Pregled posta

cofleki

prvo mi čitav dan nije radil internet na mobitelu.
nije mi bilo jasno zakaj, a i nisam bila sretna zbog toga, jer imamo grupu " La Familia " u kojoj moja najmlađa sestra koja je otišla raditi u Japan na godinu dana objavljuje svakave zanimljivosti iz te daleke zemlje izlazećeg sunca, a zbog vremenske razlike jako mi je bitno biti u toku, jer nema puno slobodnog vremena, tako da joj se odmah moram javiti ako želim razovarati s njom prek skajpa.
osim toga imamo i grupu na vajberu u kojoj je jako živo i zanimljivo, prije svega zabavno i duhovito, ali sam i pomoću te grupe instantno informirana o svim aktualnosti, a, iskreno, moram priznati kako je komuniciranje u grupi postalo i napast, nešto poput grickanja kikirikija ili omiljene čokoladice, a nisam mogla ni čitati blogove, kaj prakticiram raditi u tramvaju dok se vozim na posel i zposla.
i, tak sam čitav dan bila van toka svih događanja, uvjerena kak bu mi sigurno proradil kad dođem doma, jer mi onda lovi wifi, al ni doma se niš nije događalo, pa sad već uspaničena počela sam čačkat po mobitelu, sve sam živo pregledala, provjerila, ispretiskala, ono, nije da se baš nešto jako kužim u tu tehniku, meni to sve ko neko špansko selo, kak se veli, znam samo ono najosnovnije, a i s tim se mučim i tek učim,
i, onda se tek sjetim kak mi se Fran dočepal mobitela, jer se htel igrat neku igricu s dinosaurima, onak, nije loša, ima oblike različitih dinosaurusa, pa ih onda mora prstićem spojiti na pravo mjesto, upariti jednake oblike, i još nešto s kopanjem kostiju, kao, on je arheolog koji iskopava kosti, pa kad sakupi sve potrebne od njih slaže kostur, a kad složi veli mu kak se taj zove i kaj jede. ugavnom, poučno i njemu zanimljivo, dobro mu ide i potiće mu istovremeno više tih nekih psihofizički karakteristika, koordiaciju oka i prstiju, razvija reflekse, pa i spoznaju i logično zaključivanje, tako da nemam ništa protiv ako se kratko poigra poslije večere prije kupanja, no, postoji pravilo da ne smije ništa drugo prčkati, te mora sjediti na kauču.
čini se kako je on ipak nekaj sprčkal, jer, ugasil mi je podatke, stavio mi da sam u avionu i kaj ja znam kaj sve još, tak da mi zbog njega internet nije radil, još mi je upalil i neke glupe reklame koje mi sad iskaču svaki put kad hoću nekaj pogledat.
okej, to sam skužila, pa si upalila podatke, a na vajberu sam imala dvjestopedesedam nepročitanih poruka. kao i čitav album fotki koje je Teička poslala, čak i jedan video.
naime, primili su je u svoj tim neke igre koja je nalik na odbojku, a oni je igraju u tvornici za vrijeme pauze kao relaksaciju od posla, no, imaju sada i turnir, tako da nam se pohvalla i time, a meni je drago kaj je uspiješna i u tom socijalnom dijelu života. o njenom poslu ne smijem puno pisati, jer radi u laboratorijima koji razvijaju neke nove nabrijane tehnoloije, a to su sve poslovne tajne koje ni ona sama ne smije nam otkrivati, al, tak i tak, ja sam totalni tudum za kemiju, pa i prirodne znanosti uopće, tak da se niti ne želim upuštati u objašnjavanje nečega kaj ni sama ne razumijem. znam samo kako su njohova pravila silno striktna, ozbiljna i obvezujuća, tako da priikom ulaska u jedan od tih laboratorija mora obući zaštino odijelo, te onda proći kroz neku komoru u kojoj joj žestokim fenom otpušu i najmanje zrnce prašine kako se materijali i kemikalije u njemu ne bi slučajno kontaminirale.
ozbiljna je to šljaka, i drago mi je kaj je sada u žiži najnovijih događanja vezanih za svoju struku od čega bu stvarno jednog dana profitirala, iako su joj odmah rekli kako ne smije pisati diplomski rad na temelju toga što je kod njih radila, obzirom da su to sve tajna istraživanja isključivo za potrebe proizvodnje u njohovoj tvornici, no, smatram kako samo to što je tamo bila i sve to imala prilike naučiti, vidjeti i isprobati na licu mjesta, raditi s tim najmodernijim aparatima, mikroskopima i potpuno novom tehnologijom koja joj kod nas nije ni bila dostupna, jer je jako skupa, pa se studenti nemaju prilike time igrati, već to je jedno iskustvo koje joj nitko ne može nadoknaditi, ali ni oduzezi.
jako sam ponosna na nju, njen rad, ali i na način na koji se uklopila u potpuno nepoznato društvo tamo tamo daleko u zemlji kulturološki potpuno različitoj od naše, pa si mislim, ak su je pozvali i u taj svoj sportki tim, znači da je cijene i poštuju i kao čovjeka, a ne samo kao radnika, mada, ona je oduvijek bila posebna i ja sam nekako znala u dubini duše, još kad je bila malena da bu daleko dogurala, i sve to, praktički sama, tata i ja samo smo joj malo financijski potpomogli i podržavali je u njenim naumima.
znam da je tati prilično teško, ali nosi se s tim jako dobro i ne pokazuje joj koliko mu nedostaje i kako se brine, samo ja znam kaj mu je sve na duši, jer ga i u dušu poznajem, doboljno mi je pogledati ga u oči i sve mi je jasno.
i meni fali, jako, a Franu pogotovo, pa joj šalje slikice životinja, vozila i zastava, a našel je i jedan znak koji je, zapravo, zarolani drekec, al njemu to zgleda ko čokolada, pa joj je poslal tih drkeca jedno desetak, nek se nađe, veli, da ima teta čokolada kad je gladna, uz to je dodal još hamburger i sok, pa me ujak pital zakaj šaljem te gluposti stalno, a ja se smijem, pa ne misliš, valda da to ja šaljem, Fran šalje, a ne ja, ja šaljem uglavnom fotke, jer ne znam kaj bi joj napisala, radije je nazovem, pa si malo popričamo, kad i ako uspijemo uskladiti vremenske zone.
i tak, Fran je dobil od moje frendice jednu zgodnu kapu, crno - bijelu, kao medo koji ima oči i dva cofleka za uši. tolko je bil sretan s tom kapom, on se jako razveseli kada mu neko pošalje bilo kaj, pa si je metnul odmah to na glavu i igral se medvjedića:
- ja sam medo Brudno, mama, gle me, imam šape - pa smo igrali lovice, jer me htio škakljati, pa mu velim:
- ajde da te fotkam i pošaljem fotku na vajber da vidi teta koja ti je poslala kapu kak si sretan zbog nje i zahvalimo se. -

ovaj kamion koji je zagrlil mu je, također poslala jedna teta, zapravo su dva velka, jedan kiper i jedna miješalica, no, kako ona i sama ima unuka, nešto mlađeg od njega, doovorile smo se da ćemo joj vratiti kada se Fran naigra, tako kod nas kruže i igračke i odjeća, na taj način jedna drugoj uskaćemo, pa sad ja supljam za trudnicu koja bu uskoro rodila. reko:
- Fran, ajde se malo nasmij, ne moraš biti tak tak ozbiljan? -



- evo, mama, smijem se, sad me možeš slikat! -



- idemo se sad igrati! ti me loviš, a ja ti bježim, može? - nema on mira, jedva sam uspijela uhvatit koju fotku da mi nije mutna

tak je tu kapu imal na glavi cijelo popodne, nije ju htel skinut ni kad pral, bil mi je simpa, pa nisam odmah inzistirala da je skine, al prije spavanja velim ja njemu:
- ajde sam Fran da skinemo kapu prije spavanja, pa nebuš valda i u krevet s njom? -
- neeee! mama, ja sam medo, to je kapa za u kuću, znaš. -



na kraju sam mu je tek sinula kad je zaspal, a ujutro dok sam pila kavu prije posla zove me iz kreveta:
- mamaaaa! oooo, ne! nema mi moje medo kape, izgubil sam je, mamaaaa! -
- nisi je izgubil, ne brini se, tu je, samo sam ti je skinula dok si spaval. -
- o, dobro, mama, moram je imati u vrtiću, ja ću biti medo, a Luka čudovište, pa bumo se lovili. -
blago vašim tetama, to bu ih siurno jako razveselilo, mislim si.
naravno da sam sve to ispričala curkama na vajberu, pa veli frendica koja mu je poslala:
- baš mi je drago, našla je kapa svoju glavu. