace. Sjećam se i, tada već starog suseda Kunštića, Božin deda, koji je znal po cele dane sjediti na klupici pored nas. Sunčal se je u bijeloj potkošulji. I on je bil dobar prema djeci. I njegova žena. Sjećam se da nas je jedino sused s prvog kata uvijek teral da se maknemo iz parka, valjda se zato i ne sjećam kak su se svala njegova deca, zapravo samo se sjećam sina Hrvoja, i imal je dve sestre.

Kad sam već bila malo starija, sjećam se i starog placa, kam smo išli svaku subotu prije vikse.

Sjećam se i onih teta iz knjižnice, tam sam isto znala visiti. I one su znale mene. Sjećam se da je jedne godine na izlogu visila moja pjesma, dugo je visila, jer je počelo proljeće. Imali smo literarnu grupu u školi , pa su nam dali zadatak da napišemo nešto o proljeću, pa će oni izabrati rad koji će visiti u izlogu knjižnice, cijelo proljeće. Tada sam već bila velika, imala sam deset godina, i moj literarni rad „Visibaba“ u izlogu knjižnice. Ooo kak sam si bila važna.

Pognute je glave
Stidljiva je znam
U vazi kad stoji
Glavom viri van

Ana Žalac,IVd

Sjećam se i osnovne škole i svih tih ljudi i profesora. Sjećam se i Drageca, direktora škole, on je bil šepav, jedna noga mu je bila dost kraća, a njegova žena je delala z mojom mamom. Znal je on čija sam ja. Sjećam se i zbora di sam pjevala. Sjećam se tih starijih cura u zboru, sve su mi bile zgodne, starije, onaj filing kad bum ja tak... Sjećam se i nastupa za dan škole, tema je bila Afrika. Sjećam se još od tada, iz zbora, i Lidije i Vlatke, a Vlatka je bila kćer od tete Ane iz kioska. Sjećam se da mi je baš bilo drago da i nju poznam. A Lidija je još u kvartu, najljepša baka koju znam, a zgleda ko curica. One su bile osmašice, a ja klinka. Sjećam se i Vere, ona nam je bila pionirka, čuvala nas je u boravku, dok su učiteljice pile kavu. I Vera je bila u zboru. Bila sam si sva važna kad bi te „starije“ curke pričale s nama klinkama.

Išla sam na razne školske aktivnosti, zbor, folklor, dramska, literarna, foto grupa, makrame i keramika. Nisam baš nikad bila za matematiku, al' ove stvari sam obožavala. Sjećam se i tehničkog, to mi je bio najdraži predmet, sad kad razmislim, ima nekaj u tome, ipak sam pločice nalepila. Da,profesorica iz tehničkog Matica Dijana. Tak isto nježna ženica. Uvijek mi je dala slobodu, trebali smo napraviti rašpicu od šperploče, i brzo sam ja to napravila, to mi nije bilo tak napeto, ja sam htjela napraviti kavez za hrčka. Veli ona, super Ana, ali nemamo toliko šperploče u školi, ma nema veze, budem ja rekla tati da donese, dobro, neka donese, to je bil prvi projekt koji smo radili skupa, mimo škole. Ja bi znala doći u drugi turnus, kad je ona, pa bi u kabinetu radila svoje maštarije.
A sjećam se i onog bradatog lika iz likovnog, vidiš, ne sjećam se kak se zval. On mi je spekel tol'ko mojih uradaka od gline, čudo jedno, videl je da bi ja dan i noć bila kod te peći. Imal je hrpu gline u kabinetu, na likovnom smo tak malo dobili te gline da ti splasne kreativa, pa sam se onda zato i upisala na keramiku, tak da mogu puno više. Poslije sam išla i na foto grupu, on je to vodil isto.

Sjećam se da mi niš nije bilo teško, baš sam uživala.
Sjećam se da je tada baš bilo jako lepo, nekak smo se više družili svi skupa, točno si znal ko je iz Prečkog.

Još više smo se svi povezali devedesetih, u podrumu, dole, u ulazu. Imali smo i atomsko sklonište, al' naš ulaz je išal u podrum rađe. Dole se spavalo, jelo, družilo, sjećam se da nas nije baš nekaj pretjerano bilo strah. Valjda su tak starci nama objasnili. Slušal se radio dole, i one pjesme, pa smo zavijali Moju domovinu...

Sjećam se i sanjkanja na livadi, tam di je sad šoping, a i u vrtiću u Tijardovićevoj je bil breg jedan.

Minglali smo bezbrižno po kvartu, puno bezbrižnije nego danas.

Puno ljudi više nema, mladi su odselili, neki su se i vratili u kvart, neki nikad nisu otišli iz kvarta.
Ali se sjećam. I to rado se sjećam. Uvijek rado sretneš te ljude, iz prve postave.

Ne, ne, nisam ja iz prve prvcate postave, mi smo došli tek 79., puno prije je Prečko postojalo, ali ovo je prva postava iz moje glave, ono kaj je meni bila prva postava, ljudi kojih se ja sjećam. Sjećam se i prve puse kod jednog bora u kvartu, tam je još uvek, bor, ne čovek.

I žal ti je kad neko ode, kad čuješ tužnu vijest, gdje god bio. Jer svaki taj Prečkanac je ostavil neki trag. Bilo kakav, al' ga se sjećaš.

E da.

Prečko je uvijek bil nekak napredniji kvart, veliki, prvi šoping centar, pa CAOP, pa najbolji čevapi, pizzeria Gigi, najbolja pizza, poznati sportaši, poznati pjevači, bendovi, poznati folklorni ansambl, arhitektonski tada najmodernija škola, pa i crkva je bila moderna, s onim krovom, pa Kocka i sva događanja na Kocki, a tek kad je tramvaj došal u kvart, bogek mili, centar svijeta.

Prečko, sve sami dobri dečki i puce.

Ona

Svaki tjedan, barem jednom, idemo u Jasku ona i ja. Damo si oduška, iskorištavamo vrijeme. Ja se osjećam korisno, pomažem joj, jer ipak još ne radim, a ona uživa, sve si obavi i lepo nam je. Win win sičuejšn. Odemo i do Karlovca kad treba kaj. K doktoru obično i na plac. Lepi je plac u Karlovcu ima ribarnicu za poželjeti. Volim tam ići. Jaska nema plac, to fali. Onak jedan veliki, pravi plac, da ima svega. Od picekovih nogica doooo... ma svega.

Jednom sam baš zapela da bi kupila želučeke i picekove nogice pa nisam mogla naći u Jaski. Tam, u Karlovcu ima sve.

Ona ne veli picekove nogice, veli, pri nam mi velimo bremze. Kao kočnice, znaš kak kokoš gazi kak da koči z temi nogami. Zato bremze.

Ona je baš pametna žena, strašno duhovita, smešna, a prošla je dost teški život.

Htela je biti frizerka, al' veli tata joj nije dal. A voli šiškati. Tak sam i ja htela, pa sam s 35 završila i frizersku školu, ali samo volim šišati, a ne delati pramenove i to nekaj kompliciranije. Rodila je troje dece, tri sina i lepo su ih odgojili. I ja sam rodila troje dece. Pomagala je svojim starijima, brinula se o njima. Brinula se i za strica i za tetu i za mamu svoju. Evo mami njenoj, Ivani, je danas godišnica smrti, pa smo jučer išle po cveće, a danas bude maša tu kod nas u kapelici. Voli svojega čoveka, to nemreš ne osetiti, a i on nju voli. A kao stalno se nekaj, kak on veli, karaju. Za bezveze. A vole se. To se vidi. I poštivaju se.

Jedno jutro se ona uputila u glive.

Ideš zmenu?

Nejdem, leđa me bole.

A kaaaj, sam tu dole malo, nebum ni ja dugo, bi si nabrala par sunčanic, baš mi se jedu, bi nam spohala.

Nemrem, baš me bole leđa.

A niš, idem ja sama onda. Brzo dojdem. I došla je brzo, praznih ruku, nije niš našla. Jeba ih vrak, nema niti jedne. Ki ih je već pobral. A i bilo mi je sila. Pa je ispričala i to. Do suza smo se smijale.

On se samo dignul i otputil i došal za pol vure sa sunčanicama.

A de si ih našal?

Kaj te briga.

Tak se vole.

Ona ima najsočnije psovke, onak po domaći, tak da nemreš ostati ozbiljan nakon toga.

Ona je prošla pakao, sa onom boleštinom, koju me želim niti imenovati. Prebrodila je sve to, i psihički i fizički. Odstranjena joj je jedna dojka. Veli da je bila hrabra, da je slušala doktore i verovala kak su joj rekli. Sve bu to u redu gospođo, na vreme ste došla. I veli ona da se bojala, ali da je verovala. Fala bogu sat je to iza nje, prošlo je već puno godina. Ne daj bog nikomu.

