Sutra počinjem raditi u dučančeku i to je sretna vijest za mene. No sve što je prethodilo tome, ovaj tjedan, bilo je isto tako veselo, uzbudljivo, emotivno, naporno i zanimljivo.
Posebno bih istaknula današnji dan. Hrpa posla.
Već u pol sedam ujutro sam bila u dučančeku, finaliziranje. U Krašiću u pol sedam dela jedino pekarna. Gospođa veli, susjeda, kaj otpirate danas. Reko ne, sutra, danas finalizacija, rihtanje.
Lepo, baš lepo da budemo imali tak neki lepi dučanček sa suvenirima.
Reko, fala, dojdite sutra na otvorenje.
Da znate da bum došla.
Kavicu sam si donesla od doma, otvorila dučanček i posložila sve. Oko pol jedanaest sam krenula dalje. Doma sam si uzela haljinu i rezervne gaće, čarape, potkošulju, vesticu i sve, jer popodne u 6 moja Evica ima priredbu, u Zagrebu, reko taman bum do tada sve obavila , bum se presvukla i bum lepa na priredbi. To se ne smije propustiti.
Prva stanica je bila Jaska, prijavila sam se na mirovinsko i zdravstveno, jer sad sam poduzetnica. To nije dugo trajalo, odma si gotov u Jaski, nikad gužva.
Druga stanica je bila Samobor. Išla sam u nabavku, glina i sve kaj mi treba. E tam sam uživala, to je ono kaj želim, bude i to. Kupila bum tu peć pa makar ne jela. Keramika je moja velika ljubaf i neostvarena želja. Nekad davno sam išla u školicu , još u osnovnoj školi, i zaljubila se u to. Samo polako. Postoji preko pedeset vrsta gline, ne znam koja mi je ljepša.
A boje, glazure...to je posebna priča.
Dost sam se tu zadržala tak da sam tek oko jedan bila u još jednoj nabavci i tam sam bila bogme do pol tri.
Sad je već lagano bila gužva po gradu, reko beš ti prema zapadu. Obavila sam sve, poštrihala sve zadatke, kaj sam si zapisala i oko pet i deset krenula prema kazalištu Exit.
Di bum našla parking, 250 djece nastupa, koliko je to roditelja, auta i svega, a parkinga malo. Vozim se i gruntam si u glavi da sad kad se sparkam moram još navleči grudnjak, haljinu, porediti lasi, našminkani se, preobuti i tip topek lepo na predstavu.
Tri kruga sam napravila, parkinga ni za lek.
Već je deset do šest i snimim ulaz u dvorište kazališta, taman jedno mjesto. Kak je bila gužva, hrpa djece, nitko nije obraćal pažnju na taj jedan mali autek.
Lepo sam se stala i počela rihtanje.
Izlazim iz auta, prebacila sam si vesticu prek ramena, zaključala autek i ide gospođa u kazalište.
Nisam napravila desetak koraka, jedna gospođa zove, gospođo, gospođo, nekaj vam je ispalo.
Okrenem se, a lepo iza mene na podu moje gaće. One kaj sam spakirala, da se nađu, ako bum slučajno prespavala u Zagrebu.
Fina gospođa, mislim si ja, lepo si si priredila. Mislim, nije me to puno pogodilo, nego mi je bilo smešno kak je muž od te ženske napravil facu kad je skužil da su to gaće. Nije mu bilo jasno jel je to opalo z mene, ispod haljine, ili iz torbe. Zabavljalo me to. Bil je u šoku. Siromak. Smijala sam se do pol predstave toj sceni.
Al kaj ćeš. Ovaj tjedan mi je auto drugi dom, puno toga sam obavila, prespavala tu i tam, a volim imati rezervu uvek.
Moja kuća putujuća.
Da, smijala sam se do pol predstave, a onda sam se počela plakati.
Predstava se zove "O cvijeću, pticama i djeci".
Učenici i djelatnici Humanističke gimnazije pripremali su je mjesecima, sami su šivali kompletnu odjeću, radili kulise, osmislili kompletnu priču, šminku, frizure i kad vidiš to zajedništvo 250 mladih gimnazijalaca i njihovih profesora onda suze samo krenu. To je ozbiljna predstava bez pretjerivanja.
Predivno, predivno, predivno!
I Evica moja predivna.
E da.
Sutra kreće moja predstava, rekla bih predstavljanje, otvorenje, neka nova priča, bez reflektora, bez puno pompe, bez kamera i bez keteringa, kak to inače rade poznate face. Skromno i zahvalno.
Želim si da uživam, svaki dan, na svom novom poslu.
Samo moram paziti da ne zgubim gaće.
*
O cvijeću, pticama i djeci
Sutra počinjem raditi u dučančeku i to je sretna vijest za mene. No sve što je prethodilo tome, ovaj tjedan, bilo je isto tako veselo, uzbudljivo, emotivno, naporno i zanimljivo.
Posebno bih istaknula današnji dan. Hrpa posla.
Već u pol sedam ujutro sam bila u dučančeku, finaliziranje. U Krašiću u pol sedam dela jedino pekarna. Gospođa veli, susjeda, kaj otpirate danas. Reko ne, sutra, danas finalizacija, rihtanje.
Lepo, baš lepo da budemo imali tak neki lepi dučanček sa suvenirima.
Reko, fala, dojdite sutra na otvorenje.
Da znate da bum došla.
Kavicu sam si donesla od doma, otvorila dučanček i posložila sve. Oko pol jedanaest sam krenula dalje. Doma sam si uzela haljinu i rezervne gaće, čarape, potkošulju, vesticu i sve, jer popodne u 6 moja Evica ima priredbu, u Zagrebu, reko taman bum do tada sve obavila , bum se presvukla i bum lepa na priredbi. To se ne smije propustiti.
Prva stanica je bila Jaska, prijavila sam se na mirovinsko i zdravstveno, jer sad sam poduzetnica. To nije dugo trajalo, odma si gotov u Jaski, nikad gužva.
Druga stanica je bila Samobor. Išla sam u nabavku, glina i sve kaj mi treba. E tam sam uživala, to je ono kaj želim, bude i to. Kupila bum tu peć pa makar ne jela. Keramika je moja velika ljubaf i neostvarena želja. Nekad davno sam išla u školicu , još u osnovnoj školi, i zaljubila se u to. Samo polako. Postoji preko pedeset vrsta gline, ne znam koja mi je ljepša.
A boje, glazure...to je posebna priča.
Dost sam se tu zadržala tak da sam tek oko jedan bila u još jednoj nabavci i tam sam bila bogme do pol tri.
Sad je već lagano bila gužva po gradu, reko beš ti prema zapadu. Obavila sam sve, poštrihala sve zadatke, kaj sam si zapisala i oko pet i deset krenula prema kazalištu Exit.
Di bum našla parking, 250 djece nastupa, koliko je to roditelja, auta i svega, a parkinga malo. Vozim se i gruntam si u glavi da sad kad se sparkam moram još navleči grudnjak, haljinu, porediti lasi, našminkani se, preobuti i tip topek lepo na predstavu.
Tri kruga sam napravila, parkinga ni za lek.
Već je deset do šest i snimim ulaz u dvorište kazališta, taman jedno mjesto. Kak je bila gužva, hrpa djece, nitko nije obraćal pažnju na taj jedan mali autek.
Lepo sam se stala i počela rihtanje.
Izlazim iz auta, prebacila sam si vesticu prek ramena, zaključala autek i ide gospođa u kazalište.
Nisam napravila desetak koraka, jedna gospođa zove, gospođo, gospođo, nekaj vam je ispalo.
