|
|
utorak, 31.01.2017.
siječanj
mjesec u kojem
minusi dosežu
svoj vrhunac
kako u celzijusima,
tako i na računima,
trideset i jedan dan
kojih bih najrađe
provela u krevetu
sanjajući divan san
pokrivena prek glave,
dekom i poplunom,
kad sam se rodila,
vele, te godine
sredinom siječnja,
toliko je zapal snijeg
da hitna nije mogla
gore uz strmi brijeg,
pa se mama morala
na sanjkama spuštat,
a ja sam odlučila čekat
petnaest minita do ponoći,
jer, nije mi se dalo izaći
na tu hladnoću,
zato ja ne volim zimu,
preferiram sezonu proljeće / ljeto
i ugodniju, topliju klimu,
ne želim više navlačiti štrample,
termo čarape i trenirke,
više volim haljine i klompe,
samo još ova veljača
nek potroši sve svoje dane,
trnut ću se iz ove ledane,
doći će brzo i ožuljak
i napokon ugasiti ovaj mrak.
|
- 06:22 -
Komentari (2) -
Isprintaj -
#
subota, 28.01.2017.
ide, ide, evo samo što nije
pitaju mene moje cure, uglavnom trudnice, da kaj mi čekamo zdrugim, djetetom, ne,
da, da, znam, to se ubiti nikog ne bi trebalo ticat, al, to su ona dobronamjerna, pozitivna pitanja, koja meni ne smetaju,
zapravo me vesele, jer, odmah dobim inspiraciju sprdat se na vlastiti račun,
jer,
nije zabezveze prva pjesmica inspirirana ovim koje već imamo tri i nešt godine naslovljena " kiKlop ",
taj je mali pravi krpelj,
priljepak,
koji uz to ima i dar govora, radi ko navijen, uz bujnu maštu, nema taj mira ni kad spava,
nemreš bez njega ni na zahod, da prostite, ni da sam kraljica ne bih se mogla u miru olakšat, pogotovo sad kad sam si ključ od kupaonice potrgala,
naime, nekaj smo se nas dva posvadili, ono:
- zakaj su sve te igračke tu rasute po hodniku, ko bu to pokupil, sve bum ti ih u vreću strpala i odnesla nekoj dobroj djeci koja pospremaju svoje stvari, bla, bla, već sam ti deset put rekla da ih pokupiš, hoćeš da si noge potrgam... - tak ja kad povampirim lupam u prazno,
onda se on nekaj kao naduril, a ja ljutita otišla u kupaonu, okrenula ključ, a ključ krc! pukel mi u bravi, pa sam morala prek kade izlazit kroz prozor,
tak da se sad nemrem nigdje sakrit od njega, ni na par minuta, ono
dođe i sjedne se nasuprot mene na svoju klupicu i ispitujeme me:
- mamaaa, kaj radiš? kakaš? -
- da, Fran, odi, molim te van, ajde, daj mi malo mira, pliz. -
- ne trebam ić van, tu bum te ja čekal. - pa onda vozi nekakvi kamion po meni
- jel ti ide drekec, mama? -
- molim te, odi van i zatvori vrata! -
- neeebii, i ja trebam kakat s tobom. - uzima si kahlicu, pa glumi da tiska - ajmo skupa, mama, tri, četri, a, mamaaa, jesi ti cura? tata i ja imamo pišulin jer smo mi dečki, a mame imaju cice u kojima je mlijeko za bebe, znaš mama, i ja imam cice, samo su mi male. - diže majicu i pokazuje mi - hoćeš da ti operm kosu? -
- nebi, ja bi malo mira. -
- nisam kakao, samo sam piškio. - oblaći se - dobro je mama, evo ti mira - draga me po glavi.
kad napokon zaspi muž i ja imamo tulum:
- jes!, zaspal je, ajde, brzo, požuri, dok se ne probudi, da, da, persu....-
- mamamaaaa! di si, mamaaaa?! zašto si me ostavila?! tataaa, di je tata, napravi mi kakao. di ste bili? kaj ste radili? zakaj je tu mrak? -
i tak.
vele, jedno ko nijedno.
|
- 19:53 -
Komentari (7) -
Isprintaj -
#
petak, 27.01.2017.
cofleki
prvo mi čitav dan nije radil internet na mobitelu.
nije mi bilo jasno zakaj, a i nisam bila sretna zbog toga, jer imamo grupu " La Familia " u kojoj moja najmlađa sestra koja je otišla raditi u Japan na godinu dana objavljuje svakave zanimljivosti iz te daleke zemlje izlazećeg sunca, a zbog vremenske razlike jako mi je bitno biti u toku, jer nema puno slobodnog vremena, tako da joj se odmah moram javiti ako želim razovarati s njom prek skajpa.
osim toga imamo i grupu na vajberu u kojoj je jako živo i zanimljivo, prije svega zabavno i duhovito, ali sam i pomoću te grupe instantno informirana o svim aktualnosti, a, iskreno, moram priznati kako je komuniciranje u grupi postalo i napast, nešto poput grickanja kikirikija ili omiljene čokoladice, a nisam mogla ni čitati blogove, kaj prakticiram raditi u tramvaju dok se vozim na posel i zposla.
i, tak sam čitav dan bila van toka svih događanja, uvjerena kak bu mi sigurno proradil kad dođem doma, jer mi onda lovi wifi, al ni doma se niš nije događalo, pa sad već uspaničena počela sam čačkat po mobitelu, sve sam živo pregledala, provjerila, ispretiskala, ono, nije da se baš nešto jako kužim u tu tehniku, meni to sve ko neko špansko selo, kak se veli, znam samo ono najosnovnije, a i s tim se mučim i tek učim,
i, onda se tek sjetim kak mi se Fran dočepal mobitela, jer se htel igrat neku igricu s dinosaurima, onak, nije loša, ima oblike različitih dinosaurusa, pa ih onda mora prstićem spojiti na pravo mjesto, upariti jednake oblike, i još nešto s kopanjem kostiju, kao, on je arheolog koji iskopava kosti, pa kad sakupi sve potrebne od njih slaže kostur, a kad složi veli mu kak se taj zove i kaj jede. ugavnom, poučno i njemu zanimljivo, dobro mu ide i potiće mu istovremeno više tih nekih psihofizički karakteristika, koordiaciju oka i prstiju, razvija reflekse, pa i spoznaju i logično zaključivanje, tako da nemam ništa protiv ako se kratko poigra poslije večere prije kupanja, no, postoji pravilo da ne smije ništa drugo prčkati, te mora sjediti na kauču.
čini se kako je on ipak nekaj sprčkal, jer, ugasil mi je podatke, stavio mi da sam u avionu i kaj ja znam kaj sve još, tak da mi zbog njega internet nije radil, još mi je upalil i neke glupe reklame koje mi sad iskaču svaki put kad hoću nekaj pogledat.
okej, to sam skužila, pa si upalila podatke, a na vajberu sam imala dvjestopedesedam nepročitanih poruka. kao i čitav album fotki koje je Teička poslala, čak i jedan video.
naime, primili su je u svoj tim neke igre koja je nalik na odbojku, a oni je igraju u tvornici za vrijeme pauze kao relaksaciju od posla, no, imaju sada i turnir, tako da nam se pohvalla i time, a meni je drago kaj je uspiješna i u tom socijalnom dijelu života. o njenom poslu ne smijem puno pisati, jer radi u laboratorijima koji razvijaju neke nove nabrijane tehnoloije, a to su sve poslovne tajne koje ni ona sama ne smije nam otkrivati, al, tak i tak, ja sam totalni tudum za kemiju, pa i prirodne znanosti uopće, tak da se niti ne želim upuštati u objašnjavanje nečega kaj ni sama ne razumijem. znam samo kako su njohova pravila silno striktna, ozbiljna i obvezujuća, tako da priikom ulaska u jedan od tih laboratorija mora obući zaštino odijelo, te onda proći kroz neku komoru u kojoj joj žestokim fenom otpušu i najmanje zrnce prašine kako se materijali i kemikalije u njemu ne bi slučajno kontaminirale.
ozbiljna je to šljaka, i drago mi je kaj je sada u žiži najnovijih događanja vezanih za svoju struku od čega bu stvarno jednog dana profitirala, iako su joj odmah rekli kako ne smije pisati diplomski rad na temelju toga što je kod njih radila, obzirom da su to sve tajna istraživanja isključivo za potrebe proizvodnje u njohovoj tvornici, no, smatram kako samo to što je tamo bila i sve to imala prilike naučiti, vidjeti i isprobati na licu mjesta, raditi s tim najmodernijim aparatima, mikroskopima i potpuno novom tehnologijom koja joj kod nas nije ni bila dostupna, jer je jako skupa, pa se studenti nemaju prilike time igrati, već to je jedno iskustvo koje joj nitko ne može nadoknaditi, ali ni oduzezi.
jako sam ponosna na nju, njen rad, ali i na način na koji se uklopila u potpuno nepoznato društvo tamo tamo daleko u zemlji kulturološki potpuno različitoj od naše, pa si mislim, ak su je pozvali i u taj svoj sportki tim, znači da je cijene i poštuju i kao čovjeka, a ne samo kao radnika, mada, ona je oduvijek bila posebna i ja sam nekako znala u dubini duše, još kad je bila malena da bu daleko dogurala, i sve to, praktički sama, tata i ja samo smo joj malo financijski potpomogli i podržavali je u njenim naumima.
znam da je tati prilično teško, ali nosi se s tim jako dobro i ne pokazuje joj koliko mu nedostaje i kako se brine, samo ja znam kaj mu je sve na duši, jer ga i u dušu poznajem, doboljno mi je pogledati ga u oči i sve mi je jasno.
i meni fali, jako, a Franu pogotovo, pa joj šalje slikice životinja, vozila i zastava, a našel je i jedan znak koji je, zapravo, zarolani drekec, al njemu to zgleda ko čokolada, pa joj je poslal tih drkeca jedno desetak, nek se nađe, veli, da ima teta čokolada kad je gladna, uz to je dodal još hamburger i sok, pa me ujak pital zakaj šaljem te gluposti stalno, a ja se smijem, pa ne misliš, valda da to ja šaljem, Fran šalje, a ne ja, ja šaljem uglavnom fotke, jer ne znam kaj bi joj napisala, radije je nazovem, pa si malo popričamo, kad i ako uspijemo uskladiti vremenske zone.
i tak, Fran je dobil od moje frendice jednu zgodnu kapu, crno - bijelu, kao medo koji ima oči i dva cofleka za uši. tolko je bil sretan s tom kapom, on se jako razveseli kada mu neko pošalje bilo kaj, pa si je metnul odmah to na glavu i igral se medvjedića:
- ja sam medo Brudno, mama, gle me, imam šape - pa smo igrali lovice, jer me htio škakljati, pa mu velim:
- ajde da te fotkam i pošaljem fotku na vajber da vidi teta koja ti je poslala kapu kak si sretan zbog nje i zahvalimo se. -
ovaj kamion koji je zagrlil mu je, također poslala jedna teta, zapravo su dva velka, jedan kiper i jedna miješalica, no, kako ona i sama ima unuka, nešto mlađeg od njega, doovorile smo se da ćemo joj vratiti kada se Fran naigra, tako kod nas kruže i igračke i odjeća, na taj način jedna drugoj uskaćemo, pa sad ja supljam za trudnicu koja bu uskoro rodila. reko:
- Fran, ajde se malo nasmij, ne moraš biti tak tak ozbiljan? -
- evo, mama, smijem se, sad me možeš slikat! -
- idemo se sad igrati! ti me loviš, a ja ti bježim, može? - nema on mira, jedva sam uspijela uhvatit koju fotku da mi nije mutna
tak je tu kapu imal na glavi cijelo popodne, nije ju htel skinut ni kad pral, bil mi je simpa, pa nisam odmah inzistirala da je skine, al prije spavanja velim ja njemu:
- ajde sam Fran da skinemo kapu prije spavanja, pa nebuš valda i u krevet s njom? -
- neeee! mama, ja sam medo, to je kapa za u kuću, znaš. -
na kraju sam mu je tek sinula kad je zaspal, a ujutro dok sam pila kavu prije posla zove me iz kreveta:
- mamaaaa! oooo, ne! nema mi moje medo kape, izgubil sam je, mamaaaa! -
- nisi je izgubil, ne brini se, tu je, samo sam ti je skinula dok si spaval. -
- o, dobro, mama, moram je imati u vrtiću, ja ću biti medo, a Luka čudovište, pa bumo se lovili. -
blago vašim tetama, to bu ih siurno jako razveselilo, mislim si.
naravno da sam sve to ispričala curkama na vajberu, pa veli frendica koja mu je poslala:
- baš mi je drago, našla je kapa svoju glavu. -
stvarno je šašavo to moje dijete, ko zna dokle bu on dogural.
|
- 15:48 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
četvrtak, 26.01.2017.
Breza
osamljena stoji
tiho bez glasa
hladne dane broji
vitkoga stasa
kad magla spusti
mutnu koprenu
sramežljivo vijori
svoju haljinu bijelu
nošenu vjetrom
u čipkastom velu
kao ponosna mlada
tužna bez ogledala
dok noćna tmina vlada
naizgled krhka
ne boji se mraka
iako sama
hrabra i jaka
pticama tada
utjehu pruža
na vitkoj grani
ugosti i puža
ljepota njena
svima je znana
šteta što je nikad
ne može ugledati
i ona sama
posvećeno dragoj Barici kojoj je sutra roćkas
|
- 19:34 -
Komentari (6) -
Isprintaj -
#
srijeda, 25.01.2017.
Pekarčić
kak mene svako malo sune neka ideja, pa bi onda svašta nešto mijenjala, obično u životnom prostoru, pa bi bojala, premiještavala, popravljala ili izrađivala novo, uglavnom od onog starog kaj već imam, tako me i na samu Staru godinu nakon kaj sam ispratila muža u Šibenik gdje je radil, premijestila pola namještaja u kući, naravno, uz svesrdnu pomoć svog malog šegrta koji jedva dočeka da mamu pukne hiperaktiva, pa počne vaditi zaboravljeno suđe iz vitrine, prevrtati ladice koje je potrebno očistiti i zalijepiti, i, ono najzabavnije, gurat police i ormariće s jednog mjesta na drugo, na kojem onda opet nije baš idealno, pa je sve potrebno ispočetka.
tako sam novu bijelu usku pregradnu policu koju smo kupili za hodnik premijestila u njegovu sobu, s tim da sam je položila horizontalno na pod kako bi mu bilo jednostavnije i preglednije pospremati na nju igračke, te sve dostupno i na dohvat ruke, a onu staru pletenu koju sam iz predhodnika privremeno smjestila kod njega za knjige i društvene igre stavila na njeno mjesto u hodnik, jer, nekak mi uz nove ormare koji su kombinacija bijelog i boje svijetlijeg prirodno drva, jednake kao i podovi, sada ta tamna polica nikak ne spada tamo, jednostavno mi kvari koncept ( to sam naučila od Mirjane Mikulec, njegovu sam sobu odlučila urediti tako da mu namještaj stilski izdrži sve do fakulteta, ak nam to uspije popratit i kvalitetom, tako da je baza bijelo koja se može kombinirati i oplemeniti bilo kojom drugom bojim, kasnije i po njegovom izboru, samo sam tu bijelu razbila prirodnom drveninom, te dodala žućkaste zastore s motivima gusara, šareni tepih i deke kao i prekrivać za kauč sastavljen od raznobojnih kvadrata, takozvani pečvrk, globus lampu koja mu daje laganu svijetlost i ugađaj, velku plutenu ploču za crteže i nekoliko zgodnih plakata, fotografija i slika ), pa sam joj dodala pletene košare s ručkama kao ladicama ( ideju sam, priznajem, ukrala iz Ikeinog kataloga ) u koje sam potrpala sve šalove, kape i rukavice, kao i ostatak potrepština koje koristimo u ove zimske dane, a sad više nisu rasute po čitavoj kući, neg skrivene u tim improviziranim ormarićima, a svak ima svoju košaru tak da više nije problem pronalaziti potrebno taman prije nego trebamo izaći. time nisam samo organizirala, nego sam riješila i tu pregradu koja mi je potrebna da mi, barem vizualno, odijeli hodnik od dnevnog boravka, zapravo, samo kauča, na kojem provodimo većinu našeg kvalitenog obiteljskog života, izležavajući se, škaljajući, ljubeći se, masirajući se, čitajući slikovnice, izvodeći kolut napred i natrag, igrajući se figuricama iz kinder jaja ili palačinkanjem, što može biti samo prevrtanje, ali i uživanje u prejedanju palačinki nabrzake napravljenih iz magičnog šejkera.
prvobitna ideja bila je kak bu kauč bil složen, onak pristojno, za goste, al, odmah prvu večer smo ga Fran i ja rastegli, da se malo odmorimo nakon napornog rada, pa je onda tako i ostal rastegnut kroz cijele blagdane, jer, onak složen ne pruža nam dovoljno prostora za sve nas troje koji istovremeno želimo na njemu biti, gledat filmove, tekme i crtiće.
tak sam onda i stol za blagovanje okrenula po dužini, jer mi tako pruža više mjesta, funkcionalniji je i možemo svi tri za njega lijepo sjest i ko ljudi pojest obrok, a možemo i svašta nešto fora na njemu sad raditi, kao recimo: slikati, igrati Labirint ili, kao danas zamijesiti tijesto, pa s modlicama koje mu je donesla tetica Lana izrađivati kolačiće.
naime, izvuko je bakin velki drveni valjak iz te stare vitrine koju sam, napokon uspijela do kraja posložiti kak treba, jer, do sad sam samo trpala nutra stvari koje su mi smetale, pa me pital:
- vidi, mama, našao sam! kaj bumo s tim radili? aha, znam, imam ideju! - ni njemu ne fali takvih predobrih kombinacija
i, iako sam već počela sređivati nered u onim ladicama koje sam očistila i zalijepila, te se riješila svih viškova papira, obzirom da smo dobili i kantu za papir, pa buju nam sad i drukčije obračunavali odvoz smeća, ostavila sam to sve za neki drugi dan, valda sutra kad dođem zposla,
neg sam, nebud lijena uzela nešto brašna i soli, natočila mu vode u šalicu, dala mu plastičnu zdjelu, pa mu pokazala kak se radi slano tijesto. pronašla sam i neko bijelo platno, pa sam mu napravila kapu, jedino mi je žal da nisam našla pregaču platnenu, imam njegovu malu plastificiranu koju koristimo za slikanje, jer se te boje malo teže peru bez nekog jakog sredstva protiv fleka koje izbjegavam, jer s pregačom bi bio baš onak ko pravi, no, njemu to i nije preveć smetalo, sve mi je pobrašnil, samo mu je u početku bilo malo ljigavo, dok nismo zamijesili, jer, pedantna je to Djevica horoskopska koju smeta i najmanja mrvica " bjaka ", tak da si je išel prat ruke svaki put kad bi mu se dio tijesta zakeljil na prstiće, no onda sam mu to sve još malo pobrašnila i složili smo kuglu koju je sam mogel valjat tim valjkom i modelirat po želji.
pjevajući:
" ruke mijem,
brašno sijem,
kapica na glavi,
mijesim tijesto
tako viješto,
ja sam pekar pravi!
peć se žari,
u nju stavljam
kruščiće po redu,
koda vlatka
bit će slatka
kad je djeca jedu! "
i brbljajući nešto neprestano, kao i uvijek.
- nije " koda vlatka ", nego: koRa Glatka - smijem se - kora od kruha koji se ispeće je glatka. - objašnjavam
- glaaatkaa? - cvrkuće
- da, nije grbava nego je glatka. -
- mi smo Pekarčići! probaj mama kako je fino, slano je. - nudi mi komad
- nisi valda jeo? to se ne smije jesti, sirovo je! -
- siiirovo? kao sir? -
- ne kao sir, nije ispećeno, bilo bi nam zlo da to pojedemo. -
- kad se ispeće budemo jeli? -
- ove lijepe koje si napravio bumo posušili na radijatoru, pa ih možemo obojati sutra, sačuvat ćemo ih da pokažemo tati, a možeš i pokloniti nekome. -
- teti Lani! za nju je ova ptičica. mogu i Luki odnesti pokazati, mogu mama? -
- možeš, samo moramo pričekati da se posuši, onda bu bilo tvrdo, sada je još mekano. -
- trdo? kao kamen od leda? -
- pa, ne baš tako tvrdo, kamen od leda je jako tvrd i teško a je potrgati, na ovo buš moral pazit, ako ti padne na pod razbilo bu ti se. -
- dobro, mama, pazil bum. -
tako se on još sam igral dugo dok sam se ja bavila zvešom, suđem i razvrstavanjem onih papira.
sjetila sam se tek posle kak sam mu mogla dati i neke perlice, trakice il gumbiće za ukrašavanje,
al, ne moramo baš sve adute ideja potrošiti u jednom danu,
ima ih još puno koje bumo morali provest doma na toplom dok nam ne dođe to proljeće već jednom
i potjera nas van na neke nove i drugačije aktivnosti
kao što su ove
gusarske,
a do tada
moramo osmislit neki fora orginalan kostim
za skori fašnik.
|
- 02:50 -
Komentari (6) -
Isprintaj -
#
petak, 20.01.2017.
veliko ALI
pitam ja jučer Franovu tetu kad, kad sam došla po njega popodne posle posla, kak je on, jel dobar, i dal je ju sluša, jer, to me posebno zanima, obzirom da doma ima te neke svoje fore, filizofske, recimo:
- Fran, molim te, obuj si šlape, opet si bos! -
- ALI, mamaaaa, znaš, sad sam bil na kauču, onda idem na tepih cestu samo po igračku, vidiš ovu zelenu koja....bla, bla, bla...truč -
- Fran, nema ALI, nego si obuj šlape odmah, nemreš bit bos, hladno je i prehladil buš se! - ne volim ja te rasprave u nedogled
- ne mogu, mama, ne znam di su, ti mi pomogni -
- kak ne znaš di su, malo prije su ti bile na nogama, pronađi ih i stavi na noge. - mene to već ljuti
- a, joooj! - onda nekaj puše, petlja, traži, kao, uglavnom zeza,
i svaki, al baš svaki put kad mu nekaj veliš da napravi, nemre proć bez tih njegovih folirancija, on baš uvijek ima nekaj za dodat, reć,
raspravit, komentirat,
a, taj njegov " ALI " kad čujem, u top bi ga strpala, najrađe,
i sad, teta mi veli, praktički isto, sam malo ublaženo, no, u suštini tako on i s njom,
znači, ne voli pospremati igračke, hm, to ne voli ni doma, i jako se namučim dok ga to nagovorim, da ne velim natjeram,
zapravo, jedna od metoda pospremanja je da se ja kao primim nečega, e, onda on želi to raditi samnom i pomagati mi,
no, čim nešto treba sam napravit, e, onda je to već problem, i opet počinje s tim svojim izmotavanjima verbalnim:
- znaš, mama, baš mi to sada treba tu ovako, jer, sutra bu mi došla tetica Lana, pa da ona vidi kako sam ja to složil... - haha, moš si mislit, teta bu došla tek za vikend, i nemam niš protiv da nešto lijepo složeno od kocaka pospremljeno na polici, a ne da je cijela pruga rasrostranjena po cijeloj sobi, tako da se ne može ni hodat, jer bi on to pokazal, ma daj, tada sam mu rekla kak bumo nazvali Lanu na mesinger i pokazali joj to, a onda bu on sve složil u kutiju, znam i ja filozofirat i zmišljavat svašta, pa na kraju opet bude po mome, samo kaj u vrtiću nema vremena za takve egzibicije, tako mi je teta, između ostalog rekla da dok on svoje izbrblja drugi već pospreme sve, pa i ono s čim se on igral, a to mi nije drago, no, s druge strane, veli, pametan je, i emocionalno, pa joj dođe, da joj pusu, veli " oprosti, ja te volim ", i onda se ona ne može ljutit dugo na njega, kakav mali manipulator, nema kaj,
vidim da joj je drag, tipično je to za njega, u stanju je šarmirati te i podvući ti se pod kožu, a onda te tak fino okrene i obrne, sve u svoju korist,
meni je jako drago kak se on lijepo adaptiral i sada voli ići u vrtić, više ne plače, veseli se prijateljima, a kolko sam vidla i oni njemu, jedan dan mu je jedan dječak, dok smo se skupa spremali u garderobi, davao neke svoje naljepnice za doma, pa sam rekla kak bum ja i njemu takve neke naljepnice nabavila, pa da ih i on može podijeliti prijateljima,
sama prilagodba išla točno onakvim tijekom kako sam i sama predviđala:
prvih je dana, dok smo još mi s njim bili tamo, bio oduševljen i jedva je čekal ić u vrtić, budil se ranije od uzbuđenja, pa nije mogel dočekat da krenemo i dođemo, eh, i taj tjedan dok još nije spaval sve je bilo predivno, sve dok nije ostal sam na spavanju, eh, onda su počele muke, jer, spavanje mu se nije sviđalo, pa bi počel plakat još za ručkom, kao, on ne bi spavao, on bu plakao i tak to,
trajalo je to neko vrijeme, no, malo po malo se naviknul, ko i svi, pa bi onda samo doma nama izvodil scene, al kad je došel tam bilo je sve ok, tu i tamo se znal popiškit, al sad je to prestal radit, jedino kaj se događa ako se meni drastično promijeni raspored, pa nema onakav svoj ritam na koji je naviknul, e, onda opet počne izvodit neke bijesne gliste, tako mi je prošli tjedan iz čistog mira, kad smo već došli i to veselo, ko i svaki dan se rasplakal, onak tužno: " ja bi da mi dođe tataaaaaa! ", a ja moram na posel, pa ga je tata uzela u krilo i tješila, stvarno je brižna i nahrani ga kad se prenemaže oko hranjenja, a to mi jako puno znači, zaista sam joj zahvalna na svemu,
no, rekla sam joj i sama kak s njim treba malo strože, a ne padat na te njegove forice, jer, mustra je to kakve nema,
i, uvijek, kad me tako izbaci iz takta s tim svojim ALI glupostima
sjetim se jedne iskusne, nešto starije mame od mene, koja mi je, jednom priliko rekla kako je njoj samoj u odgoju djece bilo
najteže pomiriti se i prihvatiti djetetov karakter, jer, njega ne možemo, niti ne bi smjeli mijenjati,
a, kako smo skloni sve mjeriti prema vlastitoj slici, koju iz nekog razloga, ipak ljubimo,
valda nam i ego smeta kako bismo prihvatili taj djetetov, koji se počinje formirati i odvajati od našeg,
jer,
koliko god bismo mi željeli da je naše dijete onakvo kakvo si mi zamišljamo da bi trebalo biti,
ipak je ono sasvim svoje
i nikakvo drugačije,
nije čak ni naše,
mi smo tu samo neka vrsta vrtlara,
koji osigurava sve optimalne uvijete za rast i razvoj,
ni više, a ni manje od toga.
|
- 09:04 -
Komentari (6) -
Isprintaj -
#
utorak, 17.01.2017.
promet naš svagdašnji
čovječe,
koji dan!
prvo sam se naivno ponadala, jer, bus mi je stigao brzo i relativno prazan, a to znači da se nismo morali gurat nutra kako bi se uspijela zatvorit vrata, te je i bez nekih većih problema došao do okretišta tramvaja, istina, krenula sam danas nešto prije, upravo zbog te najavljivane oluje, manevriranju po novonapadalom snijegu na već postojećem zaleđenom tlu, koje je prilično opasno na svakom koraku, jer, taman kad se onak žustro ufuraš u hvatanje vlastitog koraka, te prestaneš hodat ko da imaš obadve drvene noge kojim ko da tapkaš po razbijenim čašama, prevari te, pa se posklizneš i jedva održiš ravnotežu, pa si mislim, tak, u tom busu, kak to da sad nikome ne treba, gdi su svi ti ljudi jutros, pa sva sretna uđem u svoj tramvaj koji me vozi direktno na odredište bez presijedanja, sva sretna, onak, možda stignem i kavu popit u miru, ak sve bude ok,
aha! kak da ne, moš si mislit,
stoji taj tramvaj na okretištu već deset minuta previše, stoji i puni se, ispred njeg još jedan koji mi nikak ne paše, pa ni ne pomišljam prebacit se, stojim i čekam, kao i svi ostali mi putnici u njemu, sad već stoji petnaest minuta, a trebal je krenut odmah čim se napunio, ljudi nekaj počinju žuborit, ja sam sretna kaj sam na toplom, jer vani puše jako i pada sitno, al neugodno, štipa za nos i obraze, šiba po očima, sva sam se zamotala u velki mekani šal, visim na onom rukohvatu, još uvijek uljuljana u vlastite iluzije,
ljudi se nekaj komeškaju, izlaze, pa ponovo ulaze, ja napol drijemam u toj toplini, kad me onak razbudi letimičan pogled na reklamni stup sa satom, bemti!, pa već stojimo i čekamo petnaest minuta, sad, ak odmah ne krene već sam lagano u opasnosti da i zakasnim,
uzmem mobitel, pa pošaljem poruku za svaki slučaj, barem da se javim na vrijeme, al, ono, pa krenul bu, evo, sam kaj nije, sad, svaki čas,
ma brus!
sve stoji, ništ se ne miče, samo dolaze novi tramvaji iz suprotnog smjera omilajući se na pruzi, ovaj naš se oglašava onim svojim zvukom koji znači zatvaranje vrata, odahnem, persu, ipak stižem, a kad tam, on krene unatraške, čovječe, ide, vozi, al u rikverc, a nema kam, iza je zavoj i drugi tramvaji, jer, na okretištu smo, nije moguće isparkirati se u rikverc, al, on ipak ide, mislim si, ovi su svi skroz na skroz poludili,
i, zakaj nam, pobogu, neko nekaj ne javi, bilo kaj, pa da znamo svi skup u čemu je problem, odemo pješke, mada, ima dobre četiri stanice do novog, slobodnog tramvaja koji kreće s manjeg okretišta na Zapadnom kolodvoru, da su odmah nekaj rekli ja bi tak nekaj skemijala, pokušala vlovit bus koji vozi na Zapadni, pa tam hvatala tramvaj, a ovak, sad više mi se ni to ne splati, i gledam te buseve kroz prozor, puni su, nemre se ni utrpat igla više u njih, jednoj je ženskici ostala torba vani kad su se vrata zatvorila,
dakle, u dreku sam,
i, opet se javljam, sad već znam da kasnim sigurno, samo ne znam točno kolko, al kasnim ziher, nema više šanse da stignem na vrijeme, ljuta sam, jadna, nemam pojma kud bi, vani je hladno, nutra nema smisla sjedit, sad se već i spraznilo prilično, niko niš ne govori konkretno, nema nikakvog busa da nas odbaci do nekud barem malo bliže,
odem to taxi stajališta na kojem nema ni jednog jedinog auta, al zato je sve puno nabrijanih ljudi koji kasne na posel i zovu taxije, pa se tuku za njih, već sam bila u takvoj situaciji, uzel me jedan skup s nekim dedom, a onda i meni i dedi naplatil posebno, ko da nas je vozil odvojeno, meni se nije dalo natezat tad, al neda mi se ni sad, ono, imam pokaz, godišnju kartu za javni prevoz, za koji šljakam i odšljakam je pošteno, pa bi mi bilo nekak i fer da se mogu i koji put normalno dopelat na tu šljaku,
ovak, ko da sam pobrala šljagu, rano vjutro, za dobro jutro,
okej, sve kužim, vozila se kvare, nije to ništ neobično, al kad se već tak neki kvar dogodi, kaj je tak jako teško obavijestiti korisnike koji ovise o tom prevozu, samo nas informirat o kvaru, metnut dva busa, koji ovak i onak stoje tam i prodaju zjake, pa odbacit sve te ljude nekam do neko mjesta gdi bi mogli normalno nastavit svoj put,
a, ne ovak, da sve stoji, ne miče se, osim natraške, i nikom niš,
to je, kao normalno, barem jednom godišnje, u ovom gradu, kad padne snijeg da ideš peške na posel,
i to ak je bil smo jedan, e, onda je ta zima bila dobra,
sretan si, ak si samo jednom pješačil po snijegu, ledu i vjetru,
naravno, iznimno sretan ak si nisi, pritom, slomil i nogu il kuk,
jer,
kad sam ugledala, napokon, tramvaj koji vozi u mom smjeru, instinktivno sam potrčala, pa se posklizla, falatibože na bucama koje su me zadržale na nogama, jer, bila sam jako blizu razljepljenju, taman između klupice i koša za smeće, no, ipak sam, sretnica, ulovila taj vozeći koji me, napokon, dopelal kam sam trebala stić,
hm, pol sata kasnije neg bi trebala bit,
a, ja se nadala kak bum si kavu u miru pila,
fakat, di ja živim,
u bajkama na oblacima,
pa me samo povremeno ZET i njegovi kvarovi prizemljuju,
ono,
jedna lasta ne čini proljeće,
al nit bi pahulja trebala prometni kolaps.
kaj je najbolje, ni za natrag nije bilo ništa manje zanimljivo.
|
- 17:30 -
Komentari (6) -
Isprintaj -
#
ponedjeljak, 16.01.2017.
slavljenički post
još jedan ročkas
došao nam je.
veselimo mu se,
svi zajedno.
drugačije,
svježe.
svijet je veseliji
od kada ga promatram
očima svog djeteta,
tako smo se, jučer smijali
svi tri prije spavanja,
jer je provalil kak ima
" bleu " oči,
( opče nema, ima braun, ko i ja ),
ni sama ne kužim zakaj nam je
to svima bilo tak smešno,
al, smijali smo se od sreće,
jer je On sretan,
radovali se njegovom veselju,
iskrama koje mu fracaju iz očiju,
danas mi je sestra uletila:
skuhala sarmu
i napravila izvrsnu tortu
čokoladni ganaš,
samo sam trebala pirekrumpir zmučkat
i neku cugu pribavit,
pa smo nazvali Teičku u Japan
na skajp,
počela je zaprav šljakat i to sve,
nabavila si je bicikl,
više nije u Tokiju, neg u nekom manjem gradu,
nema više zezancije.
Fran me žical da mu kupim neke bagere bezvezne,
nisu mi se sviđali i ne volim mu kupaviti gluparije
koje su mu zanimljive par minuta, a onda završe negdje iza ormara,
često ih potrga još putem do doma, jer su i nekvalitetne,
pa sam mu rekla nek si odabere nekaj pametnije,
prvo je pronašel neki set alata, i ta mi se ideja čak i svidjela,
al i to je bilo onak šugavo baš, tak sam ga uvjerila kak mu je
stoput bolji onaj koji ima već doma,
i da bu zDedom popravljal s pravim,
poslušal me, začudo,
od kada provodimo puno više vremena skup
sve je više sklon prihvaćati moje prijedloge,
jer, ja njemu to sve prezentiram na taj neki način:
" kaj misliš, Miško, kaj ne bi bilo bolje ovako,
može, dogovoreno? ",
manipulacija žešća, al pali svaki put,
i na kraju si, siroto dijete odabere papiranate frulice
one koje se rolaju kaj pušeš u njih,
odmah ih je prve dao blagajnici:
- Teeeeta, hoćeš mi kucati frulice, pliiiiz! -
nasmijala mu se, skenirala i vratila
- otvori mi, mamaaaaa, otvori mi da sviram! -
- pričekaj malo, molim te, ne mogu otvoriti nekaj kaj nisam još platila,
pa, to znaš, Fran, strpi se još samo malo -
- dobro mama, dogovoreno, al, kad platiš meni mi odmah otvoriš,
može mama? -
- može, naravno, evo, primi malo konjića ( koji je moral s nama u šoping isto i klopotao čitavim putem ) -
takvim se događajima sada veselim više od ičega drugog,
danu koji provedem s njim,
od takvih dana bolji su jedino oni
koje uspijemo skucati svi troje zajedno,
neki dan, igral se mirno na tepihu u dnevnoj sobi,
ja se malo odmarala na kauču gledajući ga,
skuplja si pomno te male figurice iz kinder jaja,
ima kućicu punu, daje im imena i smišlja uloge, priče čitave,
mašta mu neprekidno radi, ko lonac neki,
pa kad se muž vratil zposla nagnul se nad mene i poljubil me,
i tak smo se mi ljubili neko vrijeme,
a, on, samo se stvoril kod nas, veli:
- vidio sam vas kako se ljubite!
došao sam, moramo se svi ljubiti! -
a, onda i:
- skakjajte me, ovako, ne tako, ovako! -
pokazuje nam ti svojim malenim prstićima,
najdraže mu je, još uvijek, zaspati na nama na kauču,
meni stavi glavu na trbuh, a noge preko tate,
s neizostavnim kakaom u flaši, još uvijek,
trudim se naovoriti ga da se riješi te flaše,
al, neda se, pa mu pustim, nek mu, još malo,
sjećam se, ja sam je sama bacila u smeće
kad mi se sestra rodila, jer, nisam više željela biti mala beba
kao ona, koja se samo derala bez prestanka,
al joj nisam željela prepustiti svoj kinderbet, već sam uporno i dalje
spavala u njemu, iako mi je već bil premali,
sve dok nam starci nisu kupili krevetiće na kat,
tada sam ponosno odlučila spavati na " svom katu " gore,
danas su ti krevetići u njegovoj novoj sobi,
napokon sam je zgotovila kak treba,
nedavno je zmislil u vrtiću kak ima sestru koja je zove Seka i beba je u pelenama,
reko je to teti na zamijeni, pa teta pitala Dedu jel to istina,
a, danas je s teticom ( koja se zaručila, s prstenom i sve ) valjal kolače od plastelina koji mu je donesla
skup zmodlicama i nožićem,
jučer ju je sam zval na telefon:
- hoćeš mi doći, moooolim te, teta Lana, hoćeš, ajde!
vidi, tu mi je moj Zelenko, a mama mi je donesla Paška ( Pajo Patak ),
gle, teta, tu staviš bonkase, one trde, onda mu ovako glavu staviš
i možeš papati, hoćeš ti, uzmi ( pričaju prek fejs videa ),
- ne mogu sad uzeti, al budeš mi sutra dal - smije se
- dobro, može, onda ćeš mi opet složiti one Pocoyo puzzle - za to samo ona živaca i motivacije.
ove godine odlučila sam okrenuti novi list.
preokrenuti se.
pokrenuti.
napraviti sve ono o čemu već dugo samo razmišljam.
ako ništa drugo, barem bum pokušala,
potrudila se oko onoga kaj me veseli i ispunjava.
nebum više trošila se na te neke nepotrebne gluparije
koje me samo iscrpljuju, nepotrebno.
čudna je bila ova protekla godina za mene.
ni puna ni prazna.
kao neke stepenice koje sam morala savladati,
jednu po jednu i teškom mukom,
previše je bilo tih stajališta na tom putu,
zastoja,
prepreka.
ne lupam više glavom o njih.
bedasto je to,
pa, treba mi, ta moja glava, čitava.
ko prava Koza,
tek sada bum se počela penjat,
ovaj put laganini,
pa kud stinem,
polako,
pametno,
bez žurbe,
srljanja,
uživajući u svakom novom pogledu,
jednu stepenicu
viša.
ovim putem
imam potrebu zahvaliti se
svim koji čitaju ovaj moj blog,
a, posebno onima koji ga i komentiraju,
te mu time daju onu,
meni dragu dimenziju
koju sama u stanju nisam mu dati,
oplemenjući ga na taj način,
hvala vam, jer, iskreno,
da nema vas
ko zna da li bi i ja sama,
nakon tolkih godina
još uvijek bila ovdje.
naravno, hvala i svim vrijednim ljudima
na Blog.hr-u koji nam omoućavaju
da se na ovaj način izražavamo
i družimo tu,
svi skup.
Živjeli!
|
- 00:00 -
Komentari (16) -
Isprintaj -
#
subota, 14.01.2017.
BonTonTon
prvi put sam to doživjela još u srednjoj školi,
pa se čudila tomu,
onak,
ko i pura, prava, seoska,
jer,
za razliku od svih onih tamo hohera poteklih iz fejmos familija,
mene, iz provincije, moja obitelj, druačije je odgojila,
tako sam imala prilike, jer je jedna od mnogobrojnih maminih teta
bila operna pjevačica u HNK-u, biti i česti gost tamo, još od malih nogu,
pa, iako samu operu nikada, zbog toga, nisam osobito zavoljela,
( postoje neke koje mi drago poslušat ),
čitav taj dooađaj oko odlaska u hrvatsko Narodno kazalište
bilo je nešto posebno,
dok je jedno od osnovnih i prvih pravila koje sam naučila vezano za to bilo:
kako je iznimno nepristojno na takvo jedno mjesto doći u tenisicama i trapericama,
jednako kao što se ni u crkvu ne ide golih ramena i u vrućim hlaćicama,
pa ni u badekostimu ili bademantlu,
al, ipak, talijani imaju i znak, za svaki slučaj, za sve one koju se kulturološki razlikuju
od ove naše, ajmo reć, civilizacije, pa i njenih tekovina, normi, te osnovnih pravila
Bonton takozvani,
koji, izgleda kao da je precijenjen, il kaj,
uglavnom, još i tada, davno, doživjela sam, i to od danas uglednih ljudi na istaknutim radnim mjestima
da su došli na jednu od mnogobrojnih predstava koje nam je sama škola osiguravala
kao kulturološku, ali, valda i svaku drugu odgojno - obrazovnu komponentu, životnu,
uprvo u taj hram kulture nam naše svagdašnje
u trapericama i tenisicama,
možda su morali doći odmah nakon nastave, no, ni to meni nije opravdanje,
čak su i u školu tada uveli, pod palicom nove nam ravnateljice, stroga i striktna pravila oblaćenja,
tako da su dečki morali nositi hlače do ispod koljena, kao i djevojke suknje, te su bile zabranjene bretele i duboki dekoltei,
potkošulje, same, bez majice ili košulje, i tak to,
mislim, nije to bilo sad ko neki aušvic, nije nam zabranila da se šminkamo, nosimo nakit,
niti je diskriminirala određene potrebe izražavanja adolescenata kroz prihvaćanje subkulturalnog modnog izražavanja i stvaranja,
samo je pokušala uvesti neki red, više zbog samih profesora, kojima je, ponekim, znalo i bit neugodno,
pa bi morali skretati poled od nekih,
sjećam se, u prvom sam razredu morala na popravni iz matiše, ko i pol škole,
i frendica i ja izašle samo na prvi, ljetni rok, skup,
padala je kiša ko iz kabla, ono, potop je bil,
i ja sam se normalno obukla, ko za svaki dan, crne hlače, neku košulju i marte,
jer, tada sam i imala samo marte, ništ drugo ne bi obula,
osim u kazalište, naravno,
dok je ona, iz meni nekog nepoznatog razloga metla na sebe ljetnu haljinicu na bretelice,
baš su takve bile jako moderne to ljete, na kopčanje duž cijele prednje strane, lagano strukirane, cvjetnog uzorka,
koje se od struka malo šire u bokovima i padaju do polovine bedara, pokrivajući samo ono kaj ja sama
pokrivam i na plaži, a dole si je obula klompe, otvorene, ono, po toj kiši, okej, ona je stanovala par ulica dalje, al opet,
ta profa čim ju je vidla u komisiji samo je spustila palac dole u maniri okrutnog Nerona
čim je stala pred ploču, raska ju nije stigla ništ ni pitati, a bila je dobra ta naša raska, ko krušac, ne bi je rušila,
i ja znam da je ona znala bolje od mene, jer skup smo učile,
tak sam ja prošla i imala bezbrižne ferije, a ona pala
zbog haljine i klompa,
ko zna dal si je to zapamtila ona, al ja jesam,
mada, to nikad nije ni bil moj stil,
meni se rugaju da sam babasta,
pa, nek sam,
meni se to sviđa,
ona vremena kada su žene izledale kao žene,
muškarci kao muškarci,
i kada su se poštivala ta neka određena pravila ponašanja,
pa i lijepog,
ak je to staromodno
ili više ni nije u modi,
mene takva moda nije zanimljiva,
iako,
poštujem svačije pravo na vlastiti izbor,
isto tako to pravo nosi i obavezu sa sobom,
jer, pravo bez obaveze više nije pravo,
više neki hir, prohtjev
ili samo puko zadovoljavanje vlastite slike o samom sebi
bez promišljanja kako ona utjeće na ljude oko nas
i samu zajednicu u kojoj živimo,
pa, iako je nekima individualizam stil života,
te ga štuju kao neko svoje božanstvo,
sama ga doživljavam više kao
zlatno tele,
koje zna samo blejat,
obmanjeno kako je sposoban sam za sebe krojiti svoju sudbinu,
zapravo slijepo slijedi, ili samo sjedi,
dok sve važne odluke, pa i za njega,
donosi,
ipak, netko sasvim drugi.
|
- 11:49 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
četvrtak, 12.01.2017.
svako ima neku manu, a ja imam sebe
ah,
a kaj reć, a da već neko nije izreko,
neg,
neku sam noć gledala izvrstan film,
i nikak mi nije jasno
zakaj su na telki uvijek dobri filmovi negdi usred noći,
za koga se to prikazuje,
jedva sam držala oči otvorene, al bil mi je tak dobar i zanimalo me
kaj bu bilo dalje, pa sam strpila,
strpljen je i spašen,
u ovom slučaju film nije imal sretan kraj,
a takve najviše volim:
drame s realnim završetkom,
di još ima HepiEnda:
u LaLaLendu,
pa vidim na poleđini novina velki naslov koji nemrem sad citirat,
al nekaj o povezanosti " Šibe i Raja ",
pa si mislim, koja puka slučajnost,
kak sam i sama o tome pisala nedavno,
ko bi reko,
a ja misla kak Duricu niko živ ne čita,
u filmu je stručnjak za umjetnitne rekel kak se svaki plagijator
otkrije, jer, zbog vlastitog ega nemre zdržat da ne unese neki svoj element,
pečat, rukopis koji ga razlikuje od orginala,
i baš tu padne,
posklizne se na sluzi svoje vlastite taštine,
svak od nas ima rupe koje si nekak pokušava zakrpat,
il zatrpat,
neki imaju i ponore,
duboke, crne,
beskonaćne,
felere imamo svi,
sam se svi ne ponosimo njima
niti ih ne istićemo,
ne gradimo baš na njima svoj karakter, osobnost ili karijeru,
mada, uvijek su me intriirali ljudi koji vlastite nedostatke znaju prepoznati
i okrenuti ih u svoju korist,
ja sam tek u fazi da ih prekrijem, ušminkam malo,
možda je to greška,
možda treba baš suprotno:
istaknuti ih,
ponosit se njima,
svima ih metnut pod nos,
ili ih samo prigrliti,
pomirit se njima
i naučit ih nosit dostojanstveno,
bez grižnje savjesti,
u svakom slučaju
nešto što bi meni činilo čovjeka
upravo je ta sposobnost
suočiti se sam sa sobom,
pa i svime time
i moći stat pred ljude
čistog, golog lica,
direktnog, neoborenog pogleda
( i prema sebi )
pa kaj bude bilo bu,
jer, drukčije ni nemre bit,
samo ono kaj je,
kaj jesi
jesi,
sam budi faca, pa stani sam iza sebe,
podnesi poslijedice
svojih djela,
riječi,
stavova,
misli,
jučer su meni dve drage osobe,
od kojih mi je jedna puno bliža
komentirale nekaj o spletkarenju i tračevima
koji se šire poput kolere i kuge skup,
stvaraju razdore i nesporazume,
i u tom nekom kontekstu su i mene spomenule,
ono:
- vidiš kak je ona reagirala kad su se počele širit one priče o njoj -
- da, al to je ona, takva je, spontana, iskrena i direktna, sve ti veli odmah u glavu i s njom znaš na čemu si -
bilo mi drago, nemrem reć, lagala bih kad bih rekla da nije,
al, malo je onih koji takvo ponašanje drže korisnim,
puno je više onih koji smatraju kako je šutnja zlatnija i od zlata,
a, ja, neke gadarije nemrem prešutit, pa nemrem, da me ubiješ,
bilo da se radilo o meni il nekom drugom,
pa, ak mi je to feler,
božemipomozi,
jer, ja ga ispravit ne znam ni nemrem,
pa, na kraju krajeva
kom pravo, a kom krivo,
taj sam svoj feler uspijela prigrlit kao svoj
i nosit se s njim više manje uspiješno,
kako kad i kako gdje,
a, i nije da mi je jedini.
pretvoriti vlastite mane u vrline,
to bu mi od sad bil novi hobi.
|
- 08:49 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
utorak, 10.01.2017.
pes i dres
gledam jučer na telki neki prilog o pesima,
nije tajna kak volim pese, pa između bombaša samoubojicama, kamikaza koji se kamionom zaletavaju u turiste na adventima i raspravama domaćih mudraca o raspačavanju preostalih nam prirodnih resursa, ipak biram rađe prilog o pesima,
i sad, u tom prilogu pokazuju kak se pese može trenirati da, ni više ni manje, neg:
plešu.
okej,
znam da se pesa može trenirati za sve i svašta, i nekako mu je, čak i u samoj prirodi da bude od koristi nama ljudima,
ko bi ga znal zakaj nas ti pesi tak jako vole i poštuju,
a, ono kaj mi je još uvijek pitanje svih pitanja:
čime smo mi, ljudi, to, pobogu zaslužili,
ono,
ni približno nismo dobri, pošteni, iskreni, spontani i dobronamjerni
ko ti pesi,
nedavno je neko na fejsu objavil snimku neke oromne doge, il tak nekaj,
kak sedi mirno na kauču, onak, baš ko čovjek,
i dozvoljava malenoj curici od kojih tri - četri godine da ga pregledava instrumentima
koje ima u svom koferu " Doktorice Pliško ",
ono, kujica mirna, strpljiva, a mala joj prvo mijeri tlak plastičnim tlakomjerom,
tu bi već nekom od nas odraslih bilo sveg dost, jer bi nam skočil tlak,
pa bi je poslali nek si nađe nekog druog bedaka, al, njoj ne,
ona i dalje sedi mirna,
pa joj mala onda gura nekaj drugo plastično u uši, ona i dalje mirna,
samo malo pomakne njušku kako bi joj olakšala,
mala i dalje prčka po njoj, i na kraju joj daje plastičnu flašicu, gura joj u zube,
pa, iako joj se ne sviđa okus plastike, ne buni se, i dalje surađuje,
to je ljubav, čista, prava privrženost,
tak i ovo plesanje,
u tom prilogu na telki,
oni uče pese plesat,
ko da su neki cirkusanti,
mislim,
kaj ti nije dovoljno imat pesa,
takvog kakav je,
ajd, naučiš ga ono osnovno, ono kaj vam je potrebno za svakodnevno funkcioniranje,
da ga ne pogazi nekaj, da se ne pomlati s drugim pesom, da nekaj otrovno ne poždere,
al, zar je baš potrebno i da pleše kak se nama sviđa,
zakaj,
o, za kaj,
da bi se mogli hvalit pred drugima,
il, da pobijedi na nekom natjecanju, pa dobiješ neki pehar koji bu skupljal prašinu na regalu,
ne kužim,
eto,
ja to ne kužim,
zakaj nama ljudima ni pes nije dovoljan da bude ( samo ) pes,
onakav kakav je,
divan,
već i njega imamo potrebu preoblikovati u nekaj drugo,
po vlastitoj mjeri,
ambiciji,
daj, nauči sam plesat, ak ti se pleše,
i pusti pesa na miru da bude ono kaj je:
pes.
|
- 10:24 -
Komentari (0) -
Isprintaj -
#
petak, 06.01.2017.
zimske radosti
slobodan dan proveli smo na snijegu.
prvo se desilo to da je nekaj malo snijega palo prije par dana, taman kad sam morala na posel. i taj dan, kad je Fran videl vani snijeg skakal je od sreće po kući i molio me da mu odmah obućem skafander i pustim ga na dvorište, no, niš od toga, jer sam žurila na posel.
bilo mi ga je žal, jer, bil je jako žalostan, a i taj su dan svi ostali klinci uživali u to nešto sitno snježića koji se primil za tlo, pa mi bilo još više krivo, al i simpa, kak se oni mogu svemu veseliti, pa i s tih nekoliko malenih gruda koje su uspijeli sastrugati.
no, onda je osvanulo i to jutro, koje sam dobila slobodno, samo kaj je ovaj put padalo dost gusto i nešto duže.
odmah sam mu zvadila sanjke iz šupe, navukla skafander, sebi napunila ruksak, pa smo se uputili nas dva sami pješke do obližnje brega koji se i zove " skijaški ", na kojem sam i sama i s prijateljima puno puta uživala u sniježnim radostima, pa i učila skijati s tatom.
sjećam se, jedne zime tata mi je kupil svu opremu na sajmu polovne sportske robe koji se održavao u Domu Sportova, a kako je bilo potrebno opremiti i mene i sestru dobila sam tada jedne pancerice retro modela, no, vrlo kvalitetne i očuvane, zbog kojih su mi se neka djeca rugala, i to baš ona koja su dobivala sve ganc novo, samo bez neke velke koristi po razvoj njihovih vještina. bile su to one pancerice koje su zgledale više kao gojzerice, vezale su se žnirancima, ali su bile udobne i tople, te su te sezone poslužile svojoj svrsi, a slijedeće sam ih ionako prerasla, te ih je naslijedila mlađa sestra. tako je to kod nas išlo, nije se trošilo bespotrebno, ali nam je zbog toga bilo omogućeno mnogo toga kaj drugima nije, recimo, česta putovanja u strane zemlje, izleti po našoj, razgledavanje raznih prirodnih i kulturnih bogatsva, koncerti, odlasci u kino i kazalište, kao i česti izlasci u restorane.
zbog svega toga nikad se nisam osjećala zakinuta za nešto, niti se preveć uzrujavala na te i takve neznalice koje ne vide dalje od šmrklja vlastitog nosa. meni nisu bile važne pancerice, već mi je bilo bitno što prije savladati skijašku vještinu, jer mi tata obećal da bu me prvom prilikom vodil u Poljsku na velku planinu gdje sam zaista uživala, puno toga naučila i proširila horizonte u svakom polegledu. boravili smo u jednom zgodnom planinarskom domu u Zakopanima, ali i išli u razgledavanje predivnog kraljevskog grada Krakowa, kao i rotiraćujeg restorana negdje putem, tada u Čehoslovaćkoj, ne sjećam se sada više točno gdje, a na kraju smo stali i u Beću. bilo je to za mene, desetogodišnju djevojčicu putovanje za pamćenje čije ću krasne uspomene nositi čitav život.
tako smo se moje dijete i ja uputila na taj naš breg, tu u kvartu, uvjereni kak bumo se sanjkali, grudali i radili sniješka. sve je dobro krenulo, jer je putem do gore bilo sasvim dovoljno tog snijega da ga mogu vuć na sanjkama, tako da je on užival, a ja se znojila pod svom onom opremom koju sam metla na sebe, za svaki slučaj, no, kad smo se popli gore, od snijega baš i nije se sve bijelilo, skijaški je breg bil više blatna livada puno krtičnjaka, kaj Frana i nije sputalo da se zabavlja i s tim, no, ja sam se baš ono jako nabrijala na te sniježne radosti, parave, pa smo se, ipak, kad se on već naužival igranjem blatom, spustili istim putem, ovaj put brže na tim sanjkama, i naovorili tatu da nas vozi na Zelenu Magistralu gdje već počinje park prirode Medvednica i mora biti nešto više snijega. i bilo je, čak je u međuvremenu počel padat i novi, tak da smo se morali gore oboružati i skijaškim naočalama, jer nam je, zbog sve jačeg vjetra šibal i po očima.
spuštali smo se, tak, gore dole, skup s ostalom djecom, a onda je Fran odlučil da želi ić u šumu potražiti vuka, iako sam mu lijepo objasnila kako tu kod nas nema vukova, nije mi povjeroval, neg se moral sam uvjerit. pa smo svi tri hodali po dubljem snijegu u potrazi za vukom, koji se, po njegovom vjerovanju, sakrio.
penjući se tako stazom koja vodi do planinarskog doma " Glavica " došli smo do neke velke rupe na putu koju je bilo potrebno zaobići, no, zbog količine napadalog snijega nešto teže, i čim sam rekla:
- Fran, pazi da ne padneš, ovdje je jako sklisko.... -
on tresne direktno na zube i zvekne se u taj led, sva sreća nešto prije same rupe, tak da nije još i u nju upal.
okej, zubi nisu stradali, samo si je malo usnicu zarezal, al se jako plakal i rukavice su mu se zamuljale, a to ga je još više uzrujalo, pa smo odlučili, i zbog vjetra koji je sve jače i jače puhal, spustit se samo još jednom sanjkama i zaputit se prema autu u kojem je on zaspal, nakon kaj je reko:
- oprosti mama, nisam htio pasti. -
- pa, nisi ti kriv kaj si pal, al sad vidiš da je bolje slušat mamu i tatu kad ti nekaj vele, jel tak? -
- htio sam pronaći vuka. -
- rekli smo ti da nema vuka tamo. -
za jedan dan bilo je to sasvim dovoljno uzbuđenja.
- oćemo opet sutra ići na snijeg? - pital je prije spavanja
|
- 21:23 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
utorak, 03.01.2017.
više snijega, manje briga
počele su padat šale, pošalice i šalice na račun našeg skijališta u centru grada, drito od Katedrale, pa do Trga Jelačića bana, baš slične kao i one na račun splitskog snijega i njihovih lopata, sam kaj su tu, kod nas u bijelom nam Zagreb gradu lopatali čitavu noć, ak sam dobro zapamtila oko šezdesetak kamiona umijetno izrađenog snijega, te dovezenog tam negdi iz Bistre Gornje, il Donje, svejedno, iz neke Bistre je sve poteklo, a ta Bistra je ko grah juha, il, ona moja, omiljena od brokule, karfijola i grinceka, jer, ko, osim nekih onih dekadentno raskalašeno dokonih bogatuna iz " Supermena " navaža umijetni snijeg bilo gdje, a kamoli na jednu jedinu malenu uličicu koja, osim svega, ima i svoju povijesno - kulturnu priču, pomalo drugačiju od te i takve priče, pa se pitam, eto, zakaj nisu u Rimu, na primjer, navezli tog falš snijega tam ispred Fontane di Trevi, pa još i vodu u njoj zaledili, ko u " Tomy and Jarryju ", pa pozvali neke nabrijane sportaše da jaše tam po njoj dok horde turista navijaju za svog favorita, a, mogli bi i u Pulskoj areni odigrat neku dobru tekmu, ono, legende, Šuker i ekipa, ubiti, fakat me čudi da se glavni i odgovorni nisu prije to dosjetili.
sjetilo me to sve, jednom smo imali na zamijeni za porodiljni, u gimnaziji, a ja sam pohađala tu Klasičnu gimnaziju u Zagrebu, i to ne onu privatnu, koja se naknadno oformila, i puvukla velik broj kvalitetnih profesora za sobom, kao alternativa, ili svojevrstan odgovor ovoj našoj, velim, našoj, jer, većina članova moje familije ju je pohađala još od stoljeća nekog, ko bi ga sad znal točno kog, od kad je osnovana, valda, neka je to tradicija obiteljska fora, pa je postojala i šala neka interna, ono, na stihove čike Jovan Zmaja
" al' je lep ovaj svet,
onde Milić, ovde Milić ",
sva sreća pa ja nisam nosila mamino djevojačko prezime, već tatino, dakle dedino po tati, pa su me samo po njemu prepoznavali, jer, mama i tata su se u razredu upoznali, prohodali na maturalcu u Grčkoj, pa za dve godinice mene uzgojili, pametnu, tak da su me mogli (po)gurnut tam, di se mora ić, jer svi pametni idu, e, i tam je nama došla ta profa iz matike, mlada, zgodna, lepa ko slika, umjesto naše raske koja je rodila, tak je bila sva moderna i sve, uvijek skockana i sređena, s besprijekorno urednom dugom kestenjastom kosom, našminkana i, naravno, na štiklama, jer, bila je onak, malo, nižeg rasta, za razliku od svojih sugrađanka iz Splita, svi su dečki na školi u nju bili zaljubljeni, dok su je sve koke po hodnicima tračale, kak je ovakva i onakva, i kak joj se umijetne trepavice ne pašu s uzorkom najlonka, a one druge, potajno su željele bit ko ona, il bar blizu, mislim, ženskica je, zaista, bila jako zgodna, njegovana i dotjerana, kaj je, u to vrijeme u toj školi bila senzacija, jer, Klasična je, iako su je pohađale svakakve face raznorazne, kao i njihova djeca i unuci, uvijek, malo odudarala od normi i standarda, pa i u strukturi profesora, nekada, da, bila je bitna kvaliteta, no, ne znam kada, zašto i kako je i to uspijelo negdje izčeznuti skup s nekim ostalim vrijednostima u društvu i okolici, pa i odoju i obrazovanju,
no, da,
ta profa iz matke, ono, bila mi je simpa, takva sva ko lutkica neka, i svi smo se pitali kaj radi takva ženskica baš u matematici, onda, bili smo klinci, bedaci, kaj, svakaj smo se pitali, jedni druge, pa i odrasle, ponekad, no, odrasli tad nisu baš imali preveć vremena za objašnjavat nam, sve dok jednom nismo išli na izlet na Sljeme, to je vrh od milja nam zvane Zagrebačke gore ili planine znane pod imenom Medvednica, bio je to obvezatan školski izlet koji se prakticirao na početku svake nove ŠG nebi li se bi se novo upisani đaci bolje upoznali, kako međusobno, tako i s profesorima, valda i profesori malo podružili u opuštenoj atmosferi na čistom zraku, te svi skup razbistrili glave prije udarničkih poduhvata koji(m) su nas čekali tokom godine, a i dečki(ći) iz viših razreda pokazali u svom svojem sjaju, dok su se pijani koturali natrag dole, s bršljanom oko glavurda umijesto lovorika.
eh, tek tada je naša profa, za koju sad nisam baš sigurna gdi je točno studirala, al dalo bi se naslutiti, prvi put išla na to naše slavno Sljeme, il kak mu mi volimo tepati i u popevkama " noga već sama beži ", sam, na žalost, njenu, nije ju nitko uputil u onu drugu pjesmicu koju smo mi učili na glazbenom u nižim razredima O.Š. koja opjevava i samu obuću koja ti je potrebna za takav jedan ambijent:
" Da su nama cipelice, cipelice gojzerice, bilo koji broj,
krenuli bi u planine, u planine na visine,
ija ija oooooj! ",
tak da je, meni ju je fakat bilo žal, pa moram reć, sirota, klipsala u tim svojim štiklama tam po Činovničkoj, a kak je došla gore, to mi je još i dan danas enigma, iako sam uvjerena kak ju je dopelal neki auto s par više konja od obične Pepeljugine kočije, nemam pojma, možda je ona ubiti samo hologram, pa se stvorila tam, teleportirala, nikad to nebum saznala, jer, mi svi ostali smo morali pješačiti s profom iz Grčkog, zapravo, da budem preciznija i pristojnija, profesoricom klasične filologije, koja je nama predavala samo Grčki, i to staroGrčki, naravno, jer tam se uče ta dva mrtva jezika koja onda posle nemreš s nikim živim pričat, neg samo možeš prevodit neke iznimno interesantne bitke, ubojstva i izdaje, dobro, ajd, možeš i Odiseju, al to je već sve neko prevel nekad prije tebe, a šanse da naletiš na neki prastari zapis u orginalu dok kopaš školjkice po plaži s klincem jednake su kao i osvojiti karte za Sniježnu Kraljicu u vip lođi, koja, btw, jedina ima smisla tam, znam, jer je Č jednom sviral gore, na radio anteni zajedno s onom lovom kaj su, kakti, dijelili nekim bokcima koji su se uporno na nepoznate brojeve prilikom poziva na mobitel javljali sloganom:
" i ja slušam radio Antenu Zagreb ", a, ta je prof. predavala još i mojim starcima, tak da s njom nije bilo zezancije, ono, hoćeš, nećeš, mogu, ne mogu, neg drito semper, nogu pred nogu u metru i tempu, a ko je zadnji konjugira nepravilne glagole skroz do gore, gdje se smije malo odmorit, prije nego ih sve napiše kak treba s točnim naglascima.
eto, tolko o svim blagodatima i profitiranju od, tada, najbolje i najelitnije Zagrebačke gimnazije ikad, ono, ak nisi jezikoslovac, pa ti je potrebno u životu poznavanje svih mogućih korijena riječi samo se možeš iznervirati jer na telki neki neuki tenkre, obično političar, koji sasvim sigurno nije pohađao istu, ili, ak je, onda je sjedil na ušima četri do pet godina, izvali:
" to je, zasiurno, najprioriteniji projekt u ovom nadolazećem razdoblju "
ili:
" a, čujte, ne znam, to vam je cirka oko pet miljona nečega, možda plastičnih boca "
jer,
iako vele kak Kraljica ni ove godine, zbog sveg tog nije premašila i probila proračun od, kolko ono, skoro trideset miljona, čega, koga, il, hm, čijeg, ono, prireza, najizdašnijeg u RH, a samim time i najprijemčivijeg, sasvim sigurno nije i ne može bit najprioritetnijeg,
jer,
prioritet je već sam po sebi komparacija koju nije moguće komparirati u nedogled,
osim tu kod nas,
tu je sve moguće,
moš bit Kraljica,
a i ne moraš,
ak nećeš,
moš bit sve i sva,
kaj god
ti padne na pamet,
recimo,
instalirat neku instalaciju,
moš,
ak si faca,
s placa,
a, ak imaš rođaka koji je faca s obližnjeg brda, e, onda moš i štand natrkat di god ti padne na pamet,
i na tom štandu moš prodavat i slona nevidljivog,
možeš,
napišeš na njega:
" nevidljivi slon "
pa ti ljudi u hordama dolaze gledat ga i fotkat se s njim,
ono,
pa nije svaki dan blagdan kad se može i nevidljivog slona obajvit na mrežama i društvenim, dijeliti ga vajberom, grupno,
kak se ono veli:
" baš svaka stvar ima svog kupca ",
a, u ovom našem slučaju i konzumenta,
ima, ima, vidla sam, uživo i na telki, više put,
no,
ne bi se trebalo smetnut zuma
kak sve to ima i svoju cijenu,
cijenu koju nebuju platili ni rođe ni hođe,
ne, ne,
oni imaju, za razliku od nas, debilčeka, koji smo se prvo mučili nosit neki velki teški glazbeni instrument po busevima i tramvajima do prve muzičke škole, jer, glazba oplemenjuje i dušu i tijelo, krijepi, al se glazbeno potrebno i obrazovati, kak bi imal neki papir, koji znači, samo papiri znače, aha, znače, onima koji su ih prodali, njima još više znače, sad, ko zna kolko znače onima kaj su ih prepisali, il, još bolje, falsificirali, ko onaj lik iz Pavlovičevog romana, e, mi, takvi, šljakamo za svoj kruh, da, čudno, al, je, šljakamo, jer su nas programirali tak da se šljakat mora, nakon kaj se dobro izbrusiš u svim tim pustim školama koje si pohađal pol života, e, onda si sretan kaj su ti, pazi, dozvolili da šljakaš, za njih, dok kaj, oni imaju: prvo ferije, onda slobodne dane, pa stari godišnji, pa novi godišnji, možda malo nekaj bolovanja, jer, epidemija gripe je, ne, a zaboravili su se cijepit, tu kod nas, zato moraju otić na neko mondeno strano skijalište di buju se usput i procijepili za sve ove boleštine koje haraju ovom jadnom, kak da velim, provincijom, pokrajinom, kaj je ovo, koji je ovo jarac jarčevi, jer, država nije, u to sam, sad već sasvim sigurna, iako mi je tata prodaval bajke, pa i te kak bu mi za deset godina sigurno bolje, pa nisu se oni svi zabadave mučili, pa kad je tih deset otišlo u nepovrat, a skup znjima i dobar dio sveg ostalog našeg, i kad su podvukli crtu, kaj onda, zaključili su kak su nam ostavili samo dugove, okej, onda su se opet zadužili, kod istih kamatara, ono, kao, ajd, čekaj još malo, samo pet do deset, možda dvanaest, ajd, godina, onda bu nam svima persu, aha, aha, jei, tad smo bar još Plivu imali, kakti, hoću reć, bili smo u zabludi da je imamo, samo zbog smrada koji se širil oko nje, dela se, delat se mora, idemo delat, ko ne dela magarac, ide u magareću klupu, pa kad sam srela frenda iz tog istog razreda one iste gimnazije, sad već klasično Klasične, i veli mi, između ostalog kak se učlanil u stranku, koji crnu stranku, pitam ga, naivno glupasto, kaj ti je, pa bar si ti uvijek bil pri sebi, ono, veli on meni, a di ti živiš, kak da se zaposlim inače, to je jedini način danas, ma, daj me nemoj, prodal si se, ne kužim, kak se ja nisam morala učlanit nigdi, osim u knjižnicu i videoteku, ma ti si blesava, ko i uvijek, veli on meni i smije se, predivnog pesa Samojeda je imal tad, nebum nikad zaboravila, al, ne samo zbog pesa, bil je uvijek dobar dečko, i pametan, jedan od onih gud gajsa za koje možeš reć da ti je frend, na Krleži smo se sreli, pes je bil još beba, on nešto manje, a, ja, ko ja, ni dan danas to nemrem skužit, ubi me, al nemrem, samo sam ga tada pitala:
" i, kaj, onda, kad ti se ta stranka promijeni, kaj buš onda, se prebacil nekam drugdi, il kaj, ne kužim te, fakat "
bil je to zadnji put da smo razgovarali, kaj ćeš, svak ima svoje prioritete,
neki ih imaju više,
neki manje,
a neki ih imaju i najprioritetnije,
pootovo projekte,
projekti su IN,
u svakom slučaju,
kako god bilo da bilo,
svaka čast svima i svemu,
pogotovo sportu, za koji su, naravno, i stari Grci znali kak je i pri i ooooo i ritet, ak ne i više od sveg tog,
no, nisu se zato baš po samoj Akropoli šakali, hrvali, bacali koplja i diskove, već su u te svrhe osmislili atletske staze, pa i prikladnija, nešto veća mjesta, do dana današnjeg, sve čovjek ne bi vjeroval, da nije videl, poznata kao stadioni, a, onda, mudraci stari i čitav skup igara, koje mi tako rado glorificiramo i u ovo naše moderno doba, više derno, sve dok se jedan nije zbudil ujutro, onak, sav čio i oran, u zoru ranu koja tekar da puca, i trčeći na Sljeme i natrag povikal, onak, ko moj Fran kad se usred ničega sjeti:
" mama! imam ideju "
vjerujući čvrsto, i ja u to ne sumnjam, kak je to jedna od (naj)boljih koje je do sad imal,
želeći, valda, postić i više neg su svi strari narodi skup ikad u povijesti čovječanstva,
jer,
zakaj ne, sad, kad je već sve ovo postiglel, kaj ne bi sad i to, ono, ne da bumo najbolji, tek sad buju svi vidli kaj sve mogu, kad hoću, samo treba htet, delat, neg kaj drugo neg delat, celu noć ak treba i dve, tri, nije u pitanju,
ajmo, rođo, ti buš dal kamione, onaj tovoj bu lopate, onog zovi nek ti sredi malo tog sranja umijetnog, pa kaj je to za nas, malo šale,
jel tak, kume, nek ti baba pogaću razvuće, ne brini, bum ti našo povoljnog brašna, za ulje ne brini, to već imamo na lageru, sam je čekalo dobru priliku, kaj ono još, vino, voda, tog nam bar ne fali, nikad, i daj, zaposli te ljenčine, nek i oni već jednom počnu nekaj delat, znaš mene, ja bum ga opet zubima ak treba, ja bum ga, ma pljuval bum ga sam ak treba, rigal bum ga ko zmaj vatru, nije u pitanju, evo me, sam još par kruga tu otrčim, kume, svoji smo si, to bu bilo nekaj za pamćenje, ma, kakav Šenoa, do teleće koljenice mi ne bu, nije se taj janjetine najel nikad, prave, jer, da je, ne bi tu upalu pluća popušil, bezveze, viš kak sam ja, ko drenov drenak, a posle bumo, ne brini, sve bumo posle, kad bude svega, biće,
i bi,
svega bi,
staza u Bakaćevoj,
neviđena atrakcija ikad igdje,
a slijedeće godine, eh, ček samo, onda bumo se tek sreli,
nije ovo još niš,
to je samo mali miš,
mišek,
obični,
ček samo da sutra opet otrčim do Sljemena i natrag,
tam di su Janica i Ivica u šatoru spavali, ono, dok su još trenirali, točno tam me puca ta epifanija čista,
tam bum se sjetil kaj bumo, da, ak niš drugo, natovarili bumo sve to na kamione, kaj je to za nas,
sve skup, zMedvedgradom odašiljaćima i kapelicu, naravno, da niste zaboravili slučajno, da ne bi ja moral urgirat, opet,
pa bumo premjestili sve skup, kaj ja znam, recimo, tam dole negdi, ma, kaj ima veze, na Jakuševac možete, kaj se mene tiče,
sam nek se nekaj dela, i da me ne dave više s tim smradom, tak je, sve bumo odnesli na Jakuševac, do onda bumo već smislili neki dobar plan,
hoću reć: Projekat, da,
ko hoće delat bu delal,
a, ko neće,
nek se i dalje bakća s tim zmazancima,
nama buju, jel se veli buju il budu tu u Agramu, to mi još samo provjeri, došli ljudi, fini, izvana, svi budu došli to vidjet, čudo, okolo bumo natakarili kućice, one bijele, obavezno,
nemojte mi da nisu bijele,
i par šatora, nek se nađe,
od pravog šatora nikog glava ne boli,
pozvali bumo par faca, ono, njuške prave, ove naše, nemoj da mi neko ne dođe,
i kaj ti više treba,
ko veli da se nemre,
sve se more
kad se oće,
jel tak,
tak je,
ma, ja bum sam to brdo premjestil golim rukama,
i sva ta drva,
skup sa stupovima od žičare,
nju bumo razvukli prek cijelog grada, nek se vidi,
ma kaj žičara,
gondole, one najveće da ste postavili, od do, i nek se svijetle,
reflektori, neonke, led lampe, let lampe, fluo lampe, kristalne, lusteri, lava svijetiljke, solne, solarne, samostojeće,
sve kaj imate,
ko nemre,
di se nemre,
koja to institucija, da čujem sad, ajde,
evo, već sam si počel trpat,
po džepovima,
a, onda bumo s vrha Katedrale
takvu neviđenu stazu za skijške skokove razapeli skroz do dole,
sve do tam,
i još dalje.
kakva jamajka, koji bob,
pa ovo je Zagreb, čovječe,
Servus!
|
- 23:28 -
Komentari (1) -
Isprintaj -
#
nedjelja, 01.01.2017.
stara i mlada
- trebale bi vi mlade raditi nama za badnjak, a mi onda, vama, za staru godinu. - konstatirala je
obzirom da smo samo nas tri bile u prostoriji, zaključila sam kako se i meni obratila, pa reko:
- " mlada " sam bila zadnji put na vjenčanju, a Novu Godinu ne slavim, puno mi je važniji Božić. - smijem se
- kako ne slaviš? - pošalicu s mladom je namjerno previdjela
- tako lijepo, muž mi svaku staru godinu radi i dođe uglavnom tek 2.1. doma, ili 1. kasno navečer, a meni se samoj ne slavi, bavim se s Franom, kao i svaki dan, i to je to. možda odemo popodne do nekih prijatelja, pa budem tamo dok on izdrži, tako je bilo prošle godine. -
- pa kaj nemrete ić s njim? -
- s malim djetetom u kombiju do Sarajeva il Šibenika? -
- aha! - čudi se
- ne, ne možemo, nema mjesta u kombiju za nas. - opet se smijem
al, zaista, nikada nisam voljela ta slavlja " na silu ". samo zato jer se mijenja neki datum, pa bi sad trebali svi bit veseli, sretni i kajjaznam, oduševljeni, jer smo odinu stariji, i sve bu ostalo isto, sam kaj bum svaki dan morala pazit koji datum pišem u službene papire koji se ne smiju brisat korektorom.
meni puno više odgovara neka spontana zabava, neplanirana.
ubiti, iskreno, mogla bih svaki dan nekaj feštat, ak bi mi ekipa odovarala.
no, onda fešta više ne bi bila fešta, već bi bila svakodnevica.
bilo je tu i tih novogodišnjih fešta koje su ispale čist okej, nemrem reć, al, opet, ne zato kaj je NG, neg samo zato jer se desilo nekaj fora, neplanirano, il su ljudi napravili dobru atmosferu.
prije Frana znala sam putovati zmužem, pa tako dvije koje bum pamtila bile su u Dubrovniku i u Sarajevu.
svaki od tih radova poseban je na svoj način.
Sarajevo me oduševilo svojim gostoprimstvom, toplinom i običajima. osim toga, zakrkal je snije, pa je i doživljaj bil upotpunjen. isto tako, kod njih, za razliku od Zareba, 1.1. sve radi tamo na Bašćaršiji, već rano ujutro sve je živo, svi izađu, zbigecani, prvo na kavu i šaćicu razgovora, pa u šetnju, na ručak i kolače. ta živost grada dala mu je poseban štih.
Dubrovnik je sasvim neka druga priča. otmjen, suzdržan i ponosan. no, sjedit uz more, u zoru i jest, tek vruć, spremljen dorućak, e, to je bil posebni gušt.
jučer sam čitav dan čistila stan. sve sam okrenula na glavačke, pola toga pobacala, premjestila namještaj i zavukla se u svaki kut.
i, na kraju, onak umorna, al sretna, sjednem malo na kauč i dijete me traži sok. ja mu, naravno dam, u njeovu šalicu, a on se sjedne za komp da bu si upalil nekaj na jutjubu i zalije mi s tim sokom tipkovnicu, stol i pod, pa, ja, živčano to brišem, špotajući ga, iako sam sama kriva, jer nisam mu ni smjela dat da ga pije za kompom.
na kraju, kad je zaspal, i kad sam ja sve zgotovila kaj sam si naumila, pa poželjela malo tipkati, piskarati si nekaj, ništ mi nije radilo, naravno. onda sam tražila novu tipkovnicu kod sestre u sobi, pa našla neku staru, sva sretna je ukopčala, al ni ta nije šljakala, nekaj se sve pobrkalo, pa sam morala čekat do sada da mi dođe bratić to popravit.
eto,
tak sam se ja provela.
ludo i nezaboravno.
nemam nikakvih želja novoodišnjih,
ionako se te želje nikad ne ostvare,
jer,
vrijeme nosi svoje,
htjeli mi to ili ne,
a sve je ostalo na nama,
sami smo odgovrni jedino za sebe i svoje odluke,
a, te se ne mijenjaju prek noći,
bez obzira kolko pajceka pojeli i šampanjca popili.
|
- 14:42 -
Komentari (7) -
Isprintaj -
#
|