Nismo se odma tak družile. Tek, evo, dve godine unazad, a najviše zadnjih godinu dana.

Kad god bi bila blizu, zvala sam ju na telefon da stavi kavicu. Sparkala bi se u dvorište i ravno tam. Kavica je već bila na stolu. Najfinija kavica.

Ima zlatne ruke, sve je fino kaj skuha, onak domaće. I kolači i gibanjice, rezanci, juhica, a tek jetrica kak napravi, to je ko duša mekano.

I brižna je jako. I vredna. I skromna.
Bila je domaćica i nije delala. Vodila je brigu o deci, kući. Jako voli životinje. Ima uvek lepi vrt, uredna je. Voli gledati dokumentarce, puno zna, možeš ž njom o svemu pričati.

Nisam ju nikad vidjela baš ljutu, ona to više dramatizira, a nigdar nikomu ne zameri niš.
Ja si mislim da ipak takve teškoće životne malo preokrenu čovjeka, dobiješ nove prioritete, cijeniš trenutke.

I mudra je, posluša te dok joj pričaš i ima razumijevanja za sve.

Isto se malo boji zubara, ko i ja, pa sam išla ž njom. Onda je išla i ona z menom. Normalno usput u dućan.

Imam broj telefona od njene doktorice, od njene zubarice, čak i penziju ko zna kad bi dobila, da nisam zvala u grad.
Dobila je onu, nacionalnu , ne želim o cifri, sramota, ali nju veseli, jako. Slikala sam i popis lijekova koje mjesečno troši, ak ne bu mogla da ja nazovem za recepte.

I zna ona točno prepoznati kad si tužan. Pa te podraga po licu. I navikla se ona da ja barem jednom dnevno dojdem. Ak slučajno ne dojdem, šalje poruke na vacap. Da di sam, kaj se desilo.

Evo, baš danas smo došle iz dućana, sparkiram se ispred njenih vrata, ona polako izlazi iz auta, ja sjedim u autu, ne gasim pilu, kao idem videti kaj bude rekla, ona se okrene na pol, z jednom nogom vani, i kao onak složi facu, a kaj čekaš...

Pa nejdem opet k vama, sem bila jučer, ne moram svaki dan.

Gasi auto i ajt na kavu. Kaj pleteš bezveze.

Niš, gasi auto i po još jednu crticu iz života.

Htela sam krafne zeti u dućanu, al su dve bile, sem si mislila ak ih zemem, a ti nećeš, opet bum ja sve pojela, pak ih nis zela.

Kupile smo kelj danas, bil je devedeset centi. To bumo kuhale. Malo špekeca, malo krumpira i bog bogova.

E da.

Ona je Marica. Jožina.
Ovo leto pedeset godin braka njima i pedeset mojih. To bude fešta.

ponedjeljak, 10.02.2025.

GeriAna

Glavnina moje kuće za življenje je gotova, imam sve osnovno za život i više od toga. Postoji sad tu još jedna kuća, veća od ove moje, nasuprot ove moje, to je nekada bila gospodarska kuća. Ima tri velike prostorije, svaka po cca 20 m2 i još toliko u potkrovlju. Lepi je to prostor. Dalo bi se tu napraviti sve kaj sam si zamislila, sve kaj vidim. A vidim puno. I vidim sve ružičasto, ne doslovno, nego kao sve je gotovo i sve funkcionira. Sada već znam kako i gdje kaj staviti, kako urediti. Veliki je to projekt.

Prvo treba provjeriti koliko je stabilna ta kuća, da li negdje treba pojačanje, onda treba napraviti novi krov, isti kao i na mom kučerku, onda treba provući instalacije za struju i vodu, onda, srediti podove, napraviti glazure, odrediti gdje će biti prozori, jer ovi postojeći su jako mali, zatim pogletati sve zidove, dobra izolacija i sve je spremno za mali dom u koje bih primila drage stare ljude, koji nemaju kuda i za koje se nema tko brinuti. Prvenstveno mislim na onaj period života kada starci dođu u te godine da ne mogu sami. Svi današnji „mladi“ imaju svoje živote, dosta teško je brinuti se o starcima, tko može roditelje smjesti u dom, pa ih posjećuju kad god imaju priliku. Rijetko tko može uzeti roditelje k sebi doma, jer su po cijele dane na poslu, skaču za klincima, razvoze ih gdje treba.

Duboko u meni je urezano da se moram brinuti. I htjela bi da im je lijepo. Kuhala bi im, prala veš, vozila gdje treba, frizirala ih, rezala nokte, sve, sve kaj treba. Išla bi s njima doktoru, išli bi na izlete, imali bi razna druženja, vježbali bi, imali bi razne zanimacije. I da se osjećaju korisno, ženske bi mijesile rezance, radile njoke, crtali bi, pisali, pjevali, plesali.

Žao mi je tih starih, koji su usamljeni, nemoćni.
Velika je to obaveza, ali važna za društvo.

Jednom sam upoznala jednu gospođu, svojih osamdeset i kusur godina. Došla je popraviti tlakomjer. Jedva je ušla u radnju, imala je i onu hodalicu, odnosno guralicu za koju se pridržavala, otvorila sam joj vrata i smjestila ju unutra, izvadila tlakomjer i posjela ju. Ona je strpljivo čekala, i tu i tamo nešto prozborila. Osjetila sam da je tužna.

Pitam, gospođo a kaj ste tužna, kaj se desilo?

Jooj milo, mi stari, nas niko neće, sve sam dala deci i sad ne pitaju za mene.

Pa kak ne pitaju, valjda su zauzeti svojim životom.

Kćer mi ima osmero dece, živi u Virovitici, a ja u Zagrebu, nema vam ona vremena doći u Zagreb. Znate, skupo je to, nemre decu ostaviti, razumijem ja to, ali sam usamljena. Sin pak živi u Njemački, dođe on jednom na godinu, pošalje mi koji dinar, ali ja vam sve moram sama. Muž mi je umro prije dvadeset godina, bil je bolestan. A šta ćete, to vam je život.

Pa kaj nejdete vi kod kćerke u Viroviticu, bilo bi vam lakše.

Išla bi ja da ona oće, ali neće. Veli nema mjesta. A ja vam ne trebam puno, znate, ja bi bila dobra, samo jedan krevetac, ne mora biti ni sobica. Samo da sam z njima. Bi tu decu videla barem. Živiš celi život za svoju decu, jedva čekaš unuke i onda ih ne vidiš praktički. Odrastu i odu.

Počela je plakati, onak nježno, slatka bakica.

A jel blizu tu stanujete?

Ma tu sam vam ja odma malo niže u ulici. Išla sam pješice, lakše mi je, znate, s tom guralicom, bojim se da ne padnem, a u tramvaj nemrems tim, dok se sprtim već bu ovaj vrata zatvoril.

A imate neke susjede, prijateljice, jel se družite s kim?

Sve je to pomrlo. Ima jedna suseda, al' ta je u krevetu, nejde nikam, dolazi joj kćer svaki dan. Al' isto je sama. Odem nekad k njoj pa si malo popričamo.

Briše nos bakica i suze.

Popravila sam joj tlakomjer i spremam ga u kutiju i onda u njenu torbu koja visi na guralu, ima malu kukicu, tak da dok gura, da ne mora još i torbu držati.

Oćete da idemo na kavicu sad?

U tom trenutku iz očiju bljesne iskra, ličeko mekano se rastegnulo u osmjeh i sve zube mi je pokazala.

Kaj bi išli s menom na kavicu, isusek, ja bi išla.

Evo ima tu blizu, ne moramo ni preko ceste, imam slastičarna, idemo, budemo se sjeli kratko.

Nije pila kavicu, popila si je gusti sok sa šlagom, to me pljusnulo natrag u ranije doba kad smo znali to naručivati, poslije bi mi bilo zlo, ali bakici je to baš pasalo. I kremšnitu si je pojela.

Ispričala mi je cijeli život, misliš, to bude trajalo, ali nisam ni trepnula, već je bilo gotovo.