Okrenem se, a lepo iza mene na podu moje gaće. One kaj sam spakirala, da se nađu, ako bum slučajno prespavala u Zagrebu.
Fina gospođa, mislim si ja, lepo si si priredila. Mislim, nije me to puno pogodilo, nego mi je bilo smešno kak je muž od te ženske napravil facu kad je skužil da su to gaće. Nije mu bilo jasno jel je to opalo z mene, ispod haljine, ili iz torbe. Zabavljalo me to. Bil je u šoku. Siromak. Smijala sam se do pol predstave toj sceni.
Al kaj ćeš. Ovaj tjedan mi je auto drugi dom, puno toga sam obavila, prespavala tu i tam, a volim imati rezervu uvek.
Moja kuća putujuća.
Da, smijala sam se do pol predstave, a onda sam se počela plakati.
Predstava se zove "O cvijeću, pticama i djeci".
Učenici i djelatnici Humanističke gimnazije pripremali su je mjesecima, sami su šivali kompletnu odjeću, radili kulise, osmislili kompletnu priču, šminku, frizure i kad vidiš to zajedništvo 250 mladih gimnazijalaca i njihovih profesora onda suze samo krenu. To je ozbiljna predstava bez pretjerivanja.
Predivno, predivno, predivno!
I Evica moja predivna.
E da.
Sutra kreće moja predstava, rekla bih predstavljanje, otvorenje, neka nova priča, bez reflektora, bez puno pompe, bez kamera i bez keteringa, kak to inače rade poznate face. Skromno i zahvalno.
Želim si da uživam, svaki dan, na svom novom poslu.
Samo moram paziti da ne zgubim gaće.
*
Oznake: more
Iako sam već počela sa proljetnim čišćenjem, službeno otvaram novu sezonu živlenja u kučerku.
Pola pet je ujutro, naspavala sam se punih osam sati, što je moj prosjek inače zadnjih godinu dana.
Lepo je. Zima je uspješno prošla, to mogu sa sigurnošću potvrditi. Malo sam cvikala od zime, reko, kak' bude to sve, jel bude negdi nekaj curilo, vlažilo, jel bude se vani kaj smrznulo, jel bude puknula kakva cef, kak' bude s grijanjem, jel bude mi zima, valjda nebu kaj prokišnjavalo, ma sto čuda i briga, ALI, sve je prošlo super.
Jer, čuješ priče kak' treba prezimiti i onda vidiš gdi bude kaj, kaj treba popraviti, kaj treba bolje zaštititi. Kod mene, milina.
Nit je meni bilo zima, ove moderne klime su dušu dale, nit posla sa drvima, nit sa kurenjem, niš teško, stisneš gumb, naštimaš temperaturu i udri. Pokazalo se kao najefikasnije, najpraktičnije i, ono najvažnije, najekonomičnije. Dve klime, jedna gore, jedna dole, radile se su 24 sata puna tri mjeseca, radil je i bojler na struju i kupala sam se, kuhala, frižider i svi mali i veliki kućanski aparati, sve skup je ispalo mjesečno manje neg jedan metar drva. A z jednim metrom drva imaš posla, dok to dođe, dok to narežeš, nakalaš, posložiš pod krov, pa donesi nutra, pa zakuri, pa kad te nema doma niko ne kuri, pa ti je zima dok se ne zgrije, svega vraga, a ja s operiranom kičmom nemrem to. I još kaj, nije meni dost jedan metar drva na mjesec. A neee, bar dva tri metra. Tak da, rekapitulacija grijanja, klima je zakon. Osim toga, po ljeti je vruće kak vrag, kaj onda. Klimica je zakon, to znači nebum mijenjala, to ostaje tak i za drugu zimu. I nemaš strah da bu se nekaj vužgalo.
Krov je ispal isto super, ovaj limeni, s filcom, kaj glumi crep. Niš ja nisam puno čula da to nekaj lupa. Spavam ko top. A i nisu bile neke jake zime ovo leto. Nije ni bilo puno snijega. Znači, dobro je. Sve je ostalo suho.
Brinula sam se i za onaj dio tam dole, di smo tata i ja zidali zidić, pa sam ja kasnije sama lepila stiropor i igrala se fasade. Ono kaj sam lepila mrežicu i gletala. Mislila sam da bude tu išla vlaga, da možda nisam dobro to sve sklepala, i da bude tu hladno ili da bude puhalo, ne znam, ali i to je prošlo super.
Sad kad je došlo proljeće, pregledala sam sve čoškove u kući i gore i dole, tražila sam jel bude gdi kaj crno, pljesnjivo, vlažno, nisam niš našla, sve je kak barut suho.
Bilo me strah i kupaone, kak bude to sve dihtalo kad zazimi, a ja pustim toplu vodu, jel bude radil odvod prema septičkoj dobro, jel budu se digle ili opale pločice kaj sam lepila, ma niš, sve kak da je delal profesionalac majstor. Jer kupaona nema ventilaciju, onaj krugek gore negdi na zidu, ali ima prozor, i onda nakon kupanja, ja bi malo otprla prozorček, da se sve skup malo prolufta, tak da nigdi u kupaoni nema niš crnoga, a i pločice i odvod sve funkcionira kak bog zapoveda.
Primijetila sam da laminat diše i da, iako sam ga složila lepo, bez rupa, malo se to povleklo, jer diše, pa bu se vrnulo sad kad zatopli. Tak su mi rekli. A i to nije neki velki problem, lako se to zamijeni za jedno par godina.
Generalno, zadovoljna sam, sve je baš ok, je da je to stara hiža, al' sve dela, lepo.
Jučer sam se isto rano ustala, sad je to već svakodnevno, spavanje od devet, kak koji dan, nekad i ranije. Sve je tiho i mirno u to doba, a ja imam svoj popis kaj budem delala svaki dan i onda krenem, prvo kavica pa po planu.
Jučer sam tak lepo naprvila generalku u kuhinji, sve sam izvadila van i prebrisala sve elemente, posložila suđe, napravila reorganizaciju, jer tek kad živiš u nekom prostoru, onda ti se pokaže kaj je najbolje. To sam delala. Da bude jednostavnije i praktičnije.
I razmišljam, kak nisam ugradila perilicu za suđe, a stoji mi tam u štali i čeka, možda bi ju ipak mogla ugraditi. Mislila sam da mi ne treba, kaj, sama živim, i zapravo mi ne treba, lako ja operem na ruke i volim to, ALI, sad si ipak mislim, zakaj da propada u štali, sve je ionak pripremljeno u kuhinji kao da imam perilicu, tak da mislim da budem ju spojila ovih dana. Jer, nije da se meni ne da prati na ruke, nego, suđe je, nekak imam dojam, ipak lepše kad se opere u mašini. Posebno rajngle. A to me baš nervira. Puno više potrošim vode dok detaljno operem neku rajnglu nego kaj bude mašina potrošila. Znači, prva odluka je pala.
Već sam popikala lukec, češnjak je od jeseni već lepo izrasal, posijala sam rotkvice, blitvu, salaticu, paradajzeke, sad moram pripremiti gredice, koje sam na jesen pokrila sa najlonom, da se dinstaju lepo. I to je bila super odluka, ne sadim ja povrće za prodaju, neg za sebe, i onda, ko bude to sve štihal, oral, frezal, pa nemam ja te strojeve, ovak lepo sednem kod povišene gredice i z rukama počešljam zemlju i sadim. Nit tu ima korova, jer dole je mrežica, nit dolaze puževi kak inače dolaze na zemlji, nit se ubijaš od posla, a imaš povrće. Paradajze sam brala do desetog mejseca, pa di ćeš ljepše.
Sad već imam vrt treću godinu, sad već znam kaj neću i kaj hoću saditi. Jedino kaj sam odlučila da budem stavila još dve povišene gredice, tak da budem ih imala šest i to je dosta. Tak se pokazalo.
Znači, druga odluka je pala, još dve gredice, ali i dve trkačice koje jedu puževe dolaze.
Kokošinjac i popratne prostorije smo prekrili, stavili crep i sad to niš isto ne prokišnjava, auto je u garaži, svinjac bude, ne za svinje, neg za malu patuljastu kozicu, i imam još na tom dijelu radionu. Nju treba posložiti. A kozica Rozica, nju čekam, ona bu imala posla na dijelu oko one velike gospodarske zgrade, ograđeno, tam bude pasla sve kaj tam ima, tak da ne moram kositi tam iza.
Sve prostorije sam očistila, već ovaj tjedan, i izbacila van na dvorište krupni otpad. Sad je sve spremno, za nove pobjede. Posložila sam i drvarnik, on je bil zatrpan, posložila sva drva kaj imam, a stare letve, od starog krova budem zrezala ovaj tjedan i isto posložila u drvarnik. Za roštilje peći. Sezona počinje.
Posadila sam i jagode, one mesečarke, obične i šumske. To jedva čekam.
Jednino kad se desilo, od kak'ti kvarova ovu zimu je to da sam išla otvoriti vodu na vanjskoj pipi, i kak nije bil zatvoren onaj neki ventil, koji, kad zatvoriš vodu, ispušta preostalu vodu iz cijevi van, tak je počela šikljati voda, prelil se šaht po dvorištu, namočil pol dvorišta, dok se nije taj ventil zatvoril, a to je trajalo, i onda se prelila septička po dvorištu, odnosno, po susedovoj livadi. Istina, nisam praznila septičku četriri godine, i samo je čekala. I to smo rešili, ispražnjena je i sad još čekam majstore da se spojim sa septičkom u kanal, koji bude danas sutra kanalizacija, tak da nemam brigu. Jer kak septička ima tri pajpe, koje se preljevaju jedna u drugu, tak ta zadnja mora biti spojena u kanal. Ovu godinu budu nam asfaltirali put, našu ulicu, i to moram napraviti prije asfalta.
Eto to je bil peh jedino. A to nije tak strašno, nego nužno da napravim.
Svako zlo za neko dobro. Da se to nije desilo, ja ne bi spajala septičku, ovi bi asfaltirali put i kaj onda, onda bi Ana o svom trošku asfaltirala dio koji bi morala kopati da spojim cef na kanal. Klinac malo.
Znači, sve je spremno za nove projekte, a ima ih, zima je prošla mirno, toplo mi je bilo, lepo sam spavala, gredice su zdinstane,sad samo dodam zemlje malo, kaj se uleglo, i udri.
A život na selu, to nemrem opisati, to je nekaj posebno. To je mir, to je priroda, to je drukčiji zrak, to je sloboda. Zamišljam si, ne daj bog, da je sad korona, ja bi ima sedamsto kvadrata slobode na zraku, zatvoriš lesu i milina. A ne tam, kak sam bila u garsonjeri od 25 kvadrata, zatvorena dva tjedna.
A veš, kaj se suši na zraku, to ima posebnu čar, bijeli veš je još nekak više bijeli, pa kad puhne povjetarac, a ja na vrtu, pa te zapuhne onaj miris friško opranog veša, a osuši se za dve vure.
Ogradu na ganjku moram zamijeniti, to već čeka, u štali isto, sad budem to farbala, i onda montaža. Pa kad opalim gore na balkon petunije, one viseće, divotica.
Jučer sam prala i prozore u prizemlju, i ovaj kuhinjski ima klupčicu iznutra, nju sam pomaknula da usisam oko prozora, i pronašla crnu mrlju u čošku prozora, tri centimetra. Reko,evo vlaga, valjda nije strunul prozor. Nije. Ali, tu, na tom prozoru, iznutra, nisam pokitala spoj prozora i klupčice. I eto ti. To je bil falung. Sad budem to pokitala, a izvana obavezno, čim prije, staviti klupčicu da ne kisne. Nisam to tak jako grdo doživila, nego kao izazov, jer to sve znam sama riješiti.
Najbolje od svega je kad vidiš ili nađeš svoju grešku, a imaš rješenje i naučiš iz toga.
E to je baš gušt.
E da.
Suseda je odbacila svoj orbitrek, više joj ne treba, tak da sam ga ja dobila, FALA, i instalirala sam ga pred kućom, kupila sam i dva utega, imam i onaj neki krug za stabilizaciju kičme, sad kad krenem s treniranjem, juhaj haj.
Moram samo poziti da previše ne oslabim, jer koji muž hoče slabu ženjsku. J
p.s. namjerno na napisala hoče, z tvrdim Č
Kokot
Uglavnom, sve je spremno za kokice. Uredila sam im apartmančić, napravila lojtrice, dovlekla hranilicu, pojilicu i već sam važno izabrala koje ću koke, samo još moram kod Biserke po sijeno i onda u petak na plac po gospodične.
Usput sam posadila i narcise i gladiole, hvala Zdravac i stabljašicu ružu i mice mace vrbu, jer dan je bil baš lepi.
Reko, sad popikam lukec pa sve pospremim i onda idem k Bibi po sijeno, da to konačno sve bude spremno za mlade dame.
Velim, dan je bil izmišljen, ni kapi kiše, osim sad navečer, al' sad sam već nutra, pred spavanje, krov je napravljen, niko ne kisne i baš me briga.
Od ujutro, od sedam, do sad malo prije, odnosno do pol sedam nisam praktički bila unutra. Celo vreme sam vani i ta spoznaja me baš veseli. Baš jako veseli, ispunjava i oslobađa.
Oslobađa me glupih razmišljanja, pretjerane brige oko nebitnih stvari, oslobađa me neke eventualne depre, ne čitam vijesti, me gledam telku, dišem punim plućima svježi zrak i uživam. Oslobađa i um i tijelo taj zrak i ti poslovi oko kuće.
Jučer i prekjučer sam se nanosala onih crepova. Pa nadodavala striči na krov, a svaki crep ima bar kilu i pol, ak' ne i više. Cca 500 komada pa si ti računaj. I još si mislim jutros pa kak me tak sad jako bole ramena i prsti na rukama, dok nisam povezala.
Posle ručka čak nisam odmarala, probala sam al' mi nije vrag dal mira, pa sam se digla, drmnula jednu protiv bolova i nastavila.
Da ne spominjem te kavice na suncu u dvorištu. Skuhaš kavicu, staviš na tacnicu, zemeš si i vode, sediš na klupi koju si sam sklepal, gledaš prema vrtu, koji si sam sklepal, tam dalje je šuma i onda nebo plavoooo i sunce. A pes i mačka igraju lovice po travici, pes se valja ko pes, a mica se furt čisti i znatiželjna,.mora sve pomirisati.
Di sam ja sad otišla od kokica....
Uglavnom, uzela sam kolica i gibam do Bibe po sijeno.
Reko, bum se usput malo informirala o kokicama. Jer Biserka ima kokice i onda iz prve ruke sve saznaš.
Jano, buš imala kokice čujem.
Daa, baš se veselim, zato sam i došla po sijeno.
A kakve buš zela?
Grahorke, nesilice.
A kaj ti to će, zemi si obične domaće kokice, one ti buju nesle dugo, a i kad nećeš više, imaš za juhu.
Da budeš zela kokota?
Kaj će mi kokot, ja se bojim kokota.
Pa vele da ne treba kokot za nesilice, tak sam čula.
Gdo ti je to rekel? Pa moraš zeti kokota, on ti pazi na nje. I gazi ih stalno, pak su sretnije i dajedu jajca. Kokice su kak ženjske, moraju imati kokota da ih održava.
A ha.
Je da, Jano, ak' ne zemeš kokota budu ti bežale k memu kokotu.
Kokice moraju imati kokota. On ih lepo nevečer spravi spat i pogazi si kadi koju i lepo su ti zadovoljne. Onda budu ti davale jajca. One njega slušaju i nanjuše ga, kak prave ženjske.
A ha
Viš ti koke kur.. Znači tak.
I još me danas kolega pital da kaj nebum imala kokota i ja njemu objašnjavam da ne moram, a ne znam niš.
Ipak je znači tak. Moram imati kokota. Čovek uči dok je žif.
E da.
Znači promjena plana, idem lepo onda u petak na sajmište u Karlovac, izabrati jednoga frajera i pet mladih damica, da ne velim ono prosto, pa da vidim i tu jebadu u našem malom "gradu".
A koke čudne ptice, uvijek im srce puca, za nekim grubijanom koji dobro kljuca....
Danas nisam nekaj puno bila doma. Rešavala sam razne stvari okolo, obišla dosta toga i tam negde oko tri popodne sam se uputila prema kučerku.
Obično tak, dok se vozim, okrenem koji broj, nazovem nekoga, da skratim vrijeme. Ne držim ga u rukama, neg na spikerfonu.
Prvo sam nazvala Ritku, gospodičnu koja se preselila. Rekla je da je sve super, da se smjestila, da je cimerica super i da nema vremena sad razgovarati, da ju stalno svi zovu i da sad sjedi na kavi u centru i uživa. Brzo me je otfikarila, reko, to je znak da je dobro. Aj bok.
E onda sam nazvala nju. Svoju dragu prijateljicu "iz srednje". To je interna spika, nije ona iz srednje neg smo skup delale u jednoj firmi, prije dvajs godina. A kak je puno vremena prošlo, meni se pobrkalo jednom, kad je došla k meni na posel, di sam prije delala, na kavu, pa sam rekla tati kak ne znaš koja Nataša, pa moja Nataša, iz srednje. Tata nije mogal povezati Natašu sa srednjom, pa me pital, pa kaj nisi ti s nekom Natašom delala. Reko, ne, pa moja Nataša, iz srednje. Uglavnom, ja sam pobrkala. Nebitno. Sad sam samo zakomplicirala.
Uglavnom, nazvala sam moju Natašu. Već sam prošla Klinča sela, javila se odmah, a ja sam, bez pozdrava, počela pjevati.
Pisma često dolaze, je je jeeee, al' ni jedno od tebe, je je uuuuuu.
A Nataša nastavlja...
O kad bi ova pjesma moglaaa, ko u nekom sretnom filmu... pa skupa...
Da vraaaaati je meni, da vraaaati je meni, ne mogu da živim bez njeeeee, bez ljubavi njeneeeee....uuuu
Tek onda smo se pozdravile i nastavile priču. Nakon desetak minuta, velim ja njoj, u Jaski sam, idem još u Kik po tigraste tajice, pa idem doma.
Tigraste tajice su must have. Sad kad krenem u vrt i vrtne radove, hoću trigraste tajice. Outfit, tigraste tajice, neka prugasta majica, gumene čižme, možda neki rubac, onak, kak'ti zanimljif na glavi i šik budem. I kuži moja Nataša to. Pa smo se nastavile smijati. Budem snimala get ready with me, outfite za vrt.
Reko dobro, idem sad ljubica, pa se čujemo. Pusa, pusa.
Nije prošla minuta, zove mene moja Marička.
De si? Kabuš doma došla? Nema te celi dan.
Zakaj, kaj se desilo?
Niš, tak pitam, kabuš došla?
Čudna mi je bila nekak, pa sam opet pitala.
Maro, kaj je bilo?
Niš ni bilo, samo bi kavu pila, pa reko ak' si blizu da i tebi skuvam.
Ma, metnite kavicu ja sad dolazim za pet minut.
Uletavam u dvorište, kad tamo, na mojoj klupi, na suncu, sjede moja Nataša i njen muž.
Kakva sreća. Kak se sve poklopilo, ja sam nju zvala, ona je bila u blizini, a lagala je da je u Zg i kad je čula da sam doma skoro, skrenula je i sparkali su se u moje dvorište i čekali. Poslužili su se s pijačom koju su našli vani i sačekuša. Marica je samo zvala da provjeri kad bum došla, tak su se dogovorile ona i Nataša. Marica stara mustra.
I kaj će ti više, kaj nije to super?
Jer ja, isto tak, samo banem nekom, bez puno planiranja. Tak je najbolje. Tak je super.
Posedeli smo malo, u dvorištu, popili kavicu na suncu, izljubile se i to je to. Kratko, ali slatko.
E da.
Ima tak par ljudi u životu, koje prigrliš za celi život i bez obzira kak dugo se ne vidite ili ne čujete, samo nastaviš di si stal zadnji put. Baš su mi uljepšali dan. Razveselili me.
I baš ih volim.
Jako!
Nataša i Kosta.
dd
Probudila sam se jutros, dan je bio baš za poželjeti, malo sam radila u vrtu, malo pomogla susedima sa obrezivanjem grana, kuhala sam na prozoru, pila kavicu vani, ručala vani, temperatura za kakvu bi potpisala doživotno. Niti vruće niti hladno, taman.
Obično poslije ručka malo odmaram, čitam, ponekad i zaspim, ali u zadnje vrijeme nemrem zaspati prek dana, jer spavam jako puno po noći.
Onda se Zdravac najavil, da bu došal na kavicu. Pa smo tak sedeli vani, onda sam išla po Gretu, malu lepu susedicu, u školu, da ne pješači kilometar i pol, i mislim si, kaj, sad je pol dva, pa nebum sad po tom lepom danu išla ležat unutra, ili spat.
Odluka je pala. Lepo sam se spakirala, uzela laptop, neke svoje radove i uputila sam se na „posel“.
Reko, idem lepo do dućana, budem si malo to pospremila, posnimila, izmjerila, bacila smeće, proluftala i budem se igrala kao da idem na posel.
Nemam dugo do „posla“, autom pet minuta, idealno, mislim si, tak buš lepo svaki dan išla u dućanček, galerijicu, budeš si izrađivala svoje, crtala, slikala,uživala. Uzela sam si i gablec, odnosno užinu, jednu veliku naranču.
Sparkirala sam se ispred dućančeka i primila se posla.
Dost je tu prašine bilo i mrtvih raznih buba, martina, paukova, paučine. Prvo sam to sve skinula, pomela. Onda sam išla brisati prašinu sa svih površina. Upalila sam si muziku. Izmjerila sma si neke zidove, jer točno znam kaj bi htjela staviti na koji zid. Sada je to sve dost neuređeno, jer nisam mogla na dve stolice sedeti, odnosno raditi na dva projekta, točnije, nisam mogla financirati i kuću i dućanček. Tak da je to čekalo. Ali uvijek sam u glavi imala kak bi ja htela da to izgleda.
Sav namještaj unutra je starinski, sve je to moje, sve sam ja to skupljala godinama, vlekla iz raznih njuškala i maketplejsa i buksala u taj prostor. I pokrečila sam, sad bi već trebalo opet, i to budem.
Imam dve starinske stolice, po koje sam išla u jedan restoran, dvije su im ostale, pa su ih prodavali za pedeset kuna obje. Po tepih sam išla gore iznad Vinogradske bolnice, kod jednih ljudi. Za njega sam dala tak smešne nofce. Sekretar komodu sam pokupila u Velikoj Gorici kod jedne drage gospođe, rekla je, prodam ti ju ak buš ju čuvala, to je od njene mame bilo, ona se bavila pisanjem. Imam i dva noćna ormarića koja sam naslijedila s kučerkom, kad sam kupila. Poličice je isto prodaval jedan deda prek njuškala, nekaj smešno, onda kad sam mu rekla da budem imala malu galerijicu, onda mi je poklonil te poličice. I tak, sve znam di sam nabavila, skupljala sam ko hrčak. Sad još nisam sigurna budem li ih ostavila tak kak jesu ili budem brusila i prefarbalvala. Moj tata je bil stolar pa si nekak mislim, najbolje je da bude prirodno, tak kak je. Da niš ne farbam. Vidjet ću, to ću donositi odluke u hodu.
Onda, kak su bila otvorena vrata od dućančeka, došel je sused, koji ima tu kafić odma do, pa smo se upoznali i malo porazgovarali. Donesel je kavicu. Hvala! Taman sam si htela naručiti, reko da se sjednem u ured i lepo si popijem kavicu, kak'ti pauzica na poslu.
Sada je već pola pet, sunčeko se popelo i približava se crkvi koja se malo prije oglasila. Ja sjedim i pišem svoju pričicu. Kao nekad, kad sam bila mala i igrala sam se ureda. Samo onda sam pisala na pisaću mašinu i trgala papire ko neka luda baba.
Danas ne tak, danas sam u finom uredu, odnosno galerijici. Imam kavicu, imam užinicu, imam vodu, imam sve kaj mi treba.
I dobro se osjećam tu, dapače, jako dobro, uživam, ja sam tu, to je to, to sam ja. Igram se. I tak treba biti. Jer život brzo prođe, a djeca u nama ostaju, negdje unutra, tak da treba toj deci dati da se igraju.
Želim se igrati dućančeka do penzije. To sada znam sto posto. Zato sam i došla ovdje danas, da osjetim taj filing, ak' mi zatitra srce, onda je to to. Tako me vuklo i u kučerak, isti filing, pa je ispalo dobro. Tak bude i ovdje. Sve bude dobro.
Imam i iza prostor, koji nisam snimila, tamo će biti radiona mala. Sve mi stane, idealno je. Samo se ogledavam okolo po prostoru i sve vidim gotovo. I imam neki mir. Ok, ima tu još dosta posla, izmjere sam napravila, sve sam si zapisala, sad realizacija.
Super je kaj ne moram lijepiti pločice, strugati grede ili postavljati knauf. Imam samo ove lagane poslove, krečenje, možda laminat i kreativno posložiti da sve bude funkcionalno.
Da. To je to.
E da.
Hvala svima koji me nisu primili, koji mi nisu dali posao, koji su našli nekog drugog, prek veze ili ne prek veze, hvala svima, od srca, da su me doveli tu gdje sam sada.
U ovom trenutku.
U svom carstvu.
U svojoj slobodici.
Samoljubaf.
Budi tu
Ima tome već više od deset godina. Petnaest čak. Postojao je taj jedan bend, Dusty Grooves. Dečki iz Prečkog. Ekipa koja se dobro slagala i nadopunjavala, svirači i pjevači, neke sam znala od prije, a neke sam upoznala putem. Vrijeme tak brzo ide, da sad trenutno uopće ne znam gdje i kad smo kliknuli, ali bilo je tih poveznica. Uglavnom, bil je taj bend, koji je svirao baš dobru muziku, old school funk, groove i tome slično. U jednom trenutku tog perioda, bend je kao trebao nekoga tko će im tražiti gaže, dogovarati, razne nastupe, putovanja i grah je pao na mene.
Nisam ja nikada to radila, ali bilo je baš fora. Ionako volim tu vrstu muzike, pa kad nekaj voliš, onda to ide pitko. Te godine smo imali čak dvanaest nastupa. Meni se to tada činilo jako puno, ali sigurna sam da je moglo i bolje. Jedan od nastupa odveo nas je na jazz festival u Opatiju, točnije Liburnia Jazz Festival. Dobila sam kontakte od ljudi koji to vode, čula se njima, poslala tadašnje materijale koje smo imali i mi smo dobili gažu. To je bila velika sreća tada. Danas je većina tih dečkiju iz benda postali ozbiljni glazbenici, imaju svoje bendove i čvrsto i sa ljubavlju obavljaju svoje gušte. Naravno, ne zbog mene, ja sam se tu samo malo angažirala, već zbog sebe, bili su ustrajni u onome što vole, kvalitetni ljudi i puni volje i želje. Žao mi je što danas ne egzistitaju kao bend, ali nikad nije isključeno. Možda se ponekad okupe u tom sastavu.
Te godine je na Liburnia Jazz festivalu bilo baš dobrih nastupa, svjetski poznatih.
Tower of Power, Kyle Eastwood Band, Vasil Hadžimanov Band, Big Band Samobor, Denis Razz Quartet, Lela&Joe, Spart jazz Group, Speak no Evil, The Roosevelt Jazz Band, Trio Tax i Dusty Groove.
Vozila sam dečke u Opatiju, skupa sa instrumentima, upoznala hrpu ljudi, svi ti glazbenici se uglavnom već poznaju, meni je to bilo sve novo i prvi veliki nastup.
Dečki su odradili svoju gažu, sve je bilo super i nakon svih gaža navečer je bio taj veliki koncert ovih svjetskih faca, za sve sudionike i posjetitelje.
Tamo sam upoznala Elvisa. Elvis je glazbenik iz Ploča, svira sve instrumente, jako se trudi, kao i svi i malo smo razgovarali. Zapravo dosta. Rekao je tada da ima želju doći živjeti u Zagreb, da stvara super glazbu, ali nije baš imao tekstova, tada, danas ih ima jako puno. Ja sam uvijek pisala pjesme, tekstove, imala sam ih hrpu. Dogovorili smo se da ču mu poslati par tekstova pa neka napiše glazbu.
Sjećam se da smo se jednu noć dopisivali do ranih jutarnjih sati i posala sam mu jedan svoj tekst.
Nije prošlo, mislim, niti tri sata i šalje meni Elvis prvu verziju. Sreća je bila obostrano velika. Ne mogu ja to sad opisati, ali baš velika.
Nedugo nakon toga, javlja mi Elvis da je prijavio pjesmu na Zagrebački festival i da smo prošli. E to tek ne mogu opisati. Jako si važan i ponosan.
Nažalost, Dusti Grooves su se raspali, kao bend, ali na sreću sviraju i dalje mnogi, a Elvis se nije raspao, on je nakon Tog Jazz festivala buknuo, prvo odselio u Split pa na kraju došao u Zagreb, ima album, ima hrpu pjesama nastavio i stvara i dalje, zajedno sa ekipom. Dala sam mu jedno pet tekstova i surađivali smo i surađivat ćemo, ukoliko se ukaže prilika.
E da.
Ja i dalje pišem, imam hrpu tih tekstova, pa tko zna, možda opet koju od njih čujem negdje na radiju. A neke bi najradije i sama otpjevala, jer neke sam i uglazbila, samo kaj ja ne znam note, ja si to snimim na mobitel, a do gotovog proizvoda treba puno vremena i sredstava. Trebaš studio, producenta, back vokale, aranžera i ne znam što sve ne. U svakom slučaju, nikad ne znaš, sve je moguće, ako stvarno zagrizeš.
Snimka je sa Zagrebačkog festivala, 22.01.2016., nije baš najbolja, ima i originalan spot, ali sam htjela tu prvu javnu izvedbu ostaviti ovdje.
BUDI TU
AKO PITAŠ ME DO KADA TRAJE SVE
NE ZNAM ALI JOŠ SAM TU
I AKO ODEŠ I AKO NESTANEŠ
SVE JE BILO UZALUD
ŽIVI ŽIVOT PUTUJ KUD GOD ŽELIŠ
NE OKREĆI SE
SANJAJ SRETNO RADI SAMO ONO
ŠTO VESELI TE
I ZATO BUDI TU KRAJ MENE
SVE DOK TRAJE BUDI TU
TEBI DAJEM LJUBAV SVU
SVE DOK TRAJE BUDI TU
KADA SHVATIŠ SVE DA VIŠE NEMA ME
TU SA TOBOM KAO NEKADA
ZNAJ DA DOBRO JE JER ŽIVOT MIJENJA SE
A SA NJIME SKUPA TI I JA
SANJAJ SRETNO PUTUJ KUDA ŽELIŠ
NE OKREĆI SE
ŽIVI ŽIVOT RADI SAMO ONO
STO VESELI TE
Ooo, itekako se ja sjećam svog odlaska od doma. Sjećam se kako sam jedva čekala, da bum se osamostalila, jer ti si najpametniji onda, sve znaš, sve konce imaš u rukama, pokupil si svu pamet svjetsku, prvak u svim kategorijama, nemreš više izdržati, samo da se makneš. Kaj je to, niš.
Mamina kolegica je išla u Australiju na šest mjeseci, sa svojim mužem, jer tam im živi sin, pa da im neko čuva stan, u Trnskom. Nije bilo nikakve stanarine, samo plaćaš režije. Juhu, jebate, bog bogova.
Objeručke sam to prihvatila, skup sa svojom tadašnjom polovicom. Spakirala sam se za dve vure.
Stan je imal dve spavaće sobe i dnevni, kupaonu, kuhinju, hodnik, balkonček. Sve je bilo dost staro, ali očuvano i uredno. Blizu je bil tramvaj, začas dođeš do Save, pa u centar i već gdje trebaš, bil je u neboderu, ali na drugom katu, to mi je i pasalo. Gospođa i gospon su ipak hteli nekog poznatog, samo da im čuva. I eto nas.
Tak sam se ja lepo preselila. Isuse i bože, kakva sreća, velim ti, najpametniji si na svijetu. Dobro, nemrem ja to sad usporediti sa Ritkom koja ide soma i pol kilometara daleko, ja sam ipak bila u Zagrebu, dost daleko i dost blizu starcima.
Mlad si, pun sebe, pun snage, pun svega. A pameti najviše (čitaj: glup si ko...).
Ok, smjestili smo se, dofurali stvari, malo razgledali di bu kaj, raspakirali se i krenuli u „život“.
Prvo je bilo otići u dućan po špeceraj, po hranu, po potrepštine, prašak za veš, pa za suđe prat, malo meseka, povrća, voća. Napravila sam si ja popis kaj bum kuhala cijeli tjedan, pa sam tak i kupila.
I bilo je lepo. Sve organizirano.
Nemreš vjerovati da sad sam odlučuješ kaj buš jel, kaj buš kuhal, kad buš došal doma, kad buš išal spat, kad buš zval goste, kad buš išel bilo kam, kaj buš kupil. Trebalo je voditi računa, odma od početka, o računima, režijama, troškovima općenito.
Prvi dan nismo niš kuhali, samo smo useljavali. Subota. Navečer smo išli van i spat. Nije se jelo niš kuhano.
Nedjelja.
Ujutro smo otišli van na kavu, kao prošetati. Znala sam da sam jučer sve kupila za ručak i nisam se žurila doma. Oko podneva smo se vrnuli s kave. Krećem ja u pripremanje ručka. Ponosna.
Pohani picek, rizi bizi, juhica, salata, tak je bil plan, to je bil meni za nedelju. Gulim povrće, trančiram piceka, jer, nekaj bum spohala, a od nečega bum napravila juhicu. Čistim salatu, radim si pripremu, tak da kad upalim peć i plin, imam sve spremno. Vadim rajnglu za juhu, vadim tanjure za pohanje, stavljam očišćenu salatu u zdjelu i na stranu i ta na na naaaaaaa (čuješ fanfare), 3,2,1 kuhaj.
Je je, aha, budeš budeš kuhala, krasnoga klinca, jesam ja sve kupila kaj je za kuhanje, ALI...
Ne računaš ti, kolega moj dragi, da ti sad nisi doma, da više nisi kod mamice i tatice i da više nije normalno da je normalno da doma imaš sve. Najvažnije je da sam ja, ponosno, ko puran, išla u dućan i kao sve najvažnije pokupovala, al' di ti je ono, kak'ti nevažno. Niti sam ja imala sol, da posolim piceka, niti sam ja imala ulje, niti sam imala šećer, niti jajca, niti ocat, niti brašno za pohanje. Prezla se nebi sjetila niti da mi pištolj neko uperi u glavu. Jer sve je to normalno, da uvijek imaš doma i ne kupuje se to svaki dan. Stare gazdarice imaju čak i zalihu toga svega. A ja....gazdarica i pol, jebemti.
Meni je bilo normalno, da je normalno, da doma imaš, sol, šećer, ulje, jajca, ove osnovne stvari.
I tak lepo, Ana put pod noge i opet u dućan. Pa sve ispočetka. Dobro ne baš sve ispočetka, jer priprema je bila ok. A vreće za smeće, ili za škrinju ne daj bože. Niti za lijek. Sad kad smo već i kod lijekova, to pogotovo nisam računala.
Jel moram reći da smo jedva skupili za režije prvi mjesec, jer bahatilo se fajn. Mladi gospodari, ne znaš ti kol'ko je kaj. Drugi mjesec je već bilo bogme pametnije. Ipak, unatoč svemu, lepo je to. Prirodno je to. Ideš, odeš i živiš. Prvo je malo teško, a nećeš priznati, onda je lakše, pa je jako teško nekad, pa je prekrasno, pa malo gore, pa malo dole, ali je lepo. Nekad se i plačeš, nekad ti fali dom, nekad ne. Ipak, lepo je biti sam svoj gazda. Samo moraš biti pametan. Ali tu pamet tada nemaš, a misliš da si boga za bradu primil. Sve u svoje vreme.
Al' najbolje mi je bilo kad je Tea išla sa svojim dečkom živeti skup, pa su dolazile režije. Tea je uredno sve te uplatnice spremala u jednu ladicu, u tom stanu di su bili. Obzirom da je to bil stan od bratića od Teine mame, i da je Teina mama prikupljala te račune, pita ona Teu, nakon par mjeseci.
Koka, Tea, daj kad dolaziš, uzmi one računčeke kaj plaćate, da skompletiram i dam bratiću kad dođe. A bratić je živel u Njemačkoj i taj stan je bil prazan, uglavnom su ga koristili na godišnjem.
Veli Tea svojoj mami, nema problema, uzmem kad dolazim.
I došla je, z računima.
Računi nisu bili plaćeni, niti jedan. Irenu, Teinu mamu, je oblil hladan znoj, kaj ti misliš šest mjeseci neplaćenih računa...
Teica, kokica, pa nisi platila račune, niti jedan.
A Teica će njoj.
Pa kaj bi ih platila, vidiš da tu sa strane piše POTVRDA O UPLATI. Znači da je plaćeno, ak su poslali potvrdu o uplati.
???????????
Irena nije imala baš glasa nakon toga.
Posle s eto sve izgaldilo, platili su se računi i opomene i sve je sjelo na svoje mjesto.
A Tea je kraljica. I dan danas.
Eto, to su deca, nikad do tad nije Tea vodila brigu o računima, a nisam ni ja. Ali se naučiš, na ovaj ili onaj način.
E da.
Kad bi meni sad neko obečal, da bu moja Rita svaki mjesec dobro pazila na svoje troškove i da bude si stavljala sa strane, da bude štedila, da ne bude kasno išla sama u podzemnu, da bude pazila ak ide van da joj neko nekaj ne metne u pijaču, ja bi bila mirnija. Al' kaj ja dramim bezveze, sama sa sobom se razgovaram, iako pametni vele, da je to odlika inteligentnih ljudi, to kad pričaš sam sa sobom, ja bi rekla da ipak, dok se ne spečeš, nebuš zapamtil i nebuš naučil. A decu nemreš pod stakleno zvono, jer onda budu idioti.
Zato lepo danas idem k deci, da se podružimo, poručamo, popakiramo gospodičnu i adio Bella.
Svaki dan kada sam doma, odem prek ograde pogledati Jožu i Maricu. Odem, jer uvek nekaj pričamo, smijemo se, odem jer volim otići tam, odem jer su uvijek dobre volje, a i kad nisu odem k njima.
Jučer kad sam došla iz Zagreba, kaj sam nosila stvari Ritki, malo sam se odmorila i otišla prek. Već je bilo oko sedam navečer.
Marica je hrustala kikiriki, kaj su dobili od prijatelja iz Austrije i gledala je televizor.
Joža je sedel u kuhinji u slušal radio. Posle ide gledati dnevnik.
Skužila sam da tak ljudi, kad su u penziji, imaju točno određeno u danu kad kaj delaju. Zimsko doba je dosadnije na selu, pogotovo ak nemaš domaće životinje, ili si imal pa je već prošlo kolinje. Jedina briga je peć na drva i kad bu ko kuril. I za to imaju raspored.
Sad već i ja napamet znam njihov raspored. Možeš puno naučiti iz toga. Dosljednost, redovitost, upornost, red rada, red odmora. Tak imaju i Bobica i Zlatkić. Raspored i plan je pola posla. Olakšava življenje. I tata ima raspored.
Joža nikad ne doručkuje, samo u kavi rastopi jednu piškotu. To je sve do ručka. Marica jednu šniticu kruha z nekim namazom. To je između osam i pol devet. Pogutaju i svoje terapije, za tlak, za štitnjaču, za vene, za sve. Onda u devet Marica ide pred peka, po kruh, pek dolazi s kombijem svaki dan, a Joža ide nakurit peć. Sad bu već, kad malo zatopli, išal u lozu, svaki dan, po nova drva, za novu zimu. Marica onda priprema ručak, oko podneva ručaju i onda je odmor. Ja se obično prikrpam između 4 i 5 na popodnevnu kavicu. U to vreme Marica kuri peć. U osam imaju večeru i to je to. Malo telka i opet ispočetka. Prek ljeta je malo drukčije, ali ne puno. Neke stvari su fiksne.
Jedan njihov sin živi Njemačkoj pa se obično predvečer vacapaju. Imaju video poziv. Veli Marica da budu došli za Uskrs doma. I jedva ih čekaju. I Joža i Marica. Vele, fale deca kak god su stariji. Često se čuju i vide na vacap. I vidiš kak je sretna kad priča s njima ili o njima. I Joža je sretan, al on glumi, ne vidiš puno emocija. To su retki petki. Ipak je on stari Kauboj.
No dobro, Uskrs je brzo, tješi ona mene i tješim ja nju. Zna ona kak je to kad ti dete ode van.
Obično predvečer popijem gemišt kod njih. Prekasno je za kavu, a sokove ne pijem. Izverglali smo kaj je bilo u danu i dobro. Prođe još jedan dan i još malo pa buju deca došla za Uskrs. I njima i meni.
Svaki put kad ja velim idem doma, Marica veli, buš već išla. Onda velim, idem nekaj delat, pa Joža umre od smeha. Jer to moje, idem nekaj delat, znači da se idem leći. Sigurna sam da ja najranije od svih u selu idem spat. Pa imam i ja svoje fiksne termine. Navikneš se. Osam tuširanje, devet već spavam.
Sad u zadnje vrijeme slušam klasiku po noći. Onak nježno, tiho. Chopin, Vivaldi, Mozart, razna nokturna. Paše mi.
Otpeljala sam dio stvari Riti i razmišljam kaj još, jesam sve. Već smo se dogovorile kaj bum skuhala u nedjelju. Vidjela sam i Lanicu, nećakinju, nakon pet mjeseci. Lijepa je. Narasla je.
A išla sam i predati papire za neki posel opet danas. Stigla sam i to. Nikad ne znaš.
Niš idem sad Maro, velim ja. Oblačim si jaknu i primam se za kvaku, kad uletava u kuhinju mali pesek u jaknici. Odma mi se steglo srce, jer sam prepoznala peseka. A nakratko sam prepoznala i taj osjećaj kad ti se dete vrati doma od nekud tak. U milisekundi sam pomislila, aha, to je takav filing. Jer bila sam sretna kao da sam ja Marica ili Joža.
Marica nije prepoznala peseka, jer ga je videla samo na vacapu par puta. A i di bi njoj bilo, ni u peti, da je to pesek iz Njemačke, pa oni dolaze tek za Uskrs.
Da, da. Došli su. Iznenadili su ih, došli su samo za vikend. I njima fali dom. I svaki tren kad imaju priliku oni dođu svojima doma.
Samo su pustili pesa u kuhinju i čekali da Joža i Marica skuže. A kad su skužili, to je to. To je ta ljubaf, to je ono za kaj žive. To je ono što čekaš par puta u godini, kad pustiš ptiće iz gnijezda. To je toliko jaka emocija da ju ne možeš skriti. Meni knedla u grlu, dobro ja sam sad već s dijagnozom, jer bila sam i ja danas kod svojih, mama se nije nasmijala, tak da mi je knedla od tog. Tata se nasmijao najnormalnije. Bil je sretan kaj me vidi. A i hladetinu je dobil.
Marica grli sina, grli snahu, grli unuka. Već ju vidim kak prevrće u glavi po frižideru, slaže večeru, sigurno su gladni, došli su s puta, kruha ima, kobase ima, sad bu na brzinu nekaj skombinirala. I ja se grlim s njima. Kao da je meni dete došlo. Upijam trenutak. I veselim se. I idem nekaj delati svoje. Nek se vesele. Idem ja doma.
Jako je važno pokazati deci ljubaf i emocije. To si bum dobro zapamtila. I gdje god da bili, odrasli, oženjeni, rastavljeni, sretni, tužni čekam ih i primam k sebi dok sam živa.
E da.
Nemreš ostati kamenog lica na to. Ne možeš sakriti pravu, istinsku sreću, ne možeš dugo sakrivati svoje pravo lice, a ni istinu.
Na odlasku uhvatim pogledom Kauboja, koji nikad niš puno ne priča.
Joža plače.
Od sreće.
Baš plače.
Točka.
Jel moram kaj drugo reći?
I to bu tak dok smo živi.
I kauboji plaču.
Sad već polako pakiram stvari.
Nije mi danas u fokusu posao, jer, imam vremena za to kad ona ode, sada želim u miru spakirati „dete“. Da, jako mi je to emotivno, sve znam, sve je to dobro, tako treba biti, super za nju, bit će joj bolje, sve znam. Ali sam previše emotivna. Na kraju krajeva, prva sam se ja preselila iz Zagreba tu i znam da ni njoj nije bilo svejedno, nikome nije, pa sada tako i ja trebam podržati nju, kako je i ona mene. Hrabro.
Zajedno samnom su pakirale moje stvari prošli Uskrs i plakale smo sve tri skupa. A znale su da je tako bolje. I tješile smo jedna drugu. I zajedno smo tješile najmanju, treću. I provele smo Uskrs skupa.
Najmanje kaj mogu napraviti je brižno, veselo, spakirati sve kaj mislim da će joj trebati. Biti s njom te dane, prije odlaska, nije ni njoj svejedno, nije nikome. Pričala sam sa Brunom i znam da će mu faliti, Evu da ne spominjem, a i tata joj nije baš na čisto. On je s njom nekako najpovezaniji, oni su si kliknuli.
Sada sam još tu kod sebe, hodam po kući i gledam kaj bi joj još mogla dati. Napravila sam popis. Pa idem po tom popisu i svaku stvar koju primim, plačem. Rekla mi je da joj operem sve te stvari, da joj mirišu po meni. Točno tak je rekla, a kak je izgovorila to, tak sam ja počela plakati. Miris ostaje, pa znate i sami, kad zatvorite oči, točno možete osjetiti miris svoje bebe, pa tako i djeca imaju miris svoje mame. To je čudo prirode. To nikad ne ishlapi. To su ti najljepši mirisi. Onak iza uheka, na kosici.
Jučer smo došle iz bolnice, kao da je jučer bilo.
Vizita je bila u pola devet.
Dobar dan gospođe, kako smo danas. Ulaze doktori na Svetom duhu te dve i četvrte, u lipnju.
Dobro smo. Sve tri u sobi smo još uvijek natečene, sve se vrti oko dojenja, nismo spavale, bebe su bile s nama.
Rita je dobila od jučer 300 grama i može danas doma. Tako da gospođo, polako se spakirajte i javite svojima da dođu po vas oko 11. Do tad ćemo pripremiti otpusno pismo. Bebica vam je odlično, jede ko vel'ka. Ah ponosa u meni, nije se skidala s mene, vlekla je ko da ima pet mjeseci, a ne tri dana. I onda bi zaspala, z otvorenim ustima i još bi joj se cijedilo, a već je spavala.
Bil je ponedjeljak 7.6.2004. Zovem muža, sva ponosna i sretna.
Eee bok, danas idemo doma, dođi po nas oko 11. I daj mi sad, na brzinu, dofuraj robu za doma.
Kak idete već doma, kaj nejdete sutra, kak u 11, pa ja imam sastanak, nemrem u 11, pitaj jel može malo kasnije.
Kak mislis nemreš u 11, pa dete si dobil, normalno da ideš. Svi su sretni kad idu doma, jedva čekaju, a ja bum sad pitala jel mogu kasnije. Kaj si poludil????
Nemrem nikak u 11. Daj zovi Anu. (frendicu), pa nek vas ona pokupi. Mislil sam da sutra idete doma.
Kaj ti meni govoriš, otkaži sastanak i donesi mi robu i dođi po nas.
Robu bum ti sad onda dofural na brzinu s motorom, pa bumo se čuli.
Dolazi roba, jako se žuril, pa mi je sestra donesla u sobu. Vidjela sam odmah da je to nekak premala vrećica, a nije da nisam sve pripremila doma.
U vrećici, roba za Ritu, a moje robe nigdje. Oblio me hladan znoj. Nemam ni cipele, ni obleku, ni niš. Ok, bilo je toplo, al baš da bum išla u pidžami, nisam si to tak zamišljala. Da je bar pidžama, neg ona preširoka spavaćica, malo iznad koljena, a šlafruk još kraći, pa dolje stopalice i natikače. Mogla sam birati šlape ili japanke. Zadnji krik mode. Zovem ga opet.
Pa nisi donesel moju robu. Samo Ritinu.
Nemrem sad razgovarat, šapće, daj se čuj s Anom. Bude ti ona donesla sve kaj treba.
Kak bu mi ona donesla, ja vrištim, pa nema ključ od stana.
Joj dobro, bude vas ona pokupila s autom, sad sam se s njom čul, ajde, nemrem sad pričat.
A roba???? Vrištim još jače...
Tup. Poklopil je. Uvredil se čovek, kaj vrištim.
Nismo mi bili posvađani, al' je čovek imal' važnijega posla taj dan. To su ti neki neodgodivi sastanci.
11 sati, hodam prema liftu, z detetom, imala je lepu robicu, debela Ritka.
Ja „sređena“ u spavaćici i šlafruku i šlapama, ko neka ciganjica. Nosim dete u jednoj ruci, u drugoj stvari. Kad odjedanput stvori se tata deteta. Veli, žuril sam se, al' nisam stigal po auto, tak da bu vas ipak Ana vozila, ja sam z motorom. Ana je već dole. Čeka. Vidim ja da čovek nema ni cveća ni niš. Mislim si, lepo. Baš lepo. Ideš doma, doma te čeka sinek, ko zna kakav je stan. Pomrčina u glavi.
Ana je čekala ispred, sva sretna, ljubimo se, utrpavamo na brzinu dete u auto i to malo stvari kaj sam imala i krećemo.
Gospodin otac, deteteov, upalil je sva četri žmigavca na motoru i vozil ispred nas. Kao važni smo, ide delegacija doma.
Ja u autu plačem Ani, kak je tak budala došo po nas, nit cveće niti niš, ona me smiruje. Plačemo skup i smijemo se u isto vreme, jer gledamo budalu kak se pravi važan ispred nas, sa sva četri žmigavca. Ponosan otac dvoje dece. Delegiral je tak sve do Španskog. Ja si mislim, sad kad dođemo ispred zgrade, valjda nebu niko na prozoru, da vidi sramotu. Razdrljeni šlafruk i mini spavaćica i šlape. Ipak sam šlape izabrala, japanke su ionak bile za tuširanje u onim javnim kupaonama, bile su za bacit.
Dolazimo doma, u stanu KAOS. Samo ću to reći. Nisam imala snage sad dramiti još i oko toga, ipak je tu bil Brunek koji je jedva čekao vidjeti seku, i ajde, nekak se sve smiri, ja se smirim, Ritu prikvačim da se najede, Bruno gleda i mazi ju, Ančica ode svojim poslom, a otac, detetov, veli, čuj, ja preksutra moram na team building, na jedrenje sa firmom. Tjedan dana.
Kaj??????? Jesi ti normalan, kak to misliš, pa tek sam rodila, dvoje male dece doma, kak bum ja to.
Joj, pa imaš bake, dede, bu ti došla Ana i moja sestra ak' ti bude kaj trebalo. Ak' bu baš neka frka, lako ja dođem.
Otišao je na jedrenje. Nikad mu to nebum zaboravila. I bilo mi je teško, zakurila sam 40 taj dan kad je prešal, mastitis, vratile smo se natrag u bolnicu, i Ritka i ja. Dobila antibiotik. Onaj s kojim mogu dojiti.
A Ritka, ona je sve to izvukla, hrabro, pomogla je da se mastitis povuče, bile je vredna mala, debela, bebica. Svake dve vure je vlekla, jako dugo. Kad god je htjela ja sam ju prikvačila. Bez gledanja na sat ili računanja.
Eto ti, to je bilo „jučer“. I samo trepneš, 21 godina.
Znam, možda sam i dosadna već, ali sad mi to tak' dolazi. Skupljam te stvari po kući i i prisjećam se.
Sad je svoja, ima svoj život i tko zna kuda će je odvesti. Svemirsku sreću joj svi želimo, a hrabrost ima.
I sigurno bum još pisala o tom danu i toj hrabroj ženici.
E da.
Hvala bogu da živimo u ovo „moderno“ doba video poziva. Sve bu dobro, znam, samo sad malo reagiram, jer dete je uvijek dete svojim roditeljima. Bog sveti da ide, bude se naučila životu. Najbolje je tak. I veli da bu došla opet za Uskrs.
| < | svibanj, 2025 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |