Grande finale mojeg kučerka, ili bolje bi čovek rekal, grande novi početak fonkcionalnog živlenja u mojoj hižici.
Sve je bilo spremno za finiširanje walk in tuša. Sad sam već puna tri mjeseca u radnom pogonu. Kuham u kući, spavam, perem suđe z toplom vodom, neopisiva sreća i neopisivi umor. Imala sma pločice, ljepilo, sve je spremno. Fizički sam bila na pedeset posto, psihički dost dobro, barem sa ja tak mislila.
Skužila sam, a dok ne počneš ne znaš, da s manjim pločicama na podu, u malom prostoru, možeš bolje baratati, odnosno, nivelirati pad, pratiti kosinu, jer voda mora ići prema kanalici, a ne se razlevati van. Taj pad, kosina, prema kanalici je od pečtka do kraja max centimetar i pol. Ne znam jel možete skužiti koliko je to malo na metar i sedamdeset dužine. Ak metneš više ljepila na jedan red pločica na podu nastane breg, ili bude klocalo, ak ne metneš ljepilo pocelij pločici, nutra bude zrad, stala budem i bude puklo. Sve to nisam ja nigdi naučila, nego tu, na podu, bilo mi je tak nekak logično. I bilo me je strah. Jer nije to laminat, koji se samo klika i ne lepi se z lepilom, to je pločica koju kad zalepiš i kad se to osuši, nema natrag, osim razbijanja.
Pronašla sam lepe jedne pločice, koje su mi se sviđale, u Svetoj Nedjelji. Pokupila sam ta dva kvadrata za pod, tata mi je posudil rezačicu za pločice, zmešala sam lepilo s onim kompeletom, bušilica i nastavak za mešanje i krenula sam.
Da ne velim da sam prije toga, dva dana, premazivala hidroizolaciju po svim zidovima, kutevima i podu. Stavljala i onu traku po kutevima. Sve sam to saznala u dućanu u Jaski, pored TIŽ-a. Nije to niš teško, samo treba premazati jedan premaz okomito, pa se suši, pa jedan premaz vodoravno, pa se suši. Na kraju ta podloga ispadne kao gumirana.
Vaser vaga, kajlice, klinovi, bijele zidne pločice i slažem ja. Lepo je to išlo, ljepilo je bilo taman. To tak majstori vele. Pitala sam jednog, kak gusto ljepilo mora biti, piše tam na uputama, ali veli on od oka buš znala. Ko krema za kremšnite, meni se vidi. Taman, od oka, jer ak bu ti pre retko, buju ti pločice kliznule prema dolje. Zid je bil gotov za tri dana. Ja presretna, ide lepo. Sve je u vagi. Svaki red, i vodoravno i okomito.
Onda je došal pod na red. Krojenje pločica oko kanalice, prvo sve skrojiš, narežeš i ko lego slažeš. Samo sam si mislila, jer sad sam već polukeramičarka, sam da to skrojim i na konju sam, na velikom konju. Kad sam to skrojila išlo je lepo. Pazila sam na količinu ljepila da ne izgum pad. Sve sam pazila. Jer sa gornje strane kanalice i sa bočnih strana kanalice isto treba malo nakositi, tak da ova voda kaj dolazi prema kanalici i ak se zaleti prema zidu, da se scedi točno u kanalicu. Nemreš to delazi živčan ili preumoran ili na brzinu. A ja sam sad već bila kandidat za natjecatelja u najdužem spavanju.
Pod izgleda bombonica, ide zadnja pločica. Treba ju skratiti, skroz malo, možda centimetar, da bi ušla na svoje mjesto. Kak je pločica dvadeset sa dvadeset, i centimetrar debela, a ja trebam dužni centimetar odrezati, onda je to dost zeznuto, ak nemaš pravi alat. Moja rezačica je već davno dala svoje, bila je stara i sad već tupa. Stavim pločicu, nejde. Probam opet, nejde. Zahuhavam. Stanem, ostavim i duboko udahnem. Bila je subota 4.5.24.
Sjedam u auto, jurim u Jasku po novi nožić. Donesem nožić ne paše fi na rupi. Natrag u auto, ovaj put u Karlovac, po novu rezačicu. Tamo je jeftinije. Kupim najjeftiniju, jer kaj će mi skuplja, ionak trebam za samo jednu pločicu. Vratim se i odma idem rezat.
Pukne jebena najjeftinija rezačica. Pukla je ručka.
Kak je ona puknula tak sam puknula i ja. Sve emocije, sva sranja, svi problemi, sve radosti, sve, sve, sve kaj se dogodilo te i prošle godine, sve je easkaliralo tim pucanjem rezačice. Plakala sam ko da me premlatio neko. Pa zakaj sad to...zakaj? Zakaj?
Sve sam ostavila, futram se, smiri se, budeš već, predahni. Odmori.
Sjela sam na školjku i gledam tu prazninu di treba doći zadnja pločica, puštam vodu na svojoj prekrasnoj školjki koja je cijela keramička, i kotlić je keramički, baš onak starinski zgleda, baš sam tak htjela, mono blok, lepi wc i sjetim se kak imam vodu, vidiš, možeš lepo pustiti vodu i sjetim se kak sam tri godine išla na poljski wc i kaj hoćeš viš kak ti je lepo.
Digla sam se, listam po mozgu kaj bi još mogla a da ne zovem tatu. Sad mi se više nije išlo ni u Jasku ni u Karlovac ni nigdi. Nisam htjela nikog zvati, jer kak bum onda rekla da sam sama sve napravila, i pravila se važna. Da mi je barem tata tu negdi blizu. Nisam ni njega htela zvati, da ga iznenadim kak sam sve sama zakeljila.
Izađem u dvorište, gledam prema Jožinoj hiži, reko idem njega pitati, možda on može. Već je on dolazil prema meni, probal je i on sa starom rezačicom, ali nije ni on mogel. Promrmljal je, tupo ti je to. I ode.
Prošlo je podne, bilo mi je vruće, sjetila sam se da nisam niš jela, osjetila sam da se već tresem.
Odjedanput, uletava u dvorišće TATA, sa svojim malim crvenim autekom.
Nisam znala da ima namjeru doći, inače smo se dogovarali. Došel je. Zaletila sam se k njemu i počela plakati. Nije mu niš bilo jasno. Nije mu bilo jasno da mi je u tom trenutku prošlo kroz glavu sve, sve, sve kaj mi je do sad pomogel, kaj me naučil, kak je sve bilo, i kak bum ja kad njega nebu. I on je pustil suzu, jer sam mu rekla da ga volim.
Uzel je staru, tupu rezačicu, uzel je pločicu koju treba skratiti za centimetar, kao da je najnovija rezačica, izrezal je pločicu, ja sam ju nalepila i spremila tam di joj je bilo mjesto. Sam tak. Baš onak jednostavno. I veli on meni, di ti je ta kuhinja da to lepo zmontiramo.
Finalno plakanje, otpust svih sranja. Plakanje od sreće. Plakanje od toga kad se samo sjetiš da si uvijek dijete, da ti treba pomoć roditelja, da je tu, da te čuva, da te uči i da trebaš svaku sekundu te blagodati, da se pojavi baš kad treba.
5.5.24.
Konačno. Sve dalje je sad samo uređivanje, pickanje, sitnice, lickanje, tepihić, stolić, suđeko, slikice, zavjesice, jastučeki. Guštanje.
Post je objavljen 01.02.2025. u 09:33 sati.