Život vam prođe za čas gospođo moja, još nekak do udaje, a onda kaj da vam neko krade godine, samo juriš, ni ne okreneš se, evo već osamdeset. Ja sam vam delala u ljekarni, bila sam magistra, lepi posel sam imala, od početka do kraja u istoj ljekarni, znate, znala sam celu Maksimirsku ljude. I njihovu decu i unuke. Nekad je tu u Maksimirskoj bilo puno majstora, bila je postolarka, umrla je i ona, bil je tu evo frizer, i krojač i urar, gospon Lebarović, sve vam je to moja generacija. I još su živi, gospon Jura je krojač, tak lepa odela dela, za muške, još uvek dela, onda gospon Dragec, on je bil frizer i još je živ, al on ne dela, samo dođe pogledati, i urar još dela, jedino je gospođa Tereza, postolarka umrla, k njoj sam uvek išla cipele potumplati. Pa evo i vaš tata je dugo u Maksimirskoj, i on ješ dela, vidim, a bil je prije tam u dvorištu blizu postolarke, kaj ne. A tam je unutra u dvorištu bil i gospon stolar.

Znam, kod njega sam s tatom dolazila ko mala, moj tata je stolar i onda bi vikendom dolazil kod gospona Starine, koristil je njegovu radionu, pa sam visila tam s njim, a gospođa Tereza bi uvijek imala bombone za djecu. I još je bila tam mama od Kruške, pjevača, nju bi uvek videla na prozoru prizemnog stana, bila je baš vesela ženska.

A kak se vi zovete?

Ljerka. A vi?

Ja sam Ana.

Joj, ko moja kćer. Lepo. Lepo mi je z vama sedeti gospođo Ana.

Vidim da se pakira.

A kam idete sad gospođo Ljerka?

Idem još do placa, bum se prošetala, lepi je dan, pa si zemem malo tak povrća i komadičak mesa, ne treba meni puno, kaj ja pojedem, ko vrabac.

Oćete da vam ja idem na plac?

A nee, ne, fala lepa, idem ja polako, bum pozdravila Lebarovića, i Juru i Drageca, pa na Kvatriću isto imam jednu gospođu, kaj k njoj idem dugo već, kod nje kupujem sve. Znate, brže mi prođe dan.

Onda polako, uživajte, čuvajte se i dojdite ak ste za kavicu budem ja našla vremena.

Milo, fala vam, ni ne znate kak ste mi ulepšali dan. Nama starima to puno znači. A mladi furt jurnjaju. Ne razmeju oni to, misle da buju večito mladi. Figu frišku. Sam bog da sam zdrava, pa mogu. Al' za dušu nema lijeka, ja znam, sam delala u ljekarni, samo osmjeh i malo lepih reči.

I ode Ljerka ma plac. Slatka, ima tenisice na nogama.

Još i danas, svaki dan ujutro piju kavu i Dragec, i Jura i moj tata, tam u Maksimirskoj, imaju posla, to ih drži.

A imam i ja posla bogme. Novi projekti u planu, skice napravljene. Samo treba imati sredstva.

Bum danas loto odigrala, jer ko ne igra i ko ne vjeruje, nemre vidjeti ružičasto.

E da.
Moj „hotel“ za starije ima i ime.
GeriAna

nedjelja, 09.02.2025.

Kimica

Iza mene su već bile prošle dosta stresne situacije, razvod, šest selidbi u šest godina, mijenjanje poslova i sve kaj s tim ide. Imala sam ugovor na određeno u dobroj firmi, zamjena za porodiljni. Cura koju sam mijenjala, prvo je rodila jedno dijete, i taman kad sam trebala biti gotova, tražiti novi posao, ona je opet ostala trudna, tako da se moj posao produžio na tri godine. Milina. Sve je nekako sjelo na svoje, trenirala sam, bila sam zgodna, očvrsnula sam psihički i fizički. U globalu bila sam OK.
Sa fizičkim izgledom sam bila baš zadovoljna. Vidjelo se da trenkam. Lepa sam si bila.
Ali, kak mi ženske brijemo, stalno imaš nekaj z čim nisi zadovoljan, jel tak, tak je, tak sam i ja imala svoju rit. To kak god da si miršav, uvijek je moja rit bila velka. Široki bokovi. Vele pješčani sat. Ma kakav pješčani sat, ja sam izgledala ko bas. Onaj veliki, ne kontrabas, nego bas. Z godinama sam skužila da nemrem utjecati na to, prihvatiš sebe, svoje tijelo i nemre te onda niko uvredit, budeš zapraf ponosan. Mogla sam ja zmršavit, al kosti nisam mogla stisnuti, pogotovo ne nakon troje dece. Tak je, kak je. Kad se još zajebavaš na svoj račun niš te nemre pokolebati.
Te godine sam išla sa firmom na Wings for life. Išla sam trčati. Nema sad veze kaj sam onaj neki treker ostavila u torbi i prešla bez toga, pa me nije bilo na listi, ali sam išla. Jedno šest km sam baš trčala, onda sam do osmog kilometra hodala, i samo sam se okrenula i lepo polako pješke natrag do obale u Zadru gdje je bio cilj. Lepo mi je bilo to. Sve skup sam protrčala/prohodala jedno šesnajst kilometara. Super. Vratili smo se u Zagreb, i dalje po planu, poso, kuća, trening, poso kuća trening.
Jedno jutro, krajem desetog mjeseca, nemre Ana ustati iz kreveta. Ni makac, pokušam spustiti noge s kreveta, bolovi jačine pedest puta jači od trudova. Kroz noge bezbroj trnaca, svaki pomak plakanje. Nisam mogla na wc, nisam se mogla obrisati, sve osnovne radnje bile su plakanje. Ne sjećam se više kak sam se dovukla do doktora. Injekcije, normabeli, ibuprofeni, mirovanje, zakržljavanje, plakanje.
MR je obavljen, i čeka se operacija. Neću sad pisati o tome kako sam uspjela doći na red za operaciju, to je nebitno sada.
Bitno je da sam došla. Novi odjel neurokirugije, Vinogradska. Smjestili su me u sobu, lepu, bila sam solo. Imaš i kupaonu i televizor i vajfaj. Medicinske sestre, ne znaš koja je milija, draža, pristojnija, nježnija, brižnija. Stvarno svaka im čast. I jedan medicinski brat. Domaći zagrepčanec, možda svojih pedeset i kusur godina, tada, zaboravila sam kak se zval, al bacal je fore po hodniku i zafrkaval se s pacijentima i sestrama. Taj odjel nisu samo kičmeni bolesnici, dost je ozbiljno tam bilo, kaj se bolesti raznih tiče. Fala bogu meni je z glavom bilo ok.
Iskočil mi je disk, L5S1, stisnul je živce, više nisam ni osjećala noge. Vodil me je na wc, jer je bil najjači tam, od tih sestrica. Bojali su se da ne padnem.
Vidlo se na meni da se bojim operacije, znaju oni to prepoznati, iako glumiš hrabrost. Razgoračiš oči svaki put kad neko prolazi.
Tak ja ležim i prolazi brat, videl je na meni da sam se usrala, ne doslovno, neg onak znate... bojim se operacije.
U prolazu veli on, kaj je Ankica, bum te došal zagrliti, sam da ovoj gospođi u sobi do tebe promenim kateter. Kaj ti oči zevaju.
Ja odgovaram, ma sve ok, piša mi se, pa zato.
Je je, piša ti se, sad bumo to rešili. Mam dojdem.
Putem do wc-a, priča on, kaj se bojiš, sutra lepo ujutro si prva na redu, to ti je najbolje, svi su odmorni, spremni, ideš prva, rešiš se i bude bog bogova. Ja šutim i plačem. No pa kaj cmizdriš, oćeš ići zadnja, da buš čekala celi dan gladna...
Ma ne, sve super, idem prva.
Lepo buš se navečer oprala z onim crvenim šampončekom kaj sam ti donesal, SVE buš lepo nasapunala dvaput, i kosu i SVE, ujutro ti bude sestra dala dve pikice, leopo bu te baš briga nakon toga. Ne buš se bojala, ja ti velim.
A kaj imam na sebi kad dođu po mene. Kak ide operacija.
Imala buš spavaćicu i gaćice. Onda buju te otpelali dole u salu, skinuli te buju i lepo buju te stavili na stol. I budeš zaspala. Stol taj ti je baš onak zanimljif. Ko da klečiš na koljenima, buju te zacvikali za stol skinuli buju te golu i nemaš kaj. Al ti buš već spavala, tak da ti bude svejedno. Velim ti, sve bu dobro.
Oprala sam se navečer, dobila neku injekciju protiv zgrušavanja i zaspala.
Jutreko, ide sestrica z dve injekcije, Jutro Ana, jesmo spremna, sad budem vas dvaput piknula, i idemo. Premjestili me na kolica, idemo u lift i ulazimo u salu.
Dole svi u onim zelenim, papirnatim odijelima. Smjeste me u salu, unutra sve nekaj piska, svi te lepo pozdravljaju i samo se sjećam da sam, već poluzdrogirana, rekla nekoj sestri, kak ima lepe cice. I podragala sam ju. Dalje se ne sećam.
Sad, kakva je to droga, ta anestezija i kaj sve ljudi trabunjaju, valjda je to tak normalno. Navikli su oni.
U popodnevnu smjenu je došal brat. Medicinski brat. Ja sam se negdje tak probudila. Vura na zidu veli tri popodne. Osjetim da me niš ne boli. Sretna sam. Valjda je sve u redu. Imam neku cijev u leđima. Dolazi brat. Medicinski.
Kimicaaaaaa, kak smo, jeste se probudila. Viče sestrama, cureee, Kimica se probudila. Milo, moraš odležati na leđima cijeli dan, to ti je još malo, do navečer, jel ti se piša..
Žedna sam... Ma kaj bi bila žedna, još malo se strpi, imaš sve u flaši, ovoj kaj curi u venicu. Ak ti se piša budem donesal guskicu pa buš se popišala.
Gusku, pa kak, kaj bu on gledal, bože mili. Popipam se dole, skužim da nemam gaće. O jebem ti.
Da, guskicu, lepo ti denem pod rit i obaviš, a ja onda to pospremim. Ak nećeš guskicu, donesem ja kateterček.
Čekaj, katerer, ko bu mi stavil kateter, on, ma daj, zemi gusku. Ko ju jebe. Bolje guska neg kateter.
Može guska, hvala.
Navečer, opet ide on z večerom, Kimicaaa, buš si malo popapala, i čajek sam ti donesal. Jel te kaj boli?
Niš me ne boli, kad bute mi izvadili ovu cef z leđa. Pogleda on i veli, ma super je to, niš ne curi više, sad budem ti to izvadil. Dok je vadil, pitam ja njega, a zakaj me zovete Kimica.
Veli on, oooooo pa ti si naša zvezda odjela, Kimica, kad su te dopeljali iz sale, to je bil smeh.
Kak mislite to?
Prvo si dole izpripovedala takvih gluposti da su se smijali celu operaciju, isprepipala si sestru u sali. Ne bi ja to tebi smel govoriti, ali zvali su gore na odjel i rekli dolazi vam Kim. A znate vi Milo ko je Kim.
Ne.
Kak ne znate Kim Kardashian.
Pa znam ju.
E pa vi ste naša Kimica. E tak, idemo sad lepo do wc-a i samo bute pazili da ne trknete nekaj z tom guzicom svojom. Dole na stolu u salici, ste zabljesnula celu salu kad su vas namestili na stolu. Tak da ste vi naša Kimica.
Lepo Ana, opet si se pokazala, svaka čast....ma kaj te briga, bar buju te zapamtili, nek sam ja njih razveselila, nek sam ja zabljesnula svojim atrubutima, briga me, niš me ne boli, sad mogu sve. Jebeš rit. Kakva je, takva je, moja je.

