Hodnik je bio osvijetljen. Bilo je ugodno svijetlo koje je posvijetlilo malo naš put kroz misiju u kojoj smo jako puno riskirali. Miris metala je bio u zraku. Bojan je analizirao i provjeravao neke stvari kada smo i dalje hodali niz hodnik. Osjećao sam se čudno. Mislio sam da ako nas uhvate biti to zadnja borba koju smo imali. Nismo baš voljeli borbe jer smo ipak mi pacifisti i to nam je zadatak. Ali kako svi znamo ima nekih na posadi koji vole nekad ponešto uništiti i pritom ne znajući kakvu štetu rade sebi a i svima nama. Mi smo nastavili hodati, kada odjednom počne nešto zvoniti.
-Što je to?-pitao je Bojan.
-Ne znam, nije naše. Ovo nije dobro-rekao sam mu.
-Trčite! Mislim da su saznali!- viknuo je Luka i počeo bježati.
Počeli smo trčati niz hodnik kada smo naišli na vrata. Iza nas se čuo neki kao električni uzvik.
Znali smo da dolaze. Vrata se nisu otvarala. Bila su zatvorena. Stajali smo u klopci…
-Zašto baš sada?-derao se Bojan.
-Radije ti to otvori Bojan-rekli smo mu Luka i ja.
-Ne mogu. Trebamo poseban ključ. –rekao je Bojan uznemireno.
-Gdje ima taj ključ zaboga!!!-viknuo sam na Bojana.
-Svaki robot ima jednoga. Mislim ako imamo sreće možemo nabaviti. –rekao je Bojan.
-Kakve sreće čovječe?-rekao je Luka.
Stvari su se zakuhavale i zvuk je bio sve bliži… Bojan je počeo tiho govoriti.
-Pa uvijek na početku kad je neki problem dođe jedan manji robot zaštitar. Slabije naoružan ali ipak dosta jak da nas sve tri pošalje u zrak. – rekao je Bojan.
-Znači moramo zaustaviti tog robota?-pitao sam.
-Točno. Ali imamo sreće ako to je onaj mali robot koji nam upravo prilazi. –rekao je Bojan.
-Ovo nije normalno.-rekao je Luka.
Robot plavog oklopa je prilazio vratima. Jarka svijetla su sjala iz njegovog oklopa. Prišao je vratima i počeo ih otvarati. Otvorio ih je pomoću svoje ruke i krenuo dalje niz hodnik koji je poprimio sada nekakvu sivu(zapravo metalnu) boju. Krenuo je par metara i nakon toga sve je postalo crno. Zapravo kao dok upalite televizor pa nema signala. Tako je bilo nekako.
-Uspjeli smo.-rekao je Bojan.
Robot je ležao na podu i iskre su izlazile iz njega. Tužan kraj za tako malog robota koji je prema svom izgledu bio samo zadužen za te neke bezopasne poslove. Mogli smo ga radije uzeti sa sobom. Bio mi ga je žao ako kažem iskreno…
-Idemo uzeti njegov ključ i nastaviti dalje.-rekao je Luka.
-Ne! Čekajte…Uzet ćemo ga sa sobom. –rekao sam.
-Koga? Zar si poludio?-pitao me Luka.
-Zar ćemo ga ovdje ostaviti?-odgovorio sam mu.
-Riskiramo već previše…Nije vrijeme za spašavanje…-rekao je Luka ozbiljno.
-Ajde uzet ćemo ga. Javi kapetanu. –rekao je Bojan.
-Znat će da smo tu ako teleportiramo nekoga.-rekao je Luka ljuto.
-Ionako već znaju da smo tu. –rekao je Bojan.
Ja sam počeo javljati kapetanu i za par sekundi su dijelovi uništenog robota su nestali u svjetlucavo plavoj prašini.
-Idemo malo brže. Dolaze svaki trenutak-rekao je Bojan.
Krenuli smo dalje i hodnik je postajao sve manji. Bilo je već pomalo zastrašujuće.
-Što je ovo?-pitao sam.
-Hodnik postaje manji zato jer to je bolje za one koji brane brod. Jedan metak bi nas sve tri uništio jer nema baš mjesta za izbjegavanje projektila. –objasnio je Bojan.
-Predpostavljam da si to ti dizajnirao ne?-pitali smo Bojana Luka i ja.
-Da. Dobra zaštita. Možemo na Maithreyi jedan takav napraviti.-rekao je Bojan.
-Ako se vratimo na Maithreyu-rekao je Luka.
Krenuli smo niz sve uži hodnik dok nismo došli do neke sobe koja je bila okrugla. Ali stvarno cijela okrugla. Nije bilo ni jednog ravnog zida koji bi narušio taj prostor.
-I ovo si ti radio?.pitali smo opet Bojana.
-Naravno. To je jedna od najboljih prostorija ovoga broda. –rekao je ponosno.
Hodali smo do sredine prostorije. Tamo je sjala velika kugla…To je bio očito core ovoga broda. Čim smo se približili coru, zazvonio je prodoran alarm koji je očito pozivao najgore robote na mjesto gdje smo se mi trenutno nalazili.
-Nije dobro ponovno- rekao je Bojan.
-Možemo uništiti core i otići?-pitali smo Bojana.
-Ne! Niti slučajno. Taj core ide sa nama. Poslije ću vam pričati što je taj core. Sada moramo požuriti. –rekao je Bojan.
-Uzmi i bježimo-rekli smo mu.
-Nije tako lako. Treba mi malo vremena. –rekao je.
-Koliko dovraga? –pitali smo ga.
-Otprilike 15 minuta. Vidite li ovaj forcefield?-pitao nas je.
-Da naravno. Što s tim?-pitao je Luka.
-Ja moram unutra u njega i uzeti core po posebnom postupku ok?-pitao je.
-Da naravno ali što da mi radimo do onda?-pitao sam.
-Postoji jedna caka. Ako pogode core više puta sve će eksplodirati. Nisu glupi da gađaju ali moglo bi doći do pucnjave ovdje pa da vas upozorim na vrijeme.-rekao je Bojan znajući da ovu pucnjavu nećemo dobro prihvatiti.
-15 minuta???-pitao sam ga sa čuđenjem.
-Izdržati ćete. Idem ja to skinuti. –rekao je Bojan i ušao u forcefield.
Počeli su se ćuti zvuci robota koji su dolazili. Ovo nije bilo nimalo dobro za nas.
Još jedna pucnjava je bila ispred nas. Mogli smo samo čekati i nadati se da sve ispadne dobro.

Mjesto radnje...
To be continued