Potrošačka zakletva kod Katje, koja u malo riči tako zorno opisuje naše žalosno stanje (pre)zaduženosti, usprkos kojem, još uvijek svoja zadovoljstva tražimo u šopingiranju svega i svačega, potrebnog i nepotrebnog, u vikendima provedenim u „konzumentskim hramovima“, koji su se tako dobro „naoružali“ svim mogućim i nemogućim sadržajima, kako bi nam iz džepa izvukli do zadnje lipe, kako bi nas, ovako slabe, nesigurne i nezadovoljne, lako uhvatili u svoju slatku klopku, i učinili nas još siromašnijima i ovisnijima.....
ta zakletva me podsjetila na jednu moju davnu „borbu s moćnima“, navela me na prekapanje po sačuvanim papirima i pronalaženje jedne stare i požutjele kuverte... i čitam nakon gotovo 9 godina, i kao da je bilo jučer, sjećam se te svoje „žute minute“, opravdane ili ne, nebitno, u svakom slučaju, to je bio jedan od onih trenutaka kada me uhvatio bijes, jer je, eto, baš to bila ona zadnja kap koja je prelila čašu, i otrovne misli se roje i gnijezde u glavi, i hvataju me kasni noćni sati, a san neće na oči, i dok sav normalan svit spava, meni u glavi „kuha“, i ruka traži olovku i papir, da izbaci sav taj otrov vanka, i ohladi glavu... kao Zdravko Matušin... njega je nedavno iziritirao parking, a mene davno, jedna banka-kartična kuća.

A banka nam je već odavno nužno zlo, bez nje više ne možemo i da hoćemo... nema više plaće u gotovini kao nekad davno (ako izuzmemo plaćanja „na ruke“... srećom, kod mene toga nema)... a znate kako su to radili naši stari, uzeli bi jednu tekicu, rasporedili bi ono šta dobiju po danima, i koliko se imalo, toliko bi se potrošilo, ono što se nema, ne može se ni trošiti. Nama je danas puno lakše, s tekućim računima i „njegovim-veličanstvom-karticama“ nema tih problema, imamo ili nemamo, mi „peglamo“. A do kartica je barem lako, banke nas danas vuku za rukav i nude „med i mlijeko“ dok se ne „zalipimo“, a onda kad smo „njihovi“, mogu s nama što hoće, pretvore med preko noći u pelin, a nas u svog ovisnika. Kad jednom uđemo u minus, on postaje naš gospodar, a mi njegov sluga. Onda mi nabavimo drugu karticu, pa treću, pa se tako „osiguramo“ lepezom kartica... ako nam ne prođe jedna, „ispeglamo“ drugu, ili treću... i znamo mi da sve to košta i dobrano nam smanjuje prihode, koji su većini ionako jedva dovoljni za čisto preživljavanje, al' mislimo da ne možemo drugačije, a ustvari nemamo hrabrosti napraviti bilo kakav oštriji rez, jer on u svakom slučaju, nije bezbolan.
A pamtim vremena kad se do nekih kartica jako teško dolazilo, i bio si sretan i počašćen, ako si ih uspio dobiti. Takva je bila AmexCard... u tim vremenima sam je i ja imala, svojom voljom je danas više nemam, i nije mi žaj.

I tu sad dolazimo na onaj gore bijes i otrov. Dobijem ja mjesečni račun, otvorim ga, i poludim. I znam, imam dvije mogućnosti na raspolaganju, ne napravit' ništa, pustit' da bijes prođe, i ići dalje po starome, ili se, usprkos tome što je zakon na njihovoj strani, odlučit' na reklamaciju, i biti spreman na bolan rez, ali dobiti satisfakciju, i biti zadovoljan sam sa sobom. Ja sam izabrala ovo drugo, a sve ostalo je povijest, koju ćete iščitati iz moje prepiske.