Samo Durica

Moje Cipele

vele kaka je samo zadovoljna i ispunjena žena i uspiješna u svemu onom što radi,
tako se i ja trudim biti dobra i kvalitetna, kako u poslu, tako i u odgoju djeteta, a, naravno, ni ništa manje kao supruga,
i, ne nužno tim redoslijedom.
kako smo i muž i ja skoniji hedonizmu i uživanju u sitnim životnim radostima, tako je nama vrijeme koje provedemo zajedno svo troje, bilo u parku, na izletu, u koneskom restoranu ili samo doma na kauču, važnije od marke i godišta auta kojeg vozimo, novog dizajnerskog namještaja ili krpica koje stavljamo na sebe.
bitno nam je da imamo za režije, raznovrsnu hranu, da na vrijeme platimo i podmirimo sve račune, i da nam dijete nije željno nekih sitnih užitaka koji ga vesele, pazeći da se ni to ne pretvori u pretjerivanje.
ali, i to veliko, postoji ta jedna samo moja strast, možda čak i opsesija, nešto kao opsesivno - kompulzivni poremećaj,
a to je ljubav prema cipelama.
mene da sada bilo tko pita kaj si želim, recimo, priuštiti, kad bih dobila neku velku svotu na lotu, rekla bih, bez razmišljanja, vlastitu kućicu s vrtom ispunjenu cipelama. kad bi bar se u tom vrtu mogle posaditi cipele da mi rastu kao u onoj priči o čarobnom grahu, ja bi, valda bila najsretnija žena na planeti i okolici.
i tak, veli meni muž:
- radio sam puno, dobio sam i neku ekstra lovu, pa, ako želiš, evo ti kartica i kupi si nešto, znaš da ja nisam za to hodanje po dućanima. -
- a, ne, ne želim - smijem se i grabim mu karticu iz ruke prije nego se predomisli.
samo sam pitala za iznos koji smijem potrošiti, jer, ako poznate istrijansku ćud, onda vam ne treba to posebno objašnjavati. sami za sebe nikada neće reći da su škrti, već da su šparni, i to je istina, no, jako, jako šparni, počevši sami od sebe.
priznajem, ovaj put nisam planirala kupiti cipele, jer, prije bladana on sam mi je kupil fantastične crne čizme, baš kakve volim i nije da sam bosa, no, obišla sam većinu dućana u gradu koje volim, pa kad nisam pronašla ništa što je privuklo moju pažnju,
slučajno sam ušla u " svijet obuće " na Trgu privućena ogromnom reklamom: " dva plus jedan gratis ", reko, ajd, samo da škincem malo, ono, možda nađem nekaj za dijete i mužda i riješim dve mušice jednim zamahom.
a, kad ono, prvo kaj vidim gležnjače su koje sam si gledala još prošle godine, kad su bile skupe ko suho zlato umiješano u kajganu Sv. Petra, pa sam ih samo probala, prošetala u njima dućanom i divila se kak mi dobro stoje, osim kaj su udobne i preprepredivne, tamnosmeđe od brušene kože s par svijetlijih bež remenčića oko sare, i još su na cif, što uključuje i praktičnost u obavunju i izuvanju, što je meni izuzetno bitno.
i, tak, siugurna kak nema mog broja, pitam gospođu jel ih mogu probat, veli mi, " to vam je zadnji par, zato su na 50 % ", uuuu, a znam kak su skupe bile, već sam ih probala prošle godine, al, zlu ne trebalo, obujem si odmah obadve, pa se šepirim tam po dućanu u njima, iako imaju dost visoku petu, zbog podebljanja na prednjem dijelu uopće se ne osjeća, i udobne su i u njima hodam i zgledam ko žena, a osjećam se miljon nečeg predivnog.
hodajući tak po to svijetu koji me beskrajno veseli ugedam još jedne, jako zgodne, istog proizvođaća, no, ravne, onak za španciranje svakodnevno, sive i crne, zatražim sive, pa probam samo jednu, ne želeći skidat ovu predivnu koju sam si već odlučila piknut, kud puklo da puklo.
ispostavilo se da su i te sive samo dva broja, a jedan od njih meni taman paše, pa probam i crne, al sive mi se više sviđaju i bolje uklapaju u garderobu. veli mi prodavačica: " ako se odlučite, plaćate samo jedan par, ali onaj skuplji. ".
ok, glavno da ne premašuje limit koji sam dobila na raspolaganje.
platim i sva sretna, ispunjena i zadovoljna odem doma, usput obavim i kupnju špeceraja, samo da si operem savijest.
kad sam pokazala Čovječuljku kaj sam si kupila, samo je preokrenul čitavom glavom i promrmljal sebi u bradu:
- ma, daj, Vanja, opet cipele, i to dva para, morao sam znati da će biti tako. -
u maniri djeteta pokušavam se opravdati:
- ali, kad su bile..... -
- uvijek su, Vanja, uvijek ista priča s tobom, ajde, ak te to tak veseli, nek ti bude, meni je svejedno, al uskoro nećemo moći hodati po kući od tih kutija. -
- pa zato mi sad moraš kupit velki ormar! - smijem se