Mama Mima

subota, 13.07.2013.

Pinokio

Priča za laku noć – tata i Mia…

- Živio jednom postolar Gepetto…
- Šta je to postolal?
- To je striček koji popravlja cipele. Gepetto je bio usamljen i napravio je lutka. Nazvao ga je Pinokio.
- Zašto je napravio lutku?
- Ne lutku – LUTKA! Zato što je bio usamljen. Nije imao nikoga, pa si je napravio lutka! Lutak je muška lutka. Lutka i lutak. Dobro?
- Da.
- Možemo dalje?
- Može.

- Gepetto je Pinokiu dao knjige i poslao ga u školu.
- Šta u školu?
- U školu…poslao ga je u školu da nauči čitati i pisati.
- Da. I Mia će ići u školu.
- Hoćeš, da. Kad još malo narasteš, isto ćeš ići u školu.
- Ali ja ne bi išla u školu.
- Pa ne moraš sad. Ali za par godina…
- Ali ja ne bi za pal godina.
- Gledaj… Svi idu u školu. U školi je lijepo i svašta ćeš naučiti.
- Da. Ne molam sad, nego sutla kad se plobudimo…
- Neeee, ne, ne… Ne sutra. Za nekoliko godina, kad budeš narasla… tek onda.
- Ali ja ne bi išla u školu.
- Uh… Dobro, ne moraš.
- Ja nikad ne ni išla u školu.
- Dobro. Nikad ne moraš u školu. Možemo sad dalje?
- Da.

- Znači… Gepetto je posalo Pinokia u školu ali Pinokiu se više svidjelo u veselom cirkusu. Tamo je plesao i pjevao, i vlasnik cirkusa mu je dao vrećicu s novcima. Ali Pinokio je plakao, jer je znao da će Gepetto biti ljut zato što nije otišao u školu. Na putu kući presreli su ga…
- Mačak i lisac!
- Da – mačak i lisac. Pričali su s njim i on je mislio da su mu prijatelji. Ali kad je zaspao, uzeli su mu novac i pobjegli!
- Zašto?
- Zato što su zločesti.
- Zašto su zločesti?
- Zato što ih nitko nije naučio da se to ne smije.
- A gdje je policija?
- Kakva policija?
- Pa uklali su mu novac. Zašto nitko nije zvao policiju?
- Zato što je to bajka. U bajkama nema policije. Samo u pravom životu. Bajke su izmišljene. Dobro?
- Doblo.

- I Pinokio je bio tužan. A onda mu je ptičica rekla da ga Gepetto traži i da brzo mora ići za njim. Ali umjesto da posluša ptičicu, Pinokio se pridruži nekim veselim dječacima i ode u Zabavograd. Tamo je bio zločest, pa se pretvorio u magarčića.
- Zašto se pletvolio u magalčića?
- Zato što je bio zločest. Ali onda je molio dobru vilu da mu pomogne.
- Da… I plakao je i cvilio i lekao – ja bi bio dobal, ja bi bio dobal…
- Da. I vila ga je čula i pretvorila ga opet u lutka.
- Kako?
- Vile imaju čarobne štapiće. I onda ga je ovako, štapićem po glavi – PING! I on se pretvorio u lutka.
- Tako će Mia sutla…
- Nećeš ti tako. To je bajka. To nije za stvarno.
- Zašto?
- Zato što su to samo zanimljive pričice za djecu. Ali sve su izmišljene. Vidiš da je on lutak i da priča… U pravom životu lutke ne pričaju! Samo u bajkama.
- Da. Kako je on lutak?
- Pa lutak je… Vidiš – ima drvene ruke i noge…
- Tata, jel ti imaš dlvene noge?
- Pa nemam… Kako to misliš?? Nemam, hvala Bogu! Vidiš – stol je drveni. A vidiš moje noge! Nisu drvene, jel’ da?
- Da.
- Može dalje?
- Može.

- I onda mu je vila rekla kako mora ići spasiti Gepetta, kojeg je pojela velika riba.
- Šta? Šta, šta? Kako ga je pojela liba?
- Huh… Mia… To je bajka… Ribe ne jedu ljude. To je samo bajka.
- Da… To je sve izmišljeno.
- Da. I Pinokio je došao do ribe, skočio joj u usta…
- Ali…
- Bajka, Mia! Bajka!!! Ljudi se ne bacaju ribama u usta! Uglavnom… Spasio je Gepetta a dobra vila ga je pretvorila u pravog dječaka zato što je bio dobar. I Gepetto više nikad nije bio usamljen!
- Da. I – čiča miča gotova je pliča! Idemo spavati! Laku noć!

Oznake: Pinokio, pria, tata

13.07.2013. u 13:05 • 0 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 21.11.2012.

Draga moja Slađana...

Mislim da kad pročitaš – Mima, znaš o kojoj se radi i ne moram ti objašnjavati.
Dugo vremena je prošlo. Jako dugo. Pišem da istresem ono što mi je na duši.
Svjesna sam da prijateljice nećemo biti. Ali na cesti se možemo pozdraviti. Toliko dugujemo jedna drugoj.

Evo... Kako započeti? Ne mislim ti se ispričavati. Ne smatram se krivom za ništa. Isto tako tebe ne smatram krivom i zato mi ne treba tvoja isprika. Mislim da je dno dna s nekim ne razgovarati zato što je Srbin ili Hrvat... To ostavimo našim roditeljima...ako ih to veseli. A ne veseli ih, znam.

Prošla je dvadeset i jedna godina. I mislim da je vrijeme da krenem dalje. Zato i pišem ovo. Jer bez ovoga ne mogu krenuti dalje.

Što se to dogodilo? I zašto?
Zašto ste otišli? Da li vam je netko prijetio? Da li ste se bojali mog tate, kao Hrvata? Da li vas je ugrožavao? Ako ste se tako osjećali – nije bilo namjerno...
Moji roditelji su čista srca došli pomoći oko sahrane deda Pere. Ja sam voljela deda Peru. Dio je mog djetinjstva. Kao i svi vi.
Ako ste već odlučili otići – zašto nam niste rekli? Možda bismo i mi otišli da smo znali što se sprema... Ali mi smo ostali...Naivno vjerujući da će sve proći sa malo puškaranja...

Tvoja baka bila je sa nama u podrumu. Jako se bojala. Jako. Stalno je plakala. Bilo mi je žao. Govorila je da će doći ustaše i da će je ubiti. Govorili smo joj da nitko neće doći i da nitko nikoga neće ubiti. Nismo bili zločesti prema njoj, Slađana. Stvarno nismo. Ja sam imala 11 godina ali sam poštovala njezin strah. Uvijek sam razmišljala – tko zna što je prošla u onom ratu... Mojoj baki su četnici u Hercegovini ubili mamu i sestru. Tako sam mislila – tko zna što su tvojoj baki napravile ustaše...
Nisam znala da li ste je ostavili ili sama nije htjela otići ali znam da je požalila tu odluku... Bili smo kod tete Marije u podrumu. Jednu noć granata je pala na otvor podruma, do vašeg dvorišta. Sve se zaprašilo. Kad sam otvorila oči mislila sam da sam mrtva. Na sreću...kao što vidiš...nisam.
Podrum je postao nesiguran i moj tata nas je odlučio prebaciti u grad. Tvoja baka je odlučila da ne ide nikud. I molili smo je. Moj tata ju nije htio ostaviti. Mislim čak da je i došla sa nama u grad ali se predomislila. Inzistirala je da je se vrati gore. I vratili su je. Dalje ništa o njoj ne znam. Čuli smo da je poslije umrla. Vjerovatno i od straha. Bilo mi je žao... Sjećam se kako je dolazila kod nas kad sam bila skroz mala... Bilo mi je stvarno žao.

Onda smo bili u podrumu bivše Alpine. Do kraja. Bilo je sa nama još 30-ak ljudi. Bili su Šoševi, bili su Predrag, Pero i teta Olgica, teta Marija, njen Mišo, Devčići sa kraja ulice, teta Micika u kolicima...sjećaš se nje? Njena obitelj... Njena Sanja je bila trudna. Ovo na slici je njezina unuka – Emilija. A ovo sa njom je Saša – njezin pokojni zet. Kad je Sanja rodila došao je u bolnicu vidjeti kćer, poljubio je – netko ga je uslikao – i otišao. To je bilo prvi i zadnji put da su se susreli. Njega su našli na Ovčari. Imao je 21 godinu.

Ne... Ne pišem ti ovo da te ubijem u pojam. I ne želim to, ni najmanje. Želim samo iz sebe istresti sav otrov koji se skuplja već godinama. A koji me spriječava da živim na miru sa sobom i sa ostalima. Želim riješiti neke stvari koje su ostale visjeti u zraku. Želim riješiti neke nedoumice i pretpostavke koje nitko nikad nije provjerio....

