O cvijeću, pticama i djeci
Sutra počinjem raditi u dučančeku i to je sretna vijest za mene. No sve što je prethodilo tome, ovaj tjedan, bilo je isto tako veselo, uzbudljivo, emotivno, naporno i zanimljivo.
Posebno bih istaknula današnji dan. Hrpa posla.
Već u pol sedam ujutro sam bila u dučančeku, finaliziranje. U Krašiću u pol sedam dela jedino pekarna. Gospođa veli, susjeda, kaj otpirate danas. Reko ne, sutra, danas finalizacija, rihtanje.
Lepo, baš lepo da budemo imali tak neki lepi dučanček sa suvenirima.
Reko, fala, dojdite sutra na otvorenje.
Da znate da bum došla.
Kavicu sam si donesla od doma, otvorila dučanček i posložila sve. Oko pol jedanaest sam krenula dalje. Doma sam si uzela haljinu i rezervne gaće, čarape, potkošulju, vesticu i sve, jer popodne u 6 moja Evica ima priredbu, u Zagrebu, reko taman bum do tada sve obavila , bum se presvukla i bum lepa na priredbi. To se ne smije propustiti.
Prva stanica je bila Jaska, prijavila sam se na mirovinsko i zdravstveno, jer sad sam poduzetnica. To nije dugo trajalo, odma si gotov u Jaski, nikad gužva.
Druga stanica je bila Samobor. Išla sam u nabavku, glina i sve kaj mi treba. E tam sam uživala, to je ono kaj želim, bude i to. Kupila bum tu peć pa makar ne jela. Keramika je moja velika ljubaf i neostvarena želja. Nekad davno sam išla u školicu , još u osnovnoj školi, i zaljubila se u to. Samo polako. Postoji preko pedeset vrsta gline, ne znam koja mi je ljepša.
A boje, glazure...to je posebna priča.
Dost sam se tu zadržala tak da sam tek oko jedan bila u još jednoj nabavci i tam sam bila bogme do pol tri.
Sad je već lagano bila gužva po gradu, reko beš ti prema zapadu. Obavila sam sve, poštrihala sve zadatke, kaj sam si zapisala i oko pet i deset krenula prema kazalištu Exit.
Di bum našla parking, 250 djece nastupa, koliko je to roditelja, auta i svega, a parkinga malo. Vozim se i gruntam si u glavi da sad kad se sparkam moram još navleči grudnjak, haljinu, porediti lasi, našminkani se, preobuti i tip topek lepo na predstavu.
Tri kruga sam napravila, parkinga ni za lek.
Već je deset do šest i snimim ulaz u dvorište kazališta, taman jedno mjesto. Kak je bila gužva, hrpa djece, nitko nije obraćal pažnju na taj jedan mali autek.
Lepo sam se stala i počela rihtanje.
Izlazim iz auta, prebacila sam si vesticu prek ramena, zaključala autek i ide gospođa u kazalište.
Nisam napravila desetak koraka, jedna gospođa zove, gospođo, gospođo, nekaj vam je ispalo.
Okrenem se, a lepo iza mene na podu moje gaće. One kaj sam spakirala, da se nađu, ako bum slučajno prespavala u Zagrebu.
Fina gospođa, mislim si ja, lepo si si priredila. Mislim, nije me to puno pogodilo, nego mi je bilo smešno kak je muž od te ženske napravil facu kad je skužil da su to gaće. Nije mu bilo jasno jel je to opalo z mene, ispod haljine, ili iz torbe. Zabavljalo me to. Bil je u šoku. Siromak. Smijala sam se do pol predstave toj sceni.
Al kaj ćeš. Ovaj tjedan mi je auto drugi dom, puno toga sam obavila, prespavala tu i tam, a volim imati rezervu uvek.
Moja kuća putujuća.
Da, smijala sam se do pol predstave, a onda sam se počela plakati.
Predstava se zove "O cvijeću, pticama i djeci".
Učenici i djelatnici Humanističke gimnazije pripremali su je mjesecima, sami su šivali kompletnu odjeću, radili kulise, osmislili kompletnu priču, šminku, frizure i kad vidiš to zajedništvo 250 mladih gimnazijalaca i njihovih profesora onda suze samo krenu. To je ozbiljna predstava bez pretjerivanja.
Predivno, predivno, predivno!
I Evica moja predivna.
E da.
Sutra kreće moja predstava, rekla bih predstavljanje, otvorenje, neka nova priča, bez reflektora, bez puno pompe, bez kamera i bez keteringa, kak to inače rade poznate face. Skromno i zahvalno.
Želim si da uživam, svaki dan, na svom novom poslu.
Samo moram paziti da ne zgubim gaće.
*
Oznake: more
| < | svibanj, 2025 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |