Jučer su kod mene, nakon hodanja, navratili tea i Siniša. Hodali su na obližnju Svetu geru. Oni baš puno hodaju posljednjih godina. Oboje su bili sportaši, atletičari, danas su oboje poduzetnici. Svako imam svoju firmu. Tea je nekada bila sportiska novinarka na radiju, pa i na televiziji, a danas je spojila sve kaj voli. Nema još tri godine kak je otvorila svoj portal Skitnice.hr, tak da sad lepo skita, putuje, bavi se sportim i uživa.
Na svakom putovanju, naravno, dobro se i jede, pa i o tome piše. Domaća klopa uvijek ima prednost, mala gospodarstva, OPG-ovi, stari recepti.
Ja pak, kad god mi se netko najavi, jedva čekam da mogu nekaj napraviti za klopu. Uglavnom domaće, stari recepti. Obožavam kuhati i pripremati ta stara jela, koja se sve manje kuhaju doma. Mislim na mlađe populacije.
Jučer, kad su se javili da budu došli, bila sam s tatom na viksi. Baš me to razveselilo. Nije to tako udaljeno od mene, pa sam već za petnaest minuta bila doma. Putem sam smišljala čime ću ih ponuditi. Imala sam domaći kruh, špekec, pečenu papriku, sira i vrhnja, kobasu. To bum prvo, a u škrinji sam imala domaće, ručno razvlečene štrukle. Znam ih često zamijesiti, pa narezati na komade, i zamrznuti na tacni, na masnom papiru i onda kad se smrznu, spakirati u vrećicu, tako da uvijek mogu vrlo brzo zapeči u rolu, ak neko dođe.
I došli su. Lepo smo si pospominjali, o svemu i svačemu, o deci, o poslu, o kućici, o planovima. Štrukli su taman bili vrući kad smo počeli klopati ovo slano. Jedna cugica, rakijica, kavica, gemištek. Taman kad pojedemo, štrukli budu onak stemperirani za jesti.
I prolazi vreme brzo baš. Već je debelo bil mrak, kad u jednom trenu Tea vikne: „a štrukli jebate!!!“.
Vreme nas je odvuklo i ja sam skroz zaboravila na štrukle. Jesam ja ugasila rol kad su bili gotovi, al' još smo klopali, pa ih nisam odmah vadila. Kad je Tea viknula oni su se već poluohladili, brže bolje ž njima van iz rola i na stol. Nije ih puno bilo, mislim osam komada, ali taman da ih slasno pojedeš i da bi najrađe još. Vele pametni da treba prestati kad je najslađe. E točno tak je i bilo.
Kak nas je htela preveslati, mislila je da bude imala samo za sebe štrukle, kad mi odemo, tak je rekla Tea. To nisam ja tak htela, jer meni nema veće sreće, kad nekaj napravim da je ljudima to fino.
Veli Tea, daj, baci se ti u domaće proizvode, lepo jajčeka, domaći sir i vrhnje, cikla, blitva, pečena paprika u maslinovom ulju s češnjakom, štrukli, rezanci, kruheki, zlevanke...da vidiš posla.
Je da, kad bi to bilo tak jednostavno, mislim papirološki, prema državi. Mogu jedino na crno. Svojima, poznatima.
Kaj misliš da nisam razmišljala o tome, ali ne kao posel, nego onak usput, za gušt, uz sve ostalo kaj sam planirala. Ma nema čovek dost vremena u danu za sve kaj bi htel. A ja bi sve, a to tak nemre biti. Treba se uhvatiti jedne stvari i gurati to. E te sposobnosti nemam. Nemrem ja samo jednu stvar.
E da.
Znam, svakaj sam ja već nabrojala, svakojakih ideja sam imala, svakojake ideje mi svaki dan dolaze, svega vraga sam probala i možda se čini zbrkano, ali meni je to tak gušt. Nekaj se bude izrodilo iz svega toga. Nek bude zbrkano, nek bude spontano, glavno je da ja u tome uživam. A kad uživaš to se i osjeti. Makar na jedan dan, tjedan, mjesec. Jednostavno se prepustiš, pa kak bu bu. Ko mi kaj more.
Post je objavljen 23.02.2025. u 08:31 sati.