E da.
Deset dana od operacije išla sam vaditi konce, potrefila sam na brata. Odnesla sam mu slikicu anđeleka kaj sam nacrtala, za uspomenu. Bilo mu je drago. Lepo vam je zaraslo Kimica, sve bu to dobro, još bute vi trčala i bute zvezda. Velim ja njemu, fala na svmu, da sam u Americi bila bi već bogata z tom Riticom. A ne ovak, mi smo svi fini.

petak, 07.02.2025.

Glavna faca

Svaka malo jača emocija, bila dobra, bila loša, vesela, tužna, kod mene izaziva rijetko veselu crijevnu reakciju.
Kad idem na put, neki važni događaji, svadbe, sprovodi. Skužila sam i da mi smeta gluten, pa uglavom koristim neka zamjenska brašna. Pir je izvrstan. Od njega nemam nikakva nekontrolirajuća iznenađenja.

No ovaj put nije bilo ništa od toga. Samo obična crijevna viroza. I znaš proceduru, prošli smo to, doma si, nejdeš nikuda, jedeš dvopek, čaj, ajmpren juhica, neko dobro štivo i pozicioniraš se vrlo blizu wc-a. Pa dok ne prođe. Ali to je trajalo. Jedno četiri dana.

Zovem doktoricu veli ona, ne bi vam gospođo bilo loše uzeti rehidromix i aktivni ugljen, znate, bude se možda malo smirilo.
To ja doma tada nisam imala. Sad imam redovito.

Znači nisam to imala doma. Ok. Treba otići u nabavku.

Bila je zima. Jutarnje rituale sam obavila i ove dodatne, toaletne, oblačim se i nemam puno do apoteke. Idem pa kud puklo. Hrabro.

Štrample, taice, tople gležnjače, majica, vesta, jakna, kapa, komplet. Dobro sam, sve je mirno, ide gospođa. Za svaki slučaj imam mokre maramice.

Stazicom do trgića, u kvartu gdje sam tada bila, nema puno, možda 600 metara, ali ipak, ne izazivam vraga, idem autom. Parkam se vrlo blizu apoteke. Da ne bi bilo.

U apoteci red, bilo je sigurno pet ljudi ipred mene, sezona viroza. Držim se hrabro, ne želim ni misliti. Maske su još bile obavezne po tim nekim ustanovama.

Jedan manje, super, još četiri ispred mene. I drugi odlazi, još tri. Milina. Bog bogova.

Treći je na redu, iza mene je došlo još dvoje.
Molim se u sebi. Jer znam se, znam kak to ide kod mene. Kojom brzinom. Počinjem razmišljati o tome. Počinjem cupkati. Počinje nervoso. Čujem lagani krulj u želucu. Kratko, ali se čuje. Budi se psina. Hebo ti pas .ater, pa ne bu valjda...
Treći odlazi, bila sam šesta, sad sam ja treća, sad će to. Samo da ne krene ovo.

Jedna još ispred mene. Jupi. Uspjela sam. Bravo Ana. Možeš. Nemoj misliti. Nemoj misliti. Nemoj misliti. Izdrži. Stisni.
Baba razvlači, ima osamstopedesettisuća papira. To mi je bio triger. A i te babe, apotekarke, magistre, kaj rade, fine, mile, tihe, usporene.
U meni kipi vulkan. Osjećam da ide erupcija. Osjećam one bolne grčeve, osjećam da više nemam kontrolu, nisam svoga tela gospodar.

Navala vrućine ispod svih tih naslaga robe. Ispod pazuha mokro, kosa ispod kape mokra, otkopčavam jaknu, skidam kapu. Mislim si, prokleti valunzi, jebem ti tu robetinu. Hladan znoj me oblio u milisekundi stotinke. Baba ispred mene konačno plaća, ajde Ana, još malo samo i na konju si. Ak treba nek ti pobjegne u autu, buš oprala. Ma nije to niš. Idemo. Razvali.

Huraaaaaa, evo me, prva sam, na redu sam. Kakva erupcija emocija sreće i ponosa. Poskočila bi da mogu.

Veli magistra, dobar dan gospođo, izvolite.

Dobar dan,

procvilim,.......

krulj, kruuuulj, krulj, brrruulj.

Ništa hvala (proplačem najtiše).

Jedva sam izgovorila. Okrećem se, hvala bogu da imam masku, malenim sićušnim koracima, kao japankice u onim svojim haljama i klompicama. Odlazim prema vratima. Stišćem sve kaj mogu. A ne mogu puno. Ne daj bože zakoraknuti onak zapraf, muški. Znaš ono kad rukom pokušaš ušutkati prdec ili kad ti se jako kaka pa dodatno rukom stisneš do wc-a. E. Pa to nekad pomogne. Ali ako ja to tak z rukom primim onda će svi znati da se meni kaka. Pa to nebu nikak zgledalo. Ipak sam ja fina ženskica. Ovak bez ruke na riti nemaju dokaza. Da sam se barem sjetila telefon metnuti na uho, kao, moram se hitno javit pa zato idem van iz apoteke, bez da sam ikaj kupila. Ali čekaj, ak se moram hitno javit, zakaj onda hodam po japanski i tak sporo.. Ta četri metra do izlaza su bila ko maraton. Enivejz....

...između njenog i mojeg dobar dana, srušilo se sveee.

Topla, gotovo vruća, rijetka, vodenkasta lava pronašla je svoj put.
Štramplicama i tajčicama sve do dole, skup s mirisima, koji su svjetlosnom brzinom okupirali apotekicu. Osjetila sam ja poglede, onak s leđa, preostalih jadnika u apoteci, koji su morali dočekati svoj red u tim uvjetima.

Izlazim van i pazi, sad ja važno produžujem korak. E tu sam ga za..bala. To je bio skroooz krivi potez, skroz krivi. Trebala sam nastaviti po japanski. Mic po mic do auta.
Sada sam već osjetila bljuzgu, s unutarnje strane gležnjačica. Gledam iza sebe...da slučajno ne ostavljam tragove. I odlazim, filmski.

