Svaki tjedan, barem jednom, idemo u Jasku ona i ja. Damo si oduška, iskorištavamo vrijeme. Ja se osjećam korisno, pomažem joj, jer ipak još ne radim, a ona uživa, sve si obavi i lepo nam je. Win win sičuejšn. Odemo i do Karlovca kad treba kaj. K doktoru obično i na plac. Lepi je plac u Karlovcu ima ribarnicu za poželjeti. Volim tam ići. Jaska nema plac, to fali. Onak jedan veliki, pravi plac, da ima svega. Od picekovih nogica doooo... ma svega.
Jednom sam baš zapela da bi kupila želučeke i picekove nogice pa nisam mogla naći u Jaski. Tam, u Karlovcu ima sve.
Ona ne veli picekove nogice, veli, pri nam mi velimo bremze. Kao kočnice, znaš kak kokoš gazi kak da koči z temi nogami. Zato bremze.
Ona je baš pametna žena, strašno duhovita, smešna, a prošla je dost teški život.
Htela je biti frizerka, al' veli tata joj nije dal. A voli šiškati. Tak sam i ja htela, pa sam s 35 završila i frizersku školu, ali samo volim šišati, a ne delati pramenove i to nekaj kompliciranije. Rodila je troje dece, tri sina i lepo su ih odgojili. I ja sam rodila troje dece. Pomagala je svojim starijima, brinula se o njima. Brinula se i za strica i za tetu i za mamu svoju. Evo mami njenoj, Ivani, je danas godišnica smrti, pa smo jučer išle po cveće, a danas bude maša tu kod nas u kapelici. Voli svojega čoveka, to nemreš ne osetiti, a i on nju voli. A kao stalno se nekaj, kak on veli, karaju. Za bezveze. A vole se. To se vidi. I poštivaju se.
Jedno jutro se ona uputila u glive.
Ideš zmenu?
Nejdem, leđa me bole.
A kaaaj, sam tu dole malo, nebum ni ja dugo, bi si nabrala par sunčanic, baš mi se jedu, bi nam spohala.
Nemrem, baš me bole leđa.
A niš, idem ja sama onda. Brzo dojdem. I došla je brzo, praznih ruku, nije niš našla. Jeba ih vrak, nema niti jedne. Ki ih je već pobral. A i bilo mi je sila. Pa je ispričala i to. Do suza smo se smijale.
On se samo dignul i otputil i došal za pol vure sa sunčanicama.
A de si ih našal?
Kaj te briga.
Tak se vole.
Ona ima najsočnije psovke, onak po domaći, tak da nemreš ostati ozbiljan nakon toga.
Ona je prošla pakao, sa onom boleštinom, koju me želim niti imenovati. Prebrodila je sve to, i psihički i fizički. Odstranjena joj je jedna dojka. Veli da je bila hrabra, da je slušala doktore i verovala kak su joj rekli. Sve bu to u redu gospođo, na vreme ste došla. I veli ona da se bojala, ali da je verovala. Fala bogu sat je to iza nje, prošlo je već puno godina. Ne daj bog nikomu.
Nismo se odma tak družile. Tek, evo, dve godine unazad, a najviše zadnjih godinu dana.
Kad god bi bila blizu, zvala sam ju na telefon da stavi kavicu. Sparkala bi se u dvorište i ravno tam. Kavica je već bila na stolu. Najfinija kavica.
Ima zlatne ruke, sve je fino kaj skuha, onak domaće. I kolači i gibanjice, rezanci, juhica, a tek jetrica kak napravi, to je ko duša mekano.
I brižna je jako. I vredna. I skromna.
Bila je domaćica i nije delala. Vodila je brigu o deci, kući. Jako voli životinje. Ima uvek lepi vrt, uredna je. Voli gledati dokumentarce, puno zna, možeš ž njom o svemu pričati.
Nisam ju nikad vidjela baš ljutu, ona to više dramatizira, a nigdar nikomu ne zameri niš.
Ja si mislim da ipak takve teškoće životne malo preokrenu čovjeka, dobiješ nove prioritete, cijeniš trenutke.
I mudra je, posluša te dok joj pričaš i ima razumijevanja za sve.
Isto se malo boji zubara, ko i ja, pa sam išla ž njom. Onda je išla i ona z menom. Normalno usput u dućan.
Imam broj telefona od njene doktorice, od njene zubarice, čak i penziju ko zna kad bi dobila, da nisam zvala u grad.
Dobila je onu, nacionalnu , ne želim o cifri, sramota, ali nju veseli, jako. Slikala sam i popis lijekova koje mjesečno troši, ak ne bu mogla da ja nazovem za recepte.
I zna ona točno prepoznati kad si tužan. Pa te podraga po licu. I navikla se ona da ja barem jednom dnevno dojdem. Ak slučajno ne dojdem, šalje poruke na vacap. Da di sam, kaj se desilo.
Evo, baš danas smo došle iz dućana, sparkiram se ispred njenih vrata, ona polako izlazi iz auta, ja sjedim u autu, ne gasim pilu, kao idem videti kaj bude rekla, ona se okrene na pol, z jednom nogom vani, i kao onak složi facu, a kaj čekaš...
Pa nejdem opet k vama, sem bila jučer, ne moram svaki dan.
Gasi auto i ajt na kavu. Kaj pleteš bezveze.
Niš, gasi auto i po još jednu crticu iz života.
Htela sam krafne zeti u dućanu, al su dve bile, sem si mislila ak ih zemem, a ti nećeš, opet bum ja sve pojela, pak ih nis zela.
Kupile smo kelj danas, bil je devedeset centi. To bumo kuhale. Malo špekeca, malo krumpira i bog bogova.
E da.
Ona je Marica. Jožina.
Ovo leto pedeset godin braka njima i pedeset mojih. To bude fešta.
Post je objavljen 11.02.2025. u 00:07 sati.