Dok sam odlazio s autobusne u tamu, kao da me neka čudna tišina primila i ja i moj prijatelj smo nastavili hodati u tami...
Postalo mi je nekako teško jer sam znao da neću vidjeti par dana osobu koju jako jako jako volim i do koje mi je stalo najviše na ovom svijetu...
Mislim da je teško uvijek ostati i pustiti nekoga da ode, pa makar to bilo na samo par dana...
Moramo ostati čvrsti i ostati stajati da bi onda na kraju te iste osobe jedva dočekali i zagrlili ih :)

Tama i tuga ( možda više čežnja za tom osobom) su me progutale u trenutku ali isto tako sam znao da će to za par dana prestati i isto u jednom trenutku ću opet biti sretan kao što sam dosad bio...
Hodajući dalje u noć uz glazbu koja je izlazila iz slušalica mojeg mp3-a nastavljam lakim korakom prema svome kvartu...
Moj prijatelj i ja stajemo na jednom igralištu i kao djeca počinjemo se ljuljati na ljuljačkama...
Svaki put kada sam išao prema gore sam pogledao u zvijezdano nebo... Prelijepo je bilo kao i obično...
Kada se ljuljam potreban je samo trenutak da bih opet dobio pogled na nebo... samo jedan swing prema iza i već sam natrag gore s pogledom prema nebu... mogu čak zažmiriti i već kada otvorim oči, gledam ono što želim vidjeti... Tama i zvijezdano nebo se izmjenjuju u trenu...

Nadam se da će tako i izbivanje moje ljubavi trajati kratko... Shvatio sam da više ne mogu dugo bez nje...

Trebam samo zažmiriti i već kad otvorim oči, gledam ono što želim vidjeti...

Volim te najviše...fališ mi već sada...