I onda je stalo sve. Oluja je prošla. Kod auta. Kao poslije tuče. Mir i tišina. Skroz onak lepo, spokojno i bolesno mirno, sablasno mirno, sajkik mirno. U meni praznina. Doslovno je sve vani.
Ja i moje sranje sjedamo u auto, na neku vrećicu koju sam tam našla nutra. Totalno poniženo, bespomoćno, jadno, smrdljivo.

Pali pilu, ajmo posranka domeka, lepo si se pokazala, baš za pamćenje.

Sve skupa, komplet, u kupaonu, pod tuš, u veš mašinu i tako redom, gležnjače sam bacila.

Trebala sam misliti na nekaj drugo, a ne kak je gužva, kak su spori. Trebala sam misliti kak je sve lepo, kak bu uskoro proljeće i to...

I bilo je to meni smiješno poslije. Mislila sam si, boli te đon, doma si, a oni luftaju apotekicu. Ajde, barem su imali maskice. Maske nisu padale, to je ziher.
I sigurno su me zapamtili. Nisam više išla tamo. Ima i drugih apoteka. Sve je to isto sranje, kak se ono veli.

Inače nisam čangrizava, mogu čekati kolko god treba, nađem si zanimaciju. I tete u apotekama su ok. Nisu babe, nježne, tihe, usporene, ni to mi ne smeta inače. I ljudi ispred mene su ljudi, ne babe, to je bilo tak u mojoj glavi dok sam kipila. Onda obično daješ krasne nadimke ljudima i psuješ sve po spisku.

E da...

Smijeh je najbolji lijek za sve, osim kad imaš proljef.
Tak vele uspješni. I još vele sve je u glavi.
E pa nije. Kad je sranje, sranje je. Tu nemreš puno. Nikakva glava te nemre spasiti.
Samo japanskim koračićima do prvog šekreta. Stari moj, onda si bog bogova. Onda si kralj na tronu.

Onda si glavna faca.

četvrtak, 06.02.2025.

Vrag je zel šalu

Moj jedan dan, od kada sam doma, a ima tome već puna tri mjeseca, izgleda ovako.

Idem jako rano spavati pa se i budim jako rano, već u pola pet.

Mrkli mrak je vani. Ponekad minus, ponekad plus, ali svaki dan je plus u glavi.

To jednostavno izabereš. Nevjerojatno je koliko stvari imaš na biranje, besplatno, autosugestivno. Kad to spoznaš lakše je, postaješ gospodar svojih misli, režiraš svoj dan, slažeš scenografiju, uređuješ priču, stvaraš likove.

Do pola šest, u miru i tišini, planiram, ponekad to napravim prije spavanja, ali većinom ujutro. Navečer uglavnom napravim popis radnji koje moram, pa onda koje bi htjela i posložim si prioritete.
Ujutro onda prolazim kroz tu listu i kreiram dan. To je meni odličan pristup, jer, počela sam zaboravljati stvari, a papir sve trpi.

Uvijek ima uletavajućih, neplaniranih dodataka danu, ali onda se prilagodiš, uvijek ima mjesta, bitno i manje bitno.

Onda odlazim do onih lampica, one dvije zelene, u kuhinji, biram dugu i dok se ona kuha, obavljam kupaonu i sve što ide s tim.
U ogledalu se nakesim gospođi i malo si popričamo, počešljam kosu i u šest kavica.

Vježbe za kičmu napravim prije kave.

Yuki me prati u stopu. I do kave i do kupaone i strpljivo čeka. Uz kavicu uglavnom čitam vijesti, pregledavam stranice za posao, šaljem molbe. Yuki jede, pije pa sjedne pored mene i čeka. Zna da poslije kave idemo van. Micika u isto vrijeme jede, ali ona je već vani, ima svoje rituale. Nemreš ti mačku ukalupiti.

Sedam sati, vani smo, Yuki i Micika divljaju, trče, valjaju se jedna po drugoj, a ja odlazim do onog mjesta u dvorištu gdje fotkam jednu te istu fotku, skoro svaki dan. Nekada i više puta, ovisi o prirodnim pogodnostima i nepogodnostima. Taj spot na dvorištu mi je postao navika, rekla bih, i ovisnost. Tamo potvrđujem sreću i zahvalnost kaj sam se probudila, kaj vidim, kaj postoje takvi prizori. Neki mir. Vjerojatno bi puno ljudi reklo, ova je pukla, a ja znam da mnogi grle stabla, ostavljaju sve i odlaze u prirodu, nastanjuju se u ručno isklesanim kolibama i žive svoju sreću. I ne treba suditi nikome, samo pusti i okreni se sebi.

Onda još malo prošetamo i oko pola osam kreće akcija. Doručak, odlazak u dućan, stavljam veš u mašinu, sredim malo po doma, pa druga kava kod Marice i priprema ručka.
I kava kod Marice je sada već tradicija. Jer sam doma, jer mogu.

Ručam uglavnom oko podneva. Odmah nakon idem prošetati. Kažu uspješni, ne leći poslije obroka, treba protegnuti noge, da se ta hrana spusti na mjesto.

Sada je već jedan sat. Obično se ispružim, čitam, pišem, slušam podcaste, gledam tv, montiram filmiće, pečem kolače, ovisi o trenutnom raspoloženju. Rijetko zaspim. Punim baterije.
U to vrijeme, od jedan do pola četiri, obično i slikam, crtam, izrađujem neke ukrasne predmete. Imam vrijeme za sve kaj volim i igram se.

Pola četiri, četiri smo vani, uvijek ima nekog posla u dvorištu, evo neki dan sam prala terasu. Najčešće ide i treća kavica, kod Marice, uglavnom se cerekamo. Volim slušati njene priče iz života. Volim taj domaći dijalekt, upijam svaku riječ. Nedavno sam posjetila frendicu u Karlovcu koja je preselila tamo, udala se tamo. Totalno je pokupila govor i naglaske i sve. Kao da nije nikada živjela u Zagrebu. Baš me zanima jel budem i ja tak.
Ponekad idemo prošetati Marička i ja. Ona ne može brzo, idemo polako i taman dovoljno.

Već oko pet je mrak, povlačim se doma i dovršavam kaj sam planirala. Slažem neku večericu, igram se u kuhinji. Čujem se s djecom. Oko pola sedam tuširanje i već u osam sam u krevetu. U devet spavanje.

To je uglavnom tako kada sam doma, bez obaveza, cijeli dan, zimi. Jaaaaako puno vremena. Kada je tako, nema tu koji je dan u tjednu, svaki dan je vikend, jedini dan kad moraš paziti je utorak, paziti da ne zaboraviš odnijeti kantu sa smećem, dole, na početak ulice. Sve ostalo je vikend. Sve je laganini, sve je usporeno i sve je opcionalno. I gledam na to kao na poklonjeni duži godišnji, dok ne krenem opet delat. Gledam na to kao nagradu za dosadašnji rad. Kao cool sam.

Danas je neuobičajen dan.
Veliki dan za mene. Dan D. Još jedna stepenica me dijeli od još jednog uspjeha. Ili neuspjeha. Vidjet ćemo. U svakom slučaju sam spremna.

Imam razgovor za posao.
Danas imam onaj, konačno, ozbiljniji razgovor za posao. Nakon tri mjeseca. Drugi krug. Riješila sam i testove i online razgovor i sada uživo.

Čim dignem priču na mreže, idem oprati kosu, fenirati, zrihtati se, ponoviti gradivo, pročitati još par informacija o kompaniji i uputiti se.

Imam dobar osjećaj, ne bojim se, nemam tremu, samo idem. Sve do sada, u komunikaciji sa njima, mi se sviđa. Ima i glavu i rep, vrlo su uspješni, odaju neku sigurnost, stabilni. Konkretni, transparentni. To što se od mene traži znam. Radila sam to već prije. Ono što ne znam, naučit ću. Uvjeti su više nego odlični za današnje prilike.
Čekala sam dugo, tražila sam dugo i mislim da je vrijeme da dobijem taj posao.

Puno dragih ljudi, prijatelja i poznanika me je zvalo u ova tri mjeseca i upućivali me na razne poslove. Tražili su samnom, nudili rješenja, nudili razne poslove. Pomagali mi. I to treba cijeniti. I hvala svima. Fakat.

Ne, ne, ni ovaj posao nisam sama pronašla, prijateljica mi je javila za taj oglas i ponukala me da se javim. I opet kažem, nikad nisi sam, prilika ima, ima ljudi koji znaju što možeš, što znaš i koliko vrijediš. A to je velika stvar. Samo trebaš pustiti glas. Nikad ne znaš iza kojeg ugla leži zeko.

