AnaM

Fotić i ja…
Bojažljivo smo krenuli kod doktora za fotiće. Ne znaš ko se više plašio. Naravno, morala sam se vraćati po zaboravljenu masku, a fotić je mirno leškario u svojoj torbici.
Stigosmo u ekskluzivni deo grada, i prilično skromni servis.

Očekivala sam kao kod doktora pitanja
-Što ste do sada čekali??
Ili
-Vi ste hipohonder, nije vam ništa.
Drhtavom rukom, kao veliku dragocenost predala sam aparat na pregled. Baksuz, radio kao satić. „Doktor“ ili kako se već zove to stručno lice, odmah postavio dijagnozu.
-Treba novim akumulator, transvormator(ili tako nešto) reče.
Moj bledo-teleći pogled protumačio je da mi treba to napisati. Bio je to adapter. Brzo me je i utešio.
-To se ne može kupiti, pokušajte eventualno naći na nekom sajtu.
Krenula sam kroz grad obilazeći radnje sa mobitelima. Pretpostavljala sam da je mobitel ipak rođak sa digitalcem, pa…
Najzad posle duge šetnje

Ura, pobožno sam izvadila cceduljicu sa imenom ADAPTER. Svi drugi kupci su samo buljili u mobitel pipkali ih i kupovali neke futrole šarene. To je valjda suknjica za mobitel koja se slaže sa frizurom vlasnice.
-Može, ali i kartica.
-Sve pristajem-blaženo ubacih to kartonče i

Malo šetnjem lako sam ožednila, tu su kafići.

Muzej ili kazalište, pitanje je sad

Ko nema novca za kavu, može se ovde odmoriti

Zdravi mi bili, sad kad sam se dočepala aparata mogu u život… Nadam se da neću sresti ovog malog…