Gledamo u nebo kad se vozimo u autobusu koji je prepun ljudi. Kaže prijatelj da se nakuplja "negativa" na nebu. Nakuplja se, doista.

Vraćaš se u prirodu, makar ona bila kišna ovaj vikend. Treba u prirodu kad je lijepo vrijeme, ali treba u nju kad je i ružno. Nekad prije me kiša obuzimala i fascinirala pa sam čak u jednom razdoblju napisao par postova o njoj. Kiša je zapravo nadahnuće, rađanje novog života. Samo mi ljudi koji živimo uglavnom na suhom vidimo nešto "loše" u kiši. Kiša je prirodna. Priroda nije ni dobra ni loša.

Pričamo o raznim stvarima. Prijatel uvijek ostaje prijatel. Prijatel s kojim odlutaš od ovih svakodnevnih tema i tmurnih lica koja ne mare baš previše za nešto više od svoje gole egzistencije. Odlutati je sigurno krivi glagol. Dođeš natrag k sebi nakon svih ostalih lutanja. Sjećam se kako smo prenoćili u "divljoj prirodi" i kad su po noći srne došle bliže čovjeku nego što bi za to imale hrabrosti kad je čovjek budan. Možda su i one bile samo san, a moguće je i da je ovaj svijet samo san. Nikad nećeš znati... tek kad se probudiš. Možda su nas srne došle probuditi.

U sobi gori žarulja pa ne vidim više da li su kišne kapi počele padati i čistiti ulice. Ulice se čiste, a priroda se raduje novim resursima za rast. Potop će se sigurno desiti, samo je pitanje vremena. "Polehko samo, takav je put duhovnog rasta."

Složi samo svojem malom prijatelju zmaja i nacrtajte lava na papiru i budite sretni. Budi taj zmaj i leti u slobodu. Budi najbolji Bubač u svojem selu. U mojem već sigurno jesi.


Želim ti da ti se sve želje ostvare kad saznaš što želiš i kad za to bude vrijeme.

Tvoj prijatel


p.s. - kiša već pomalo pada