I bez očekivanja, neopterećeno idem.

I iako imam dobar feeling, neću biti tužna ako ne dobijem. Bit će drugih prilika. Znaš ono, ideš, padneš, digneš se, popraviš krunu i ideš dalje.
Bez očekivanja si oslobođen tuge.

A sve što dođe, sve što dobiješ, prihvati i cijeni.

E da.
Nemoj se bojati, nemoj previše uzimati k srcu, cijeni sebe i glavu gore. Strah te koči, strah ti neda naprijed.
Malo hrabrosti, malo ludosti i malo sreće.
Poklopit će se baš onda kada treba.

Pa kaj nije tak?

srijeda, 05.02.2025.

Proljeće

Proljeće

21.3.23. Prvi dan proljeća.
Prekrasan sunčani dan, bila sam na godišnjem nekom, zaletila sam se do Jaruna bicikom, poslije ručka, gledam kak sve pupa, prvi dan proljeća, sve zeleni, nije bilo puno ljudi, tu i tamo neki roler ili trkač, mame s bebama, a novi asfalt po cijelom Jarunu tek postavljen, još nije bilo ni onih crta, uglavnom pre predivno.

Zazvoni mi je telefon.

Sonja.

Igor je stradao na motoru. Zvala me murja. U vinogradskoj je.

Kak je stradao (i već osjećam da ne osjećam noge)?

Ne znam ništa, sad idem gore. Rekli su da nije dobro.

Kaj nije dobro, jel živ?

Rekli su da nije dobro. Tup slušalica.

Ne znam opisati stanje. Nemam te riječi. Samo znam da sam se žurila. Od šoka sam gurala bicikl do doma, umjesto vozila. Ta sablasna tišina na Jarunu probijala mi je mozak. I ta sablasna rečenica, rekli su da nije dobro.

Ne možeš ti stari moj znati ništa. Ni kako ćeš ni do kad ćeš. Kak nije dobro, pa mora biti dobro.
Sekunda je dovoljna da ti se sruši svijet.

Mama je rodila njih dvoje, dva brata, ovaj je ostao živ, drugi je bio preslab. Tata je imao tri sina, jedan je bio preslab, prvi je stradao na motoru i ostao živ, sada drugi isto. Razumjela sam ja njihovu bol. Živjela sam cijeli svoj život s tim. Neke stvari ne sjednu dok i sam ne postaneš roditelj, na neke se navikneš, neke nikad ne sjednu jer si uvijek nečije dijete i fali ti to nešto. Imaš svoje borbe, uspone i padove.

Taj dan sam u potpunosti zanemarila sebe, postala i mama i tata svima njima. I mami i tati i bratu i Sonji i njiihovoj djeci. Neki nagon u meni. Stihijski nametnuta uloga. Nije to nitko od mene tražio, jednostavno sam tako osjećala da tako mora biti i da ja tako moram.

Svaki dan iza tog dana, prvog dana proljeća, bio je borba. Tata nije uopće išao u posjete u bolnicu, nije ga mogao vidjeti takvog, mama je imala snage za samo jedan zadatak u danu, ići u bolnicu. Tih kritičnih sedam dana nisam imala ni mamu ni tatu ni brata.

Bilo je tu puno dodatnih radnji koje je trebalo obavljati. Trebalo je pokupiti razlupani motor od vučne službe i dogurati ga doma, nisam to sama gurala, trebalo je pomoći tati u firmi, jer nije mogao sam, trebalo je reorganizorati kompletno poslovanje, jer nije bilo buraza u firmi, trebalo je napraviti plan kako i što dalje, dok se ne vrati, javiti poslovnim partnerima, trebalo je svaki dan u određeno vrijeme biti u bolnici, baš tako negdje kad je špica, pa juriš s jedne strane grada u drugi, i onda je trebalo u bolnici nabaciti osmjeh burazu i vjerovati da će sve bito u redu, trebalo je mami stalno ponavljati, kad uđeš k njemu nema plakanja, ne smije te vidjeti da plačeš, trebalo je imati dovoljno zdravog razuma i dopustiti Sonji da bude najduže s njim. Ona je njegova žena, primarna obitelj, trebaš isprocesuirati u svojoj, tada tupoj, glavi sve to, a opet uzeti i komadić vremena za sebe s njim. Za sve sam to imala razumijevanja. Nisam niti jedan dan, niti jednu sekundu plakala. Samo sam odrađivala.

Uvijek tako u obitelji imaš negoga tko u takvim situacijama funkcionira kao da se nije ništa desilo, odnosno, desilo se, ali digneš ručnu, napraviš sve kaj je u tvojoj moći i vjeruješ da će sve biti dobro.

Motor je bio na odlagalištu vučne službe, tamo negdje na kraju tog njihovog parkirališta. Hodala sam do tamo i čekala da srede papire. Hodajući po tom šljunku, jedno dva metra prije ugledam na podu kamen u obliku srca.

Uvijek sam ih skupljala. Još od kad je moj sin bio mali, on bi mi ih donosio, ili bi ih izrađivao od cigle na plaži. Ja sam ih spremala i čuvala. I baš na dan žena te 23., na balkonu mi je ostavio cvijet i jedno takvo srce. Moj sinek.

Ugledam taj kamen na podu, srce od kamena i pomislim to je znak, sve će biti dobro. To je sada tvoje srce, od kamena, tako da imaš snage izdržati bol i odraditi sve što treba. Sad kad se vratim malo u to vrijeme, nisam popila niti jedan normabel, nisam plakala, smijala sam se na silu, kao hrabra sam, zaleđena od svih emocija. Kamen, kamen.

Išlo je sve na bolje, prošlo je par operacija i dofuran je doma. Bolničkim kombijem. Tu sliku želim zaboraviti. Sretan si da je doma, a vidiš da je trebao biti barem još dva tjedna tamo. Zato jer te strah da nešto ne pogriješiš.

Tu je bilo baš teško. Nisam ja ni pitala nikoga, samo sam se uselila. Za bilo kakvu pomoć, mislila sam, kad mi Sonja kaže odi doma, onda ću otići. Prvu noć bila je želja uspjeti ga dovući do wc-a. Bolove i vrtoglavice, koje je imao, nismo mogli ni zamisliti. Bojali smo se da ne padne. Hrpa lijekova, organiziraj dan, kaj će jesti, da li će jesti, nije mogao gutati, odnosno, gušio bi se, pomogni s klincima, odradi, odradi, odradi. U pauzama kada bi spavao, odgovaranje na stotine poruka rodbine i prijatelja. Izvještavanje iz sata u sat, pa onda iz dana u dan.

Kako je sve išlo na bolje, u popodnevnim satima bi dolazili starci jedni, drugi, pa frendovi, rodbina. Svi. On se drugi dan ne bi ničega sjećao. Rekli su nam da je to normalno kod takvih ozljeda i da će se to s vremenom poboljšati. I nemoćan si. Samo trebaš vjerovati da je tako i kamenog srca čekati dan kad možeš spustiti ručnu. Jedino tako ili se raspadneš i budeš biljka. Dan po dan.

Trebalo je vremena do prvog njegovog osmjeha i neke fore.

Bila sam jaka. Ne kao kamen, nego kao stijena.

A onda, krajem ljeta te godine, zvoni telefon, Bruno je pao s motora, u traumi smo, veli Rita. Nismo te htjeli odmah zvati, da ne poludiš. Bruno je ok, slomio je ključnu kost i natukao jednu stranu tijela. Čeka operaciju.

E tu sam ja dobila svoj slom. Prebacilo me. Od proljeća potiskuješ u sebi emocije i bol. Taman sam spustila ručnu kad eto novo sranje. Isplakala sam i mamu i tatu i brata i Bruneka i sebe. Skužila sam da ručna više ne hvata. Sada meni treba pomoć. Sad ja trebam i mamu i tatu. I stručnu pomoć. I tražila sam ju. I jesam ju dobila. Na uputnicu. Svaki tjedan jedan odlazak. Da se vratim, da se posložim, da izdržim život.

I bude ti bolje, bude, svaki put kad vjeruješ u to što radiš, kad si dopustiš pad, kada prihvatiš slabosti, kada prihvatiš sve što ide s time. Bude ti bolje. Samo treba vjerovati.

Brunson nije imao toliko jake, za život opasne ozljede, brzo se oporavio. I tamo sam pomagala koliko su mi dozvolili. Nisam mogla živjeti kod njega, tako je kako je, ali uz stručnu pomoć bilo je lakše. Dala sam koliko su mi dozvolili da dam.

Hvala bogu sve je to iza nas. Svi su živi i zdravi i život je lijep.

I zato,
Stani na trenutak i dobro razmisli kada te netko pita kako si. Uvijek imaš razloga reći dobro sam. Uvijek imaš barem jedan razlog. Ja ih uvijek imam barem tri. Bruno, Rita i Eva.
Dok su oni živi i zdravi, nemam pravo reći da nisam dobro. Odlično sam.

E da.
Proljeće najviše volim. Sve zelini, sve pupa, budi se. I tako treba biti. Ovo proljeće otpuštam sve svoje kočnice, potisnute emocije, izbacujem ih, bacam ih neka ostanu u toj dveidvajstrećoj i jedva čekam nova proljeća.
Zelena i mirisna, cvjetna sva i nevina....trala la la laaaaa.

Pa zapjevajmo!

Znam, negdje mjesta ima
na svijetu kojem živimo mi
još negdje sunca ima
gdje postoje još sni

Neka cijeli ovaj svijet
još sja u suncu
neka naša Zemlja sva
postane sretna
Neka cijeli ovaj svijet
zove se bajka
zelena i mirisna
cvjetna sva i nevina
livada iz sna

Plam topli negdje tinja
sjaj tople zvijezde seže do nas
još pravih ljudi ima
što vjeruju u spas

Neka cijeli ovaj svijet
još sja u suncu
neka naša Zemlja sva
postane sretna
Neka cijeli ovaj svijet
zove se bajka
zelena i mirisna
cvjetna sva i nevina
livada iz sna

d

Oznake: pria

nedjelja, 02.02.2025.

Bobica i Zlatkić

Od prvoga dana, od kupnje kuće, od samoga početka, svaku misao i svaku odluku i svaki problem, sva razmišljanja, sve prepreke i ideje samnom je prolazilo dvoje ljudi.
Bobica i Zlatkić.

O pomoći i podršci da i ne govorim. I ne znam uopće odakle bih počela. Sve ono što je tata fizički samnom radio i stvarao imalo je itekako moralnu, stručnu, konkretnu, savjetima ispunjenu pozadinu od strane Zlatkića i Bobe. A, vjerujte mi, to je nemjerljivo.

Uvijek su me poslušali, sve kaj sam izlagala, o čemu razmišljala i suptilno, a ponekad i crtežima, ponudili rješenje. Pri tome nisu očekivali da ću ga prihvatiti, niti su me osuđivali ako ne prihvatim, samo su me filali svojim iskustvima.

Količina njihove involviranosti u cijeli projekt kuća, proteže se do te mjere da sam ja za svaku svoju odluku, predradnju i nedoumicu došla kod njih i sjedila i slušala i upijala iskustva i tražila savjet. Jer, Zlatkić je svojim rukama sagradio cijelo jedno carstvo u Moslavini, prolazio je prepreke koje su mu se nametale i svaki slobodni trenutak odlazio i boravio tamo. Pričao mi je da bi radio cijeli dan i poslije posla jurio u Moslavinu i fizički radio do mraka, pa opet ujutro na posao i tako godinama. Vuče te srce. Snagu ti daje ljubaf.

Zlatkić je zapravo gospon Zlatko, visoko obrazovan, cjeloživotni sportaš, fajter i domoljub, Čovjek, a Bobica je Gospođa Božena, jedna predraga osoba, plemenita, nenametljiva, puna ljubavi, razumijevanja, vredna, meni je pristupila skroz majčinski, veselila se svakom mom koraku, kao i Zlatko, prošla je svakojake životne neprilike i ostala jaka, svoja, jako puno čita, vježba svaki dan, hoda. I ona je fajterica. Puno sam od njih naučila i preuzela. Skromni su i štedljivi, ne razbacuju se, a imaju sve.

Ja ih zovem Bobica i Zlatkić jer ih volim.

Zlatko je ranije jedno vrijeme bio rukometni trener u Sisku. I taj trenerski pristup ima i danas.
Za svaku moju nedoumicu, Zlatkić vadi svoju bilježnicu, koja stoji ispod malog stolića u dnevnom boravku, i crta mi, približava mi vizualno kak bi nekaj moglo.
Totalno je oragniziran. Gleda, ne par, nego desetak koraka unaprijed, i vidiš da trenerski prenosi svoje znanje. I nije se nametao, pustio bi mene da izverglam svoje, predložio bi par ideja i pustio da to u meni prokuha, pa bi mi zajedno razglabali, a Bobica bi nas pustila i otišla u kuhinju stvoriti neku deliciju za klopu. Onda kada bi ja došla drugi put kod njih, ispostavilo se da je tak bilo najbolje. Tak kak je Zlatkić predložil.

Nacrtali smo se mi jedno drugom nacrta, kat, prizemlje, kupaona, štenge, di bude kaj, kako ovo, kako ono..

I nikada nisam niti u jednom trenutku osjetila da im dosađujem. Kad dođem kod njih došla sam doma.

Na katu su se sobe već poknaufale, već je bilo namješteno. Kroz razgovor i razmišljanja, a čekajući vodoinstalatera, kujemo planove za prizemne radove, uz čaj i narezano voće, u dnevnom boravku. Zlatkić, Bobica i ja.

Nisam još bila preselila, još uvijek sam podstanar u preskupoj garsonjeri u Zagrebu, i svako malo sam kod Bobe i Zlatkića, jer oni sredinom ožujka odlaze u Moslavinu i onda se rjeđe vidimo.
Namjera je što prije preseliti, ali uređivati kuću i plaćati podstanarstvo ne ide. Ide, ali sporo. Osim toga zima je, nemam wc u kući, sve i da hoću preseliti, moram na poljski.

Veli Zlatko meni jedan dan, i ne samo jedan dan, puno puta, Anči, pa kad ti dođe majstor za vodu, nek ti spoji i gore odvod i dovod da imaš danas sutra gore wc. To ti je prvo, onda se možeš preseliti i nisi podstanar i prije ćeš si zgotoviti. Ja to nisam imala ni u peti. Ja sam samo vidjela trošak. Kaj će mi dva wc-a u maloj hiži, kolko koštaju dve školjke, ne želim obične, želim mono blok, jer kao, to je sad za cijeli život, pa želim kak želim, a ne kak mogu. Bahatluk.

Pustil me je da si zgruntam i bome jesam. Pametan čovjek. Krajem listopada 2023. Ceki je postavil cevi za vodu. I gore i dole. Sve smo zatvorili, zima je počela i čekamo kad bu mogel doći gore spojiti wc. Odnosno čekamo da ja kupim mono blok.

A zebla me je rit prošlu zimu kad sam išla na poljski wc, van, po mraku, a sve drveno, na ganjku, cvikaš da ne propadne koja daska, na brzinu obaviš, bog sveti da neka živina ne izađe iznutra, ak nekaj lupne, precvika ti se drek od straha i trčiš natrag u hižu na katu. A rit mrzla.

Tijek misli posle taj dan nakon razgovora sa Zlatkićem.
Di bi ja sad delala dva wc-a, dve školjke i sve dvaput. A dobro bi mi došal wc unutra gore. Tko zna kad bum dole zgotovila. Dobro veli Zlatko. Samo, nemrem sad sve. Podstanar sam. Moram se što prije preseliti. A kak bum bez wc-a, bar da vodu sredim pa bu lakše.

Početak veljače 24.
Boba i Zlatkić zovu mene jedan dan onak ozbiljno na razgovor. Oni su odlučili nekaj. Predugo sad to traje da radovi u prizemlju nisu ni krenuli. Hteli bi mi pomoći da se trgnem, da krenem.

Dojdem ja k njima i vele oni meni.
Anči, mi smo se razgovarali, uskoro idemo u Moslavinu, stan je prazan, ti daješ velike novce za podstanarstvo i to koči napredak radova. Ti lepo otkaži stan i dođi u naš stan, te novce uloži u majstore i prije ćeš se preseliti. Ovak buš kilavila z radovima još jednu godinu. Nama ne trebaš ništa platiti. Mi ćemo biti sretni da ti pomognemo. I prosimo te kupi školjku za gore, jer onda možeš odmah preseliti.

Pogodite jesam li plakala.

15.2. je gospođa Ana kupila šekret. A bogme i ormarić sa mini lavabojčekom i špigljinom za gore. 19.2. je došal Ceki zmontirati to sve
i 19.2. sam krstila školjku kak bog zapoveda. Susedi su došli gledat veceja, ipak je to bila senzacija, šekret u sobi odma pored kreveta. To tak nema niko. Zidove bum već nekad pregradila. Ovo je bilo z nogom vrit dosta da pokrene lavinu u meni i da sve krene. Marica me došla slikat na šekretu pored kreveta, veli viš sad ti nebu zima za rit.
Injekcija za dalje. Od mojih Penzića.

