Stali smo gledati u taj ekran na kojem je nestalo slike i pojavilo se regularni zaslon.
-75% u štitove! Ne znamo s čim imamo posla.- rekao je kapetan. Nekoliko sekundi nakon što je to rekao pogodili su nas sa nekakvim oružjem koje je jedva uzdrmalo brod. Bili smo ohrabreni tim saznanjem. –Radi tvoja tehnologija Luka!- rekao je kapetan Luki. –Hvala kapetane-rekao je Luka. U sebi je znao da mu je kapetan rekao nepotrebnu stvar. –Isprobajmo i tvoje oružje! – rekao je kapetan hrabro. Luka je znao da je blizu ostvarenja njegove zamisli. Već je kopkao po džepu valjda tražeći njegov osobni mini teleporter. Isto nova tehnologija za koju nismo znali. –Ispali hitac- viknuo je kapetan. Iz broda je izletio hitac koji je izgledao vrlo jako. Kada se približio neprijateljskom brodu promijenio je smjer kretanja i vratio se prema nama. Udario je na 4. dock. Udarac je bio snažan. Osjetili su ga valjda svi na brodu bez izuzetaka. –Što se događa?- pitao je kapetan. Okrenuli smo se Luki ali njega za čudo nije bilo.
-Znao sam- rekao sam. Brzo sam otišao sa mosta u lift. Spustio sam se par dockova. Došao do 4. docka i tamo pogledao oko sebe. Nije ničega bilo. Poslao sam Luki poruku koja je glasila: « što se zbiva za Boga, dao si nam svoja oružja što sad hoćeš?» . Nije bilo odgovora.* * *
Luka je sjedio u svojoj sobi i razmišljao. Nije mu bilo jasno što je učinio. On je nama trebao pomoći ali ga je mučilo to što su ga na akademiji i svugdje gdje je nešto učio o poslu temporalnog agenta, učili da ne smije mijenjati povijest. «trebao sam im pomoći, što radim dovraga?» Letjele su mu misli kroz glavu. Došao sam do njegove sobe i ušao u nju. –Zašto to radiš?- pitao sam ga. –Ne znam stvarno. Učili su me drugačije. –odgovorio je dosta tužno.
-Pa ugradio si nam dobro oružje, nisi nikome još rekao zašto nam pomažeš ali evo primamo tvoju pomoć. –rekao sam. –Ako nam već pomažeš pomogni nam do kraja. Može? –pitao sam.
-Naravno da može- odgovorio je i mi smo krenuli bržim tempom prema mostu. * * *
Došli smo na most. –On će nam pomoći- rekao sam kapetanu. Luka je počeo nešto slagati na komandnoj ploči za oružje. Složio je nešto na brzinu i rekao da sada možemo pucati. –Molim vas recite im prije nego počnete pucati. Upozorite ih. –rekao je Luka kapetanu. Kapetan ih je zvao ali nisu se javljali… I dalje su pucali sa nekakvim oružjem koje nam je malo po malo radilo dosta veliku štetu. –Pucajte! –rekao je kapetan. Naciljali smo glavni protivnički brod i poslali opet ono oružje koje se ovaj put nije vratilo. Ovo što smo vidjeli nismo vjerovali. Ksindijski brod je bio progutan. Nestao je kao da ga je progutala crna rupa. Pogledali smo Luku. –Ne zovu ga bezveze BHT-black hole torpedo. – rekao je. Ostale jedinice su se raspršile i pobjegle sa nekim sporim warpom 3. Mogli smo ih dostići i poučiti malo ali ipak mi nismo takvi. Bio je jedan ranjenik na palubi 4 koju su pogodili kada je učinak Lukine sabotaže još djelovao. Sve je ispalo dobro i djelovanje Lukinog oružja ga je možda spasilo od neke velike kazne zato što je htio sabotirati brod. Luka se ispričao kapetanu i kao odličan kapetan, Sović je odmah oprostio Luki. –Imali još što kapetane?- pitali smo Vanja, Luka i ja. –Ima jedna stvar. Odnesite ranjenika u bolnicu doktoru Trupcu. – rekao je kapetan smiješeći se. Mi smo ga poslušali i otišli s ranjenikom prema bolnici. Doktor Trupac nas je sa oduševljenjem dočekao. –Bok momci što ima? Ima li neki ranjenik za mene da ga liječim? Oh super samo ga stavite na krevet. –rekao je sa stvarno puno oduševljenja doktor Trupac. –Evo ga doktore. Opekline 2.stupnja. –rekli smo mu. –Baš super! Baš sam izumio jedan super lijek protiv opeklina. Sigurno će djelovati! –rekao nam je i ispratio nas je do vrata bolnice. Pozdravili smo se s njim i otišli smo to malo proslaviti. Već skoro svaki put nakon misije baš mi nosimo ranjenike u bolnicu. To je već bio kao neki ritual. Bilo nam je super. Odlučili smo proslaviti u kantini uz neku hranu. Pozvali smo kapetana, Matiju i doktora. Zabavljali smo se stvarno odlično. Pridružile su nam se i neke mlade časnice… * * *
Zabava je trajala oko 2 sata dok nismo svi trebali u svoje sobe na spavanje jer sutra je bio veliki dan. Trebali smo ići po neke lijekove za doktora. Doktor i kapetan su malo duže raspravljali o toj temi jer se kapetan protivio tome da idemo nekamo daleko samo radi sastojaka za lijekove. Ali na kraju je sve ispalo kako je i trebalo. Doktor je rekao kapetanu da je tuljan , a nakon toga kapetan je pristao i doktor je bio sav izvan sebe i jedva je čekao sutrašnji dan.

To be continued