Znači dalje... Susjed Vlado je poginuo. Sjećam se da je teta Olgica jako plakala. I Predrag je plakao. Pero je bio kao led ledeni. Bilo je strašno gledati ih... Moj stric je poginuo. Ubijen je na Katoličkom groblju, 16.11. Isti dan moj tata je ranjen.
Da se vratim malo u natrag... Moj tata je dobar čovjek. Stvarno. Nije nikoga mrzio. Ni sad nikoga ne mrzi. Riskirao je život svaki dan da pomogne. Prvo je dijelio hranu u Mjesnoj zajednici. Poslije je preuzeo opskrbu skloništa hranom i potrebnim namirnicama. Imao je oružje, da. Imali su ga svi tih dana. Imao ga je za slučaj da ga netko uhvati. Stalno je bio po vani...i iskreno – dugo je i izdržao bez ranjavanja.
Ranjen je kad je dovezao hranu u naše sklonište. Pred ulazom u sklonište pogodio ga je snajper. Bio je u komi. Jako dugo. Prvo nismo znali da li je živ a poslije nismo znali da li će preživjeti. Preživio je. Ima 1.5 metara kraća crijeva. I puno slabije živce. Inače je isti.

Kad je grad pao (ili kad je oslobođen, kako god želiš...) izveli su nas iz skloništa i odveli na Drvenu pijacu. Bojala sam se. Plakala sam. Prijetili su da će nas sve poubijati. Smijali su nam se... Kraj nas je prošla grupa vojnika koji su poslije prikazani na tv-u, oni što su pjevali da će klat Hrvate. Plakala sam jer sa 11 godina su mi prijetili da će me zaklati samo zato što sam Hrvatica.
Prvo su nas prebacili u vojarnu a nakon toga na Velepromet. Na Veleprometu smo sreli tvog tatu. U uniformi. Ne sjećam se kakva je bila. Došao je do nas i pitao mamu što mi tu radimo... Ja nisam znala da li bih se veselila ili plakala što ga vidim. Na trenutak sam se poveselila da će nas spasiti, odvesti nekud...a onda sam shvatila da neće i bilo mi je jako teško...
Mama mu je rekla da je baka Marija umrla. Rekao je da zna. Rekla je da vam je kuća srušena – rekao je da je da zna. Srce mi se steglo. Pomislila sam – ovo nije on. Ovo je samo netko tko mu jako liči. Pitao je gdje je tata. Mama je rekla da ne zna. To je sve čega se sjećam.
On je otišao. Mi smo ostali.
I ja sam ga u tom trenutku osudila. Bez suđenja. Priznajem ti – nepravedno sam ga osudila bez da sam se ikad potrudila saznati istinu. Moje tumačenje je bilo – pita gdje je tata jer ga želi ubiti. I to me vodilo sve ove godine. A sad mislim...možda je to pitao jer ga je želio spasiti. Ne znam. Što god da je istina – više nije bitno. Ja, zbog svog mira, nastavljam vjerovati da ga je želio spasiti. Ja ne želim mrziti tvog tatu.

Ni sama ne znam koliko je sve to skupa trajalo... Nakon Veleprometa, Rume, vožnje po Bosni...stigli smo u Đakovo a od tamo u Zagreb.
Sjećam se da sam kroz prozor hotela gledala školu preko puta i razmišljala: „Bože...pa mi smo bili u ratu...ljudi su ginuli...nisam vidjela sunce 3 mjeseca...nisam jela kruh 3 mjeseca... A ovdje djeca najnormalnije idu u školu i sve je u redu...“
Bila sam tužna... Taj me osjećaj pratio godinama. Stalno sam razmišljala – zašto baš mi? Zašto baš Vukovar??

Puno rodbine sam izgubila...Puno prijatelja, poznanika. Samo su dolazili i govorili – ovog više nema, ovaj je poginuo, onaj je poginuo... Nismo ni plakali. Već nam je bilo normalno...

Eto...19 godina sam živjela u Zagrebu. Stekla divne prijatelje, kumovi su mi tamo, Igor se tamo oženio, dobio sina... Zagreb je postao moj grad. I još uvijek je. Volim ga.
No kad sam ostala trudna niz (ne)sretnih okolnosti doveo je muža i mene u Vukovar. Ja sam se vratila, on se „udao“.
I eto nas...treća godina... Dvoje djece – Mia (2,5) i Mislav (8 mjeseci)... Živimo, radimo i preživljavamo kao i svi drugi u ovoj našoj državici...

Dobra sam i vidim se sa Ivanom. Ona ima dvije curice – Mihaelu i Liviju. Mama joj je umrla. Čujem se sa Srđanom. Hm...ako se to tako može nazvati! On je na brodu pa svakih 6 mjeseci dolazi kući. Onda razmjenimo par poruka i to je to. Dvije godine dogovarali smo kavu – odustala sam! Sad više ne dolazi u Vukovar nego u Rijeku, tamo ima stan.
Agići – niti znam niti me zanima gdje su. Prošlo je puno godina pa sad mogu to reći – Ljubiša je bio optužen za silovanje, baš pred rat. Nisam smjela nikome reći, iako mislim da su svi znali. Da li mu je žena bila Branka? Ne sjećam se... Znam da joj je bilo neugodno i da je samo gledala u pod. Moja mama poznavala je ženu čiju kćer je navodno silovao. Kažem navodno – jer nikad nije dokazano... Mama mi nije dala da idem kod njih, čak ni da bih Banetu pokazala zadaću...
Eto...ako je laž ide na dušu onih koji su je izmislili. Ali i inače, ti ljudi su mi se zamjerili i za mene ne postoje.
I Dario je izgubio brata. Zoran se oženio ali još nema djece...barem koliko sam zadnje čula! Stanko je u Zagrebu, ima sinove Filipa i Jakova. Dunja ima blizanke od 13 – 14 godina. Ne znam im imena, ali divne su! Ona je rastavljena i klinke su pripale tati. Nisam nikad pitala zašto...
Petar i Predrag su ostali u Vukovaru 91. Na ruševinama svoje kuće naišli na neeksplodiranu granatu – ranjeni su, Pero je ostao bez šake. Sad su u Puli. Teta Olgica dođe do nas kad god je u Vukovaru.
Eto...draga moja... To je to...

Nemoj molim te ovo shvatiti kao provikaciju, kao ruganje, kao uvredu....jer stvarno ti pišem otvorena srca i želim ti reći što me muči. Ne želim nikoga za ništa okrivljavati. Ne želim nikoga mrziti. Od nekih zajedničkih susjeda čuli smo i da ste vi uzeli naše stvari iz kuće. I to je jedan od razloga zašto moji šute i ne žele pričati sa tvojima. Ne želim znati da li je istina niti me zanima. Materijalno me uopće ne zanima.

Željela sam ti samo reći to što me muči. I ponavljam – svjesna sam da smo dva različita svijeta. I svjesna sam da nikad nećemo biti prijateljice. Ali ne želim te mrziti i ne želim da ti mene mrziš. Želim da se civilizirano pozdravimo na cesti i da se barem odglumljeno – nasmijemo jedna drugoj. Ja u svom životu ne želim teret prošlosti. Jer ako ga se ne riješim – prenijet ću ga na svoju djecu – a to nikako ne želim!

Na ovo ne moraš odgovarati...ne očekujem odgovor. Ovo je moja ispovijed, koju sam morala napraviti. Ma i ako ne pročitaš – u redu je. Ja ću vjerovati da si pročitala.

Pozdravi obitelj, ljubi djecu, čestitaj Daliboru na ženidbi...pozdravi mamu i pozdravi tatu. Ne moraš mu reći da ga ja pozdravljam. Reci da ga pozdravlja jedna jedanaetogodišnja curica i da ga ne mrzi. Kakve god namjere imao – ne mrzi ga.

Puno pozdrava tebi,
Mima

Oznake: prijateljica, Vukovar, rat, baka, Velepromet, Ovčara, 1991, tata

21.11.2012. u 16:50 • 0 Komentara • Print • # • ^

subota, 03.11.2012.

Moja bajka

Volim što si rođena prije samog proljeća
Odmah sam znala – bit ćeš dijete stoljeća.
Volim što si imala svoju volju
i što si nam često zadavala glavobolju.

Volim što nisi hodala kad se nama hodalo,
nego si prohodala kad ti je nešto trebalo.
Volim kad kažeš da je „voće zdlavo“
i kad moju grešku nagradiš sa „Mama, blavo!“

Volim kad tražiš da te pustim samu,
volim što me svi znaju kao tvoju mamu.
Volim što nosiš kanticu na glavi
a nije te briga tko kakve face pravi.

Volim što ne voliš narančaste majice,
volim tvoje nogice kad obučeš tajice.
Volim što se stalno u ogledalo gledaš
i što nikome da te gura ne daš.

Volim kad se praviš da spavaš popodne,
volim kad pjevaš pjesmice zgodne.
Volim kad nosiš torbu-pudlicu
i kad kao motor voziš kahlicu.

Volim kad mi kažeš: „Pličaš gluposti“,
i kad pokažeš da imaš hrabrosti.
Volim tu tvoju slatku facu,
i volim te gledati dok maziš bracu.

Volim kad se čudiš kucanju u satu
i volim što imaš najboljeg tatu.
Volim što nosiš medu kad ti se spava,
volim što ti je loknica puna glava.

Volim kad čitamo priču o zeki
volim kad zagrliš jastuk meki.
Volim kad mi nešto objašnjavaš
volim te gledati kako spavaš.

Volim što na maline mirišeš
i volim što tu blizu mene dišeš.
Jednom mi je netko rekao da si prava bajka.
A ja najviše volim što si izabrala baš mene – da budem tvoja majka.

Oznake: dijete, mama, tata, volim, ljubav

03.11.2012. u 23:03 • 0 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 29.07.2012.

Tata

Ja sam Tata. Sad. Bio sam Dečko.

Bio sam bezbrižni Dečko, koji je od rođenja živio u svom malom Gradu, imao svoje prijatelje, uživao u životu... Imao dobar posao. Za prilike našeg društva – odlično plaćen posao. Već sam lagano zalazio u godine kad su me svi počeli ispitivati šta čekam. Znate ono kad vas svi počnu ispitivati šta čekate...

Onda sam upoznao Nju. I zaljubili smo se. I znali smo da je to to. I da ćemo biti skupa ostatak života. Ona je lijepa, vrijedna, odlično kuha, zabavna... Eto, to sam čekao.

Na dan kad sam je odlučio zaprositi, na poslu, par metara od mene
poginuo mi je kolega. Samo tako. I više ga nema. Potreslo me to.
Zaprosio sam je jer sam uspio. Uspio sam izvući živu glavu.

Obećali smo si vječnu ljubav pred Bogom. I pred rodbinom. Malo smo se i proveselili...kako to već običaji nalažu.
Počeli smo zajednički život.

I onda je Ona ostala trudna. Život je postao još bolji. Prvi susret sa
mojom Curicom...treba li ga opisivati? Ako treba ja ga ne znam opisati.
Neizreciva je ta ljubav, ta emocija, ta snaga koja te ponese ravno do
Sunca! I grije te. I nosi te. I drži te na životu. Ona je najljepše i
najsavršenije biće koje dvoje ljudi mogu napraviti. Ona je i više od
toga. U njoj gledam Božansko djelo. Nešto što čovjek ne može samo tako
dobiti. To se dobije kao najveće blago i tako se i tretira. Moje Cure.
Moja Obitelj.

Prvi posao na terenu poslije rođenja moje Curice bio je kao najveći kamen koji ti netko može staviti na leđa. Uzeo sam Njene male čarapice. Bile su moja amajlija. Moj podsjetnik da tamo negdje, u toplom krevetiću živi i diše i spava malo biće za koje sve ovo moram izdržati.
Svaki sljedeći odlazak na teren moj kamen bio je sve veći i veći... Sada je to ogromna stijena koju ja više nemam snage nositi.

U državi u kojoj živim nitko ne traži kruha preko pogače. Svaki posao je dovoljno dobar samo ako ga možeš naći i dobiti. Svaki mjesec je lutrija – da li ćeš dobiti plaću, da li će ti produžiti ugovor. I ja sam toga bolno svjestan. I ne želim tražiti kruha kraj pogače. Ali moja pogača ima jako pljesniv okus. A ne vidim izlaz...i ne vidim da se u skoro vrijeme nešto može promijeniti.
Moje Cure su u mom malom Gradu, u našem malom stanu.
Ja sam u sobici s jednim krevetom i gledam u strop. I molim Boga da i sutra bude dobar dan. Znam da svaki put kad zazvoni telefon Ona protrne jer misli da je to baš Taj poziv. Ustručavam se zvati. I zato samo ležim i zamišljam ih mirisne, tople, nasmijane u našem malom domu. U rukama stiskam male čarapice. To su čarapice zbog kojih moram dalje. Moram izdržati. Moram preživjeti i taj sljedeći dan.
Jer ja sam Suprug. I ja sam Tata. I to se očekuje od mene. Sve što One očekuju od mene je da preživim.
Ja radim na razminiranju Lijepe naše.

Za Dadu...