Uzmi što ti život pruža, reci hvala i budi Čovjek. Bobica i Zlatkić su prešli u Moslavinu, ja sam otkazala stan, uselila kod njih, i ostalo je povijest. Čak su me s pesom udomili. Ništa od ovoga ne bi bilo da nije bilo njih. Oni su živjeli moj san. Gradili moju kuću, patili samnom i veselili se samnom. Gdje god se okrenem po kući vidim njih. Čujem razgovore naše, imam krof, slušam radio, imam toplu vodu, imam antenu, imam frižider, imam bojler, imam stolek, imam ljubaf, imam sve.

E da.

Nismo mi još gotovi, Zlatkić, Bobica i ja i dalje surađujemo na raznim projektima. I daj bog da još dugo crtali nacrte i idejna rješenja.
Nikad ja ne budem njima mogla dovoljno zahvaliti za sve, ali znam da ću im uvijek doći, pomoći kaj god treba, smijati se s njima, sjesti s njima dok god nas ima.
HVALA DRAGI MOJI PENZIĆI!
dd

subota, 01.02.2025.

Pločice u walk in tušu

Grande finale mojeg kučerka, ili bolje bi čovek rekal, grande novi početak fonkcionalnog živlenja u mojoj hižici.

Sve je bilo spremno za finiširanje walk in tuša. Sad sam već puna tri mjeseca u radnom pogonu. Kuham u kući, spavam, perem suđe z toplom vodom, neopisiva sreća i neopisivi umor. Imala sma pločice, ljepilo, sve je spremno. Fizički sam bila na pedeset posto, psihički dost dobro, barem sa ja tak mislila.

Skužila sam, a dok ne počneš ne znaš, da s manjim pločicama na podu, u malom prostoru, možeš bolje baratati, odnosno, nivelirati pad, pratiti kosinu, jer voda mora ići prema kanalici, a ne se razlevati van. Taj pad, kosina, prema kanalici je od pečtka do kraja max centimetar i pol. Ne znam jel možete skužiti koliko je to malo na metar i sedamdeset dužine. Ak metneš više ljepila na jedan red pločica na podu nastane breg, ili bude klocalo, ak ne metneš ljepilo pocelij pločici, nutra bude zrad, stala budem i bude puklo. Sve to nisam ja nigdi naučila, nego tu, na podu, bilo mi je tak nekak logično. I bilo me je strah. Jer nije to laminat, koji se samo klika i ne lepi se z lepilom, to je pločica koju kad zalepiš i kad se to osuši, nema natrag, osim razbijanja.

Pronašla sam lepe jedne pločice, koje su mi se sviđale, u Svetoj Nedjelji. Pokupila sam ta dva kvadrata za pod, tata mi je posudil rezačicu za pločice, zmešala sam lepilo s onim kompeletom, bušilica i nastavak za mešanje i krenula sam.

Da ne velim da sam prije toga, dva dana, premazivala hidroizolaciju po svim zidovima, kutevima i podu. Stavljala i onu traku po kutevima. Sve sam to saznala u dućanu u Jaski, pored TIŽ-a. Nije to niš teško, samo treba premazati jedan premaz okomito, pa se suši, pa jedan premaz vodoravno, pa se suši. Na kraju ta podloga ispadne kao gumirana.

Vaser vaga, kajlice, klinovi, bijele zidne pločice i slažem ja. Lepo je to išlo, ljepilo je bilo taman. To tak majstori vele. Pitala sam jednog, kak gusto ljepilo mora biti, piše tam na uputama, ali veli on od oka buš znala. Ko krema za kremšnite, meni se vidi. Taman, od oka, jer ak bu ti pre retko, buju ti pločice kliznule prema dolje. Zid je bil gotov za tri dana. Ja presretna, ide lepo. Sve je u vagi. Svaki red, i vodoravno i okomito.

Onda je došal pod na red. Krojenje pločica oko kanalice, prvo sve skrojiš, narežeš i ko lego slažeš. Samo sam si mislila, jer sad sam već polukeramičarka, sam da to skrojim i na konju sam, na velikom konju. Kad sam to skrojila išlo je lepo. Pazila sam na količinu ljepila da ne izgum pad. Sve sam pazila. Jer sa gornje strane kanalice i sa bočnih strana kanalice isto treba malo nakositi, tak da ova voda kaj dolazi prema kanalici i ak se zaleti prema zidu, da se scedi točno u kanalicu. Nemreš to delazi živčan ili preumoran ili na brzinu. A ja sam sad već bila kandidat za natjecatelja u najdužem spavanju.

Pod izgleda bombonica, ide zadnja pločica. Treba ju skratiti, skroz malo, možda centimetar, da bi ušla na svoje mjesto. Kak je pločica dvadeset sa dvadeset, i centimetrar debela, a ja trebam dužni centimetar odrezati, onda je to dost zeznuto, ak nemaš pravi alat. Moja rezačica je već davno dala svoje, bila je stara i sad već tupa. Stavim pločicu, nejde. Probam opet, nejde. Zahuhavam. Stanem, ostavim i duboko udahnem. Bila je subota 4.5.24.
Sjedam u auto, jurim u Jasku po novi nožić. Donesem nožić ne paše fi na rupi. Natrag u auto, ovaj put u Karlovac, po novu rezačicu. Tamo je jeftinije. Kupim najjeftiniju, jer kaj će mi skuplja, ionak trebam za samo jednu pločicu. Vratim se i odma idem rezat.

Pukne jebena najjeftinija rezačica. Pukla je ručka.

Kak je ona puknula tak sam puknula i ja. Sve emocije, sva sranja, svi problemi, sve radosti, sve, sve, sve kaj se dogodilo te i prošle godine, sve je easkaliralo tim pucanjem rezačice. Plakala sam ko da me premlatio neko. Pa zakaj sad to...zakaj? Zakaj?
Sve sam ostavila, futram se, smiri se, budeš već, predahni. Odmori.

Sjela sam na školjku i gledam tu prazninu di treba doći zadnja pločica, puštam vodu na svojoj prekrasnoj školjki koja je cijela keramička, i kotlić je keramički, baš onak starinski zgleda, baš sam tak htjela, mono blok, lepi wc i sjetim se kak imam vodu, vidiš, možeš lepo pustiti vodu i sjetim se kak sam tri godine išla na poljski wc i kaj hoćeš viš kak ti je lepo.
Digla sam se, listam po mozgu kaj bi još mogla a da ne zovem tatu. Sad mi se više nije išlo ni u Jasku ni u Karlovac ni nigdi. Nisam htjela nikog zvati, jer kak bum onda rekla da sam sama sve napravila, i pravila se važna. Da mi je barem tata tu negdi blizu. Nisam ni njega htela zvati, da ga iznenadim kak sam sve sama zakeljila.

Izađem u dvorište, gledam prema Jožinoj hiži, reko idem njega pitati, možda on može. Već je on dolazil prema meni, probal je i on sa starom rezačicom, ali nije ni on mogel. Promrmljal je, tupo ti je to. I ode.

Prošlo je podne, bilo mi je vruće, sjetila sam se da nisam niš jela, osjetila sam da se već tresem.

Odjedanput, uletava u dvorišće TATA, sa svojim malim crvenim autekom.

Nisam znala da ima namjeru doći, inače smo se dogovarali. Došel je. Zaletila sam se k njemu i počela plakati. Nije mu niš bilo jasno. Nije mu bilo jasno da mi je u tom trenutku prošlo kroz glavu sve, sve, sve kaj mi je do sad pomogel, kaj me naučil, kak je sve bilo, i kak bum ja kad njega nebu. I on je pustil suzu, jer sam mu rekla da ga volim.

Uzel je staru, tupu rezačicu, uzel je pločicu koju treba skratiti za centimetar, kao da je najnovija rezačica, izrezal je pločicu, ja sam ju nalepila i spremila tam di joj je bilo mjesto. Sam tak. Baš onak jednostavno. I veli on meni, di ti je ta kuhinja da to lepo zmontiramo.

Finalno plakanje, otpust svih sranja. Plakanje od sreće. Plakanje od toga kad se samo sjetiš da si uvijek dijete, da ti treba pomoć roditelja, da je tu, da te čuva, da te uči i da trebaš svaku sekundu te blagodati, da se pojavi baš kad treba.

5.5.24.
Konačno. Sve dalje je sad samo uređivanje, pickanje, sitnice, lickanje, tepihić, stolić, suđeko, slikice, zavjesice, jastučeki. Guštanje.

<	veljača, 2025					>
P	U	S	Č	P	S	N
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28

Svibanj 2025 (2)
Ožujak 2025 (7)
Veljača 2025 (23)
Siječanj 2025 (9)