Iza mene su već bile prošle dosta stresne situacije, razvod, šest selidbi u šest godina, mijenjanje poslova i sve kaj s tim ide. Imala sam ugovor na određeno u dobroj firmi, zamjena za porodiljni. Cura koju sam mijenjala, prvo je rodila jedno dijete, i taman kad sam trebala biti gotova, tražiti novi posao, ona je opet ostala trudna, tako da se moj posao produžio na tri godine. Milina. Sve je nekako sjelo na svoje, trenirala sam, bila sam zgodna, očvrsnula sam psihički i fizički. U globalu bila sam OK.
Sa fizičkim izgledom sam bila baš zadovoljna. Vidjelo se da trenkam. Lepa sam si bila.
Ali, kak mi ženske brijemo, stalno imaš nekaj z čim nisi zadovoljan, jel tak, tak je, tak sam i ja imala svoju rit. To kak god da si miršav, uvijek je moja rit bila velka. Široki bokovi. Vele pješčani sat. Ma kakav pješčani sat, ja sam izgledala ko bas. Onaj veliki, ne kontrabas, nego bas. Z godinama sam skužila da nemrem utjecati na to, prihvatiš sebe, svoje tijelo i nemre te onda niko uvredit, budeš zapraf ponosan. Mogla sam ja zmršavit, al kosti nisam mogla stisnuti, pogotovo ne nakon troje dece. Tak je, kak je. Kad se još zajebavaš na svoj račun niš te nemre pokolebati.
Te godine sam išla sa firmom na Wings for life. Išla sam trčati. Nema sad veze kaj sam onaj neki treker ostavila u torbi i prešla bez toga, pa me nije bilo na listi, ali sam išla. Jedno šest km sam baš trčala, onda sam do osmog kilometra hodala, i samo sam se okrenula i lepo polako pješke natrag do obale u Zadru gdje je bio cilj. Lepo mi je bilo to. Sve skup sam protrčala/prohodala jedno šesnajst kilometara. Super. Vratili smo se u Zagreb, i dalje po planu, poso, kuća, trening, poso kuća trening.
Jedno jutro, krajem desetog mjeseca, nemre Ana ustati iz kreveta. Ni makac, pokušam spustiti noge s kreveta, bolovi jačine pedest puta jači od trudova. Kroz noge bezbroj trnaca, svaki pomak plakanje. Nisam mogla na wc, nisam se mogla obrisati, sve osnovne radnje bile su plakanje. Ne sjećam se više kak sam se dovukla do doktora. Injekcije, normabeli, ibuprofeni, mirovanje, zakržljavanje, plakanje.
MR je obavljen, i čeka se operacija. Neću sad pisati o tome kako sam uspjela doći na red za operaciju, to je nebitno sada.
Bitno je da sam došla. Novi odjel neurokirugije, Vinogradska. Smjestili su me u sobu, lepu, bila sam solo. Imaš i kupaonu i televizor i vajfaj. Medicinske sestre, ne znaš koja je milija, draža, pristojnija, nježnija, brižnija. Stvarno svaka im čast. I jedan medicinski brat. Domaći zagrepčanec, možda svojih pedeset i kusur godina, tada, zaboravila sam kak se zval, al bacal je fore po hodniku i zafrkaval se s pacijentima i sestrama. Taj odjel nisu samo kičmeni bolesnici, dost je ozbiljno tam bilo, kaj se bolesti raznih tiče. Fala bogu meni je z glavom bilo ok.
Iskočil mi je disk, L5S1, stisnul je živce, više nisam ni osjećala noge. Vodil me je na wc, jer je bil najjači tam, od tih sestrica. Bojali su se da ne padnem.
Vidlo se na meni da se bojim operacije, znaju oni to prepoznati, iako glumiš hrabrost. Razgoračiš oči svaki put kad neko prolazi.
Tak ja ležim i prolazi brat, videl je na meni da sam se usrala, ne doslovno, neg onak znate... bojim se operacije.
U prolazu veli on, kaj je Ankica, bum te došal zagrliti, sam da ovoj gospođi u sobi do tebe promenim kateter. Kaj ti oči zevaju.
Ja odgovaram, ma sve ok, piša mi se, pa zato.
Je je, piša ti se, sad bumo to rešili. Mam dojdem.
Putem do wc-a, priča on, kaj se bojiš, sutra lepo ujutro si prva na redu, to ti je najbolje, svi su odmorni, spremni, ideš prva, rešiš se i bude bog bogova. Ja šutim i plačem. No pa kaj cmizdriš, oćeš ići zadnja, da buš čekala celi dan gladna...
Ma ne, sve super, idem prva.
Lepo buš se navečer oprala z onim crvenim šampončekom kaj sam ti donesal, SVE buš lepo nasapunala dvaput, i kosu i SVE, ujutro ti bude sestra dala dve pikice, leopo bu te baš briga nakon toga. Ne buš se bojala, ja ti velim.
A kaj imam na sebi kad dođu po mene. Kak ide operacija.
Imala buš spavaćicu i gaćice. Onda buju te otpelali dole u salu, skinuli te buju i lepo buju te stavili na stol. I budeš zaspala. Stol taj ti je baš onak zanimljif. Ko da klečiš na koljenima, buju te zacvikali za stol skinuli buju te golu i nemaš kaj. Al ti buš već spavala, tak da ti bude svejedno. Velim ti, sve bu dobro.
Oprala sam se navečer, dobila neku injekciju protiv zgrušavanja i zaspala.
Jutreko, ide sestrica z dve injekcije, Jutro Ana, jesmo spremna, sad budem vas dvaput piknula, i idemo. Premjestili me na kolica, idemo u lift i ulazimo u salu.
Dole svi u onim zelenim, papirnatim odijelima. Smjeste me u salu, unutra sve nekaj piska, svi te lepo pozdravljaju i samo se sjećam da sam, već poluzdrogirana, rekla nekoj sestri, kak ima lepe cice. I podragala sam ju. Dalje se ne sećam.
Sad, kakva je to droga, ta anestezija i kaj sve ljudi trabunjaju, valjda je to tak normalno. Navikli su oni.
U popodnevnu smjenu je došal brat. Medicinski brat. Ja sam se negdje tak probudila. Vura na zidu veli tri popodne. Osjetim da me niš ne boli. Sretna sam. Valjda je sve u redu. Imam neku cijev u leđima. Dolazi brat. Medicinski.
Kimicaaaaaa, kak smo, jeste se probudila. Viče sestrama, cureee, Kimica se probudila. Milo, moraš odležati na leđima cijeli dan, to ti je još malo, do navečer, jel ti se piša..
Žedna sam... Ma kaj bi bila žedna, još malo se strpi, imaš sve u flaši, ovoj kaj curi u venicu. Ak ti se piša budem donesal guskicu pa buš se popišala.
Gusku, pa kak, kaj bu on gledal, bože mili. Popipam se dole, skužim da nemam gaće. O jebem ti.
Da, guskicu, lepo ti denem pod rit i obaviš, a ja onda to pospremim. Ak nećeš guskicu, donesem ja kateterček.
Čekaj, katerer, ko bu mi stavil kateter, on, ma daj, zemi gusku. Ko ju jebe. Bolje guska neg kateter.
Može guska, hvala.
Navečer, opet ide on z večerom, Kimicaaa, buš si malo popapala, i čajek sam ti donesal. Jel te kaj boli?
Niš me ne boli, kad bute mi izvadili ovu cef z leđa. Pogleda on i veli, ma super je to, niš ne curi više, sad budem ti to izvadil. Dok je vadil, pitam ja njega, a zakaj me zovete Kimica.
Veli on, oooooo pa ti si naša zvezda odjela, Kimica, kad su te dopeljali iz sale, to je bil smeh.
Kak mislite to?
Prvo si dole izpripovedala takvih gluposti da su se smijali celu operaciju, isprepipala si sestru u sali. Ne bi ja to tebi smel govoriti, ali zvali su gore na odjel i rekli dolazi vam Kim. A znate vi Milo ko je Kim.
Ne.
Kak ne znate Kim Kardashian.
Pa znam ju.
E pa vi ste naša Kimica. E tak, idemo sad lepo do wc-a i samo bute pazili da ne trknete nekaj z tom guzicom svojom. Dole na stolu u salici, ste zabljesnula celu salu kad su vas namestili na stolu. Tak da ste vi naša Kimica.
Lepo Ana, opet si se pokazala, svaka čast....ma kaj te briga, bar buju te zapamtili, nek sam ja njih razveselila, nek sam ja zabljesnula svojim atrubutima, briga me, niš me ne boli, sad mogu sve. Jebeš rit. Kakva je, takva je, moja je.
E da.
Deset dana od operacije išla sam vaditi konce, potrefila sam na brata. Odnesla sam mu slikicu anđeleka kaj sam nacrtala, za uspomenu. Bilo mu je drago. Lepo vam je zaraslo Kimica, sve bu to dobro, još bute vi trčala i bute zvezda. Velim ja njemu, fala na svmu, da sam u Americi bila bi već bogata z tom Riticom. A ne ovak, mi smo svi fini.
Post je objavljen 09.02.2025. u 08:16 sati.