AnaM

Jeste li ga pogurali??
Svake godine ista stvar, i obećanje neće više.
Meni to ne ide najbolje u glavu, mislim to guranje sata.
Nikako mi nije jasno kako će dan biti duži, kraći, ako premestim sat. Jedne godine sam bila u vremenskoj gužvi pa sam odnela sat iz dnevne u spavaću, iz kuhinje u malu sobu, jedan sam iznela na terasu, u hodniku sam onaj sa zida stavila na policu. Verujte mi ništa se nije dogodilo.
Sinoć sam pomerila sve satove za jedan sat nije mi se dalo ustajati posle ponoći.
Jutros blaženo spavam, celi soliter huči. Psi se deru da neće u šetnju po novom satu nego po svom u glavi, znate gde im se ujutro žuri. Treskaju vrata, lift ide prepolako, nadvikuju se i grde susedi, deca plaču, što nema vrtića, malo veća se deru hoće igrice a ne učiteljicu na kompu. Uobičajeno jutro, samo ja kvarim jer spavam dubokim snom.
Probudi me telefon
-Gde si ti??
Šta se dogodilo??
Noćas se probudila i nemam pojma koliko je sati. Znam, da su naredili da se oko dva pomera sat, i zaboravila da sam to navečer već uradila. Mobitel i komp imaju vreme koje se menja automatski, ali se mobitel predomislio pa ukinuo samoinicijativno tu opciju. Pogledam, na jednom 3, na drugom dva. Krenem odlučno po kući i sve satove narihtam. Da li sam još spavala dok sam to radila, ili je neki duh krenuo zamnom, ne zna se, tek ujutro dva sata unapred sve kucka. Izgleda da je u drugom pravcu trebalo vreme pogurati.
I koliko je sad ustvari sati??

Uf… puf… evo me…
Meca blog dana.
Malo malo pa gvirnem kako se ljuljuškam na naslovnici… Lepo, pa to ti je.
Bilo je više mojih klikova, nego svih blogera skupa. I blogeri se pokazali, koliko voliš komentara, kao da su znali da ćemo se rastati na neodređeno.
Ćvrkam na blog, nema ništa. Samo da nije pao sistem pa da me niko ne vidi. Čvrknem na druge sajtove. Ništa.
Nisu valjda svi popadali od ljubomore što sam na naslovnici??
Nisu pali, ja sam opala, to jest moj internet.
To nije ništa. Zovem provajdera prvi dan
-Javi mi se mašina,oš ovo, oš, ono??
Ne znam koji je to broj, niko ne kaže, dok doterah do živog čoveka u nesvest da padnem, ali dobih…
-Sačekajte 1minut.
Čekam
-Sačekajte 1 minut.
-Čekam već tri puta po minut-derem se ja, ali mašina je to, nije histerična, pa produži,
-Molim, sačekajte 2 minuta.
Čekam
Onda je bilo 6 minuta, i na kraju dobih živog sagovornika. Ljubazno se ispričasmo, odmah će to završiti, samo da imam malo razumevanja.
Subota, pa nedelja. Idem ponovo zvati. Sad mi se ne javlja ni mašina da čekam, odmah me skinu sa diskusije i bockanja brojeva.
-Prijavljene su smetnje na broju sa kog zovete, imajte razumevanja.
Imala sam razumevanja koliko sam imala,ponedeljak, utorak, ali i to se istrošilo, pa zovem ponovo, onako izdaleka, kao prijavljujem nešto novo, samo da se dočepam živog čoveka.
-Imajte strpljenja.
-Ma, strpljenja imam, ali internet nemam, ne mogu da mrdnem iz kuće.
-Dajte broj mobitela, i odmah ćemo to rešiti. Dam.
Onda smo se nekoliko dana pričali mobitelom, nosila sam ga i u zahod. Morala sam zaveli me kao hitan slučaj.
Da post ne bude kao rat i mir dogačak, a bio bi i duži, evo mene, stigla ja, internet i Imajte razumevanja što post nije bolji…
Na slici su čekači na ulici…njih je provajder otkačio na duže, a ja prošla po hitnom postupku cirka sedam dana…

Pozor, pozor…
Čuvajte se dobri ljudi!
Važna saopštenje!
Upravo sam se vratila sa tržnice, placa, pijace ili već kako ko kaže za deo grada gde se prodaje hrana, sveža, upravo iz vrta donesena… Zdrava hrana, bez adititiva, prskanja i sličnih tandrmoljaka, navodno. Zdravlje je najvažnije na svetu, pa odem ponekad po to zdravlje. Bolje za hranu dati nego za lekove.
Juros kupaca nigde, a prodavci se organizirali, opkole namernika sa svih strana, preseku otstupnicu i dok ne potroši sav novac ne puštaju. Kako znaju koliko ko ima novaca još nisam shvatila, ali radim na tome, pitaću znanstvenike za taj projekt.

Sa leve strane u gustim redovima povrtari, sa desne južno voće, a ako se prevariš i kreneš pravo, dočekaju te ribari sa ribom ulovljenom tog jutra u Singapuru.
Naivno sam ponela kolica za veće količine ako iskrsne nešto povoljno, ali nepovoljno bilo u prvim redovima i pokupilo i onaj novac za svaki slučaj.
Kad sam krenula niz stepenice uhvati ih panika, neko im dojavio da u levom džepu jakne nešto šuška.. Jedva se odbranih pokazujućo da to samo papirnate maramice šuškaju u najlon, onoj zabranjenoj nekad, vrećici.

Čuvajte se dobri ljudi, ponesite novaca onoliko koliko planirate potrošiti… nikakve za svaki slučaj novce.
Izvukoh živu glavu, a za ručak…ne zna se, ali biće nešto.
I na kraju, ali ne malnje važno, idite svojim nogama, ni za živu glavu ne sedajte u svog ljubimca pa na benzinsku pumpu??

Samo pitam…

Kako spavate??
Kako spavate, pita se i proučava, ko bi drugi, nego naučnici.

Ne znam ko ih je primio u spavaću sobu i dozvolio da vire ispod popluna, ali…
Posle dugog gvirkanja, došli su do epohalnog zaključka, neki ljudi spavaju sa čarapama, neki bez.
E, ovi što imaju noćne čarapice traže zaštitu. Pre bih rekla da im je hladno zbog loše cirkulacije, ali ako naućnici-znanstvenici tvrde drugačije, tako je.
Oni koji spavaju bez čarapica, su zaštitnici. Što ne stanu pred banku ili neku menjačnicu, pitam se pitam.
Ništa ne kažu da li neku ulogu igra temperatura, očito ne.
Zaštitare u krevetu svakako možemo shvatiti.
Sve u svemu, ne čitam ja ta „naučna„ dostignuća na nekom znanstvenom sajtu, nego moj kompić izbacuje čim ga upalim. Sad čekam naučno ispitivanje kako da zaustavim tu bujicu nauke što mi pokrije pola ekrana, čim komp zine.

Imam vrednog suseda. Jutros kaže njegova ženica kako je dva sata ribao šparhet dok nije bio kao nov.
-Dođi na kavu, proslavljamo.
Teško žabu u vodu uterati i mecu na kavu dobiti. Odjurim i imam šta videti.
Susjeda stavila kavu na tek očišćenu ringlu i dok me je zvala mobitelom, a razgovor se malo odužio, kava postala veća od džezve i izletela napolje.

Gledamo svi onaj užas,99.99%, bar onih koje poznam, bi zaurlalo, a moj će sused
-Ne sekiraj se, srčeko drago, sad ću ja sve očistiti.
Znači ima idealnih, samo ih treba naći, idealnih žena, muškarca?? Ma ima nas J

Obožavam kupovati one seckalice, miksere električne rezače, blendere, kuhinjske robote, multipraktike i sve moguće i nemoguće spravice za kuhinju.
Kad ih ugledam u radnji, ne mogu dočekati da ih kupim.
Reklamiraju da se sa njima sve brzo spremi.
Pobožno ih donesem kući, razgledam, pročitam upustva na svim jezicima, hijeroglifama i mrtvim jezicima, arapskim slovima latinica, ćirilica. Prevodim satima, i nerviram se kad nešto ne mogu shvatiti.
Posebno je gnjavaža što je sad sve digitalno. Dok ga namestiš na put oko sveta bi otišao i vratio se.
Sastavim sve kako treba, rastavim, operem
I
sve to spakujem i smestim da se nađe kad treba.

Danima planiram kako ću to koristiti.
Kad se treba nešto upotrebiti, ne da mi se gnjaviti, raspakovati sastaviti, čitatiti uputstva koja sam u međuvremenu zaboravila, posle prati.
Lepo uzmem starinski, oštar nož, sve saseckam za minut i gotovo… nož natrag u ladicu, a drugi put ću sigurno uzeti one male bele kuhinjske seckalice. Drugi put, kad budem žurila.

Jučer mi u radnji nudili neku skalameriju za kavu…pobegla sam glavom bez obzira kad mi je objasnila kako se lako kuha kava. Sve sam shvatila samo ne gde izlazi gotova kava.

Imam prijateljicu koja nikako da sretne srodnu dušu. Udvaraju joj se, ali nikako da neko poludi za njom ono baš pravo.
Pita me pre neki dan
-Šta da obučem da privučem nekog pravog.
-Mislim da ćeš najviše pravih privući ako manje obučeš, ali sad hladno, pričekaj leto.
-Ne mogu toliko da čekam, nego koju boju da obučem, plavu, žutu, zelenu?? Šta misliš dopada li im se crvena ili žuta, možda kombinacija??

-Nisu ti muški nešto tumači boja, njima je sve drap, sivo, tako nekako. Nego,ako se usudiš, crvena, pa vrišteća, probaj možda upali.
Zove jučer sva sretna.
-Upalila crveno-žuta kombinacija boja. Vraćam se sa pijace vadim iz auta dve vreće crvene paprike za ajvar, i gajbicu piva dok pečem papriku da se malo rashladim. Za mnom viče i namiguje celi muški rod To, to se traži, bravo…
Izgleda da sam našla pravu boju za osvajanje

Otkrila sam da imam super moći.
Ne nije to nevidljivot, prolazak kroz zid, čitanje tuđih misli, letenje i slične gluposti. Ne, moje moći s jače, specifičnije.
Nepogrešivo izaberem banku koja gasi svoju filijalu blizu moje kuće te je najbliža, sledeća 10km, i ne radi svaki dan.
Moja moć se ispoljava i u samousluzi da izaberem kasu na kojoj neko piše čekove, a nije poneo naočale, traži cigarete koje su u magacinu. Bež bež meco.
Prelazim na drugu kasu gde ljubazna blagajnica jednu po jednu stvar nosi na merenje, jer mušterija je zaboravila meriti, a kupac je uvek u pravu.
Trake još nisu digitalizovane pa se menjaju, zar ne??

No, važno je da imam tu super moć. Ujutro mi pomaže kod buđenja. Ustajem dok kažeš tri u sedam kad petlovi kukuriču.
7h Ustajanje
7.15h na tri sam spremna
7.23h jedan
7.38 dva
7.52 tri
Nije bilo teško, znači mogu sutra spavati do 8h

Naučnici…
Naukom se bave učeni ljudi.
Proučavaju, pronalaze, i to ponosno iznesu u javnost očekujući, ako ne materjalno dobro, bar priznanje, može i Nobela.
Tako je grupa naučnika posle višegodišnjeg izučavanja pronašla da ako žabu ubacimo u vrelu vodu, ona će iskočiti van i pomisliti, koje su ovo budale.
Dalji opit se može nastaviti, ali sa drugom žabom, jer je ona prva pobegla glavom bezobzira od učene gospode i dama ( to zbog rodne ravnopravnosti, jer ne znam koja bi žena uhvatila ljigavu žabu)
Tu žabu 2. stavili su u hladnu vodu i polako zagrevali…žabi je bilo ugodno sve dok se nije skuhala. Posle joj više nije bilo ugodno, a nije mogla ni skakati, jer su gladni naučnici pojeli batake.

Mislim da bi ipak neko trebao reći naučnicima, da pusti žabe na miru i počne se baviti nekim pametnijim poslom.
Ugodan kišovit vikend…i čuvajte se žaba, ženskog su roda, znači osvetoljubive, a možda i znanstvenici...

Kakav savet takva i pomoć...
Dešava se da zaključamo auto skupa sa torbicom u kojoj je ključ.
Ne treba paničiti.
Još manje buljiti bespomoćno gledajući ključeve kroz staklo, ne očajavajte!
Znate li engleski?
Normalno da znate, svi kažu da znaju.
To je to.
Kad smo birali jezik u školi, rekli su nam.
Učite engleski i sva su vam vrata otvorena.

Fotić i ja…
Bojažljivo smo krenuli kod doktora za fotiće. Ne znaš ko se više plašio. Naravno, morala sam se vraćati po zaboravljenu masku, a fotić je mirno leškario u svojoj torbici.
Stigosmo u ekskluzivni deo grada, i prilično skromni servis.

Očekivala sam kao kod doktora pitanja
-Što ste do sada čekali??
Ili
-Vi ste hipohonder, nije vam ništa.
Drhtavom rukom, kao veliku dragocenost predala sam aparat na pregled. Baksuz, radio kao satić. „Doktor“ ili kako se već zove to stručno lice, odmah postavio dijagnozu.
-Treba novim akumulator, transvormator(ili tako nešto) reče.
Moj bledo-teleći pogled protumačio je da mi treba to napisati. Bio je to adapter. Brzo me je i utešio.
-To se ne može kupiti, pokušajte eventualno naći na nekom sajtu.
Krenula sam kroz grad obilazeći radnje sa mobitelima. Pretpostavljala sam da je mobitel ipak rođak sa digitalcem, pa…
Najzad posle duge šetnje

Ura, pobožno sam izvadila cceduljicu sa imenom ADAPTER. Svi drugi kupci su samo buljili u mobitel pipkali ih i kupovali neke futrole šarene. To je valjda suknjica za mobitel koja se slaže sa frizurom vlasnice.
-Može, ali i kartica.
-Sve pristajem-blaženo ubacih to kartonče i

Malo šetnjem lako sam ožednila, tu su kafići.

Muzej ili kazalište, pitanje je sad

Ko nema novca za kavu, može se ovde odmoriti

Zdravi mi bili, sad kad sam se dočepala aparata mogu u život… Nadam se da neću sresti ovog malog…

…
Pre dvanest godina kupila sam digitalni foto aparat. Za moje znanje i potrebe, taman. Služio me verno, zadovoljan on, zadovoljna ja. Posle 10-15 000 fotografija , malo počeo da štuca. Molila sam ga još samo malo da izdrži, pa ga popravljala, pa… i tako izdržao još dve godine. I stade, dosadilo mu da radi, hoće u penziju.
Odem u radnju gde sam ga kupila, nema više ni radnje.
Ništa, idem dalje. Gledaju me prodavci kao da tražim kartu za svemirski brod. Jedan reče da je to isto kao da tražim gramofon ili kasetofon. Imam ja i tih kaseta i ploča, žao mi da bacim, ali on nema aparate, samo trabunja. Na kraju ipak, posavetovaše da potražim na internetu.
Potražila.
Našla

Zvala za informacije.
-Jeste li profesionalac??
Nisam znala, pa mi pojasni.
- Da li su vaše slike objavljivane??
-Jesu, iskreno odgovaram
-Gde??
-Blog.hr, bile su i u fotoblogu-sva ponosna odgovaram.
Molim uredništvo da malo poradi na marketingu reklame, jer nisam inpresionirala prodavca. Možda i jesam, jer mi je ponudio odličan foto aparat za 10 000 EU. Toliki profesionalac i nisam.
Sad idem da održim konferenciju na najvišem nivou sa mojim Samsungom. On još malo da radi do penzije, a ja ću mu kupiti novu karticu, ili već što želi.
Zakazala sastanak digitaliću na najvišem nivou, servis za popravke sutra…
Ako je na mene pobećiće od svog „doktora“

">

Vazna…
Ne znam kako vi, ali ja kad nešto radim, to uradim temeljno.
Popila sam jutarnju kavicu, malo ostalo, pa ponela u dnevnu sobu.za posle doručka.
Volim sebi da ugađam.
Skuhala sam si čaj u pravi čajnik. Servirala kinesku šalicu. Pored neki neindentifikovani komadići testa pečeni u pekari u porculanskom tanjiriću, slankasti pa lisnati. Da sve bude lepše, stavila sam i vaznicu sa jednim cvetom. Delovalo je privlačno kao da si treba otvoriti apetit, a ne izgubiti 5kg.
Upalila sam TV, mislim otvorila program, nisam šibicama potpalila, mada ne bi bilo greške kad pogledam kakav je program.
Blaženo sam se zavalila u fotelju. Sve je bilo kako treba, osim neke zdelice koja je ostala od večere, greha ponoći.
To ću skloniti.
I tad je počelo
Ona šalica sa kavom je skočila na bledo zeleni kauč. Ja za njom da spasim kavu, kauč, katastrofu.
Saplićem se o papuču, gubim ravnotežu i hvatam se za spas…vazna od 10 cm. Vazna ne izdržava atak, prevrće se po testu, baca ih na pod, trn ruže zabada mi se u prst. Derem se iz petnih žila. Ne znam zašto urlam da li zbog razbijene šalice, polomljene vaznice koja je generacijama u familiji, i baš je moja generacija prekinula tu tradiciju.
Iskreno, najviše se derem na sebe jer ću sad to sve morati pokupiti. Nema foto, bila bi to fotografija za pamčenje, ali fotić se pokvario…
Kakav divan početak nedelje…
Budite mi zdravi veseli i pomalo šaškasti, jer život je samo jedan, a greške koje ne napravite sada, ko zna da li ćete moći kasnije.

Ne mora samo mace, mnogi vole kuce

Crngela…
Ja sam bratić Albija. Došao sam pozdraviti blogere i poželiti im veseo, zabavan vikend.

Lepo sam se smestio. Podnošljivo je, ali videćemo.
Odmah sam dobio zdelicu za hranu, i ne teraju me van…

Ne znam da li je to Crngella moje novo ime, ili se tako zove ova ukusna hrana što mi je daju. Kad viknu Crngela, ja trčim, a dvonošci blaženi, trpaju hranu u zdelicu.

Još su na posmatranju, ne verujem im previše. Oprez je u mom životu bila neophodna. Možda je sve to gluma. Ako se dobro pokažu, ostaću ovde. Dopada mi se, približavaju se zimski dani, a ja sam mačak u godinama…
Mijauuu, i budite mi svi dobro…