Svaki dan kada sam doma, odem prek ograde pogledati Jožu i Maricu. Odem, jer uvek nekaj pričamo, smijemo se, odem jer volim otići tam, odem jer su uvijek dobre volje, a i kad nisu odem k njima.
Jučer kad sam došla iz Zagreba, kaj sam nosila stvari Ritki, malo sam se odmorila i otišla prek. Već je bilo oko sedam navečer.
Marica je hrustala kikiriki, kaj su dobili od prijatelja iz Austrije i gledala je televizor.
Joža je sedel u kuhinji u slušal radio. Posle ide gledati dnevnik.
Skužila sam da tak ljudi, kad su u penziji, imaju točno određeno u danu kad kaj delaju. Zimsko doba je dosadnije na selu, pogotovo ak nemaš domaće životinje, ili si imal pa je već prošlo kolinje. Jedina briga je peć na drva i kad bu ko kuril. I za to imaju raspored.
Sad već i ja napamet znam njihov raspored. Možeš puno naučiti iz toga. Dosljednost, redovitost, upornost, red rada, red odmora. Tak imaju i Bobica i Zlatkić. Raspored i plan je pola posla. Olakšava življenje. I tata ima raspored.
Joža nikad ne doručkuje, samo u kavi rastopi jednu piškotu. To je sve do ručka. Marica jednu šniticu kruha z nekim namazom. To je između osam i pol devet. Pogutaju i svoje terapije, za tlak, za štitnjaču, za vene, za sve. Onda u devet Marica ide pred peka, po kruh, pek dolazi s kombijem svaki dan, a Joža ide nakurit peć. Sad bu već, kad malo zatopli, išal u lozu, svaki dan, po nova drva, za novu zimu. Marica onda priprema ručak, oko podneva ručaju i onda je odmor. Ja se obično prikrpam između 4 i 5 na popodnevnu kavicu. U to vreme Marica kuri peć. U osam imaju večeru i to je to. Malo telka i opet ispočetka. Prek ljeta je malo drukčije, ali ne puno. Neke stvari su fiksne.
Jedan njihov sin živi Njemačkoj pa se obično predvečer vacapaju. Imaju video poziv. Veli Marica da budu došli za Uskrs doma. I jedva ih čekaju. I Joža i Marica. Vele, fale deca kak god su stariji. Često se čuju i vide na vacap. I vidiš kak je sretna kad priča s njima ili o njima. I Joža je sretan, al on glumi, ne vidiš puno emocija. To su retki petki. Ipak je on stari Kauboj.
No dobro, Uskrs je brzo, tješi ona mene i tješim ja nju. Zna ona kak je to kad ti dete ode van.
Obično predvečer popijem gemišt kod njih. Prekasno je za kavu, a sokove ne pijem. Izverglali smo kaj je bilo u danu i dobro. Prođe još jedan dan i još malo pa buju deca došla za Uskrs. I njima i meni.
Svaki put kad ja velim idem doma, Marica veli, buš već išla. Onda velim, idem nekaj delat, pa Joža umre od smeha. Jer to moje, idem nekaj delat, znači da se idem leći. Sigurna sam da ja najranije od svih u selu idem spat. Pa imam i ja svoje fiksne termine. Navikneš se. Osam tuširanje, devet već spavam.
Sad u zadnje vrijeme slušam klasiku po noći. Onak nježno, tiho. Chopin, Vivaldi, Mozart, razna nokturna. Paše mi.
Otpeljala sam dio stvari Riti i razmišljam kaj još, jesam sve. Već smo se dogovorile kaj bum skuhala u nedjelju. Vidjela sam i Lanicu, nećakinju, nakon pet mjeseci. Lijepa je. Narasla je.
A išla sam i predati papire za neki posel opet danas. Stigla sam i to. Nikad ne znaš.
Niš idem sad Maro, velim ja. Oblačim si jaknu i primam se za kvaku, kad uletava u kuhinju mali pesek u jaknici. Odma mi se steglo srce, jer sam prepoznala peseka. A nakratko sam prepoznala i taj osjećaj kad ti se dete vrati doma od nekud tak. U milisekundi sam pomislila, aha, to je takav filing. Jer bila sam sretna kao da sam ja Marica ili Joža.
Marica nije prepoznala peseka, jer ga je videla samo na vacapu par puta. A i di bi njoj bilo, ni u peti, da je to pesek iz Njemačke, pa oni dolaze tek za Uskrs.
Da, da. Došli su. Iznenadili su ih, došli su samo za vikend. I njima fali dom. I svaki tren kad imaju priliku oni dođu svojima doma.
Samo su pustili pesa u kuhinju i čekali da Joža i Marica skuže. A kad su skužili, to je to. To je ta ljubaf, to je ono za kaj žive. To je ono što čekaš par puta u godini, kad pustiš ptiće iz gnijezda. To je toliko jaka emocija da ju ne možeš skriti. Meni knedla u grlu, dobro ja sam sad već s dijagnozom, jer bila sam i ja danas kod svojih, mama se nije nasmijala, tak da mi je knedla od tog. Tata se nasmijao najnormalnije. Bil je sretan kaj me vidi. A i hladetinu je dobil.
Marica grli sina, grli snahu, grli unuka. Već ju vidim kak prevrće u glavi po frižideru, slaže večeru, sigurno su gladni, došli su s puta, kruha ima, kobase ima, sad bu na brzinu nekaj skombinirala. I ja se grlim s njima. Kao da je meni dete došlo. Upijam trenutak. I veselim se. I idem nekaj delati svoje. Nek se vesele. Idem ja doma.
Jako je važno pokazati deci ljubaf i emocije. To si bum dobro zapamtila. I gdje god da bili, odrasli, oženjeni, rastavljeni, sretni, tužni čekam ih i primam k sebi dok sam živa.
E da.
Nemreš ostati kamenog lica na to. Ne možeš sakriti pravu, istinsku sreću, ne možeš dugo sakrivati svoje pravo lice, a ni istinu.
Na odlasku uhvatim pogledom Kauboja, koji nikad niš puno ne priča.
Joža plače.
Od sreće.
Baš plače.
Točka.
Jel moram kaj drugo reći?
I to bu tak dok smo živi.
I kauboji plaču.
Post je objavljen 01.03.2025. u 06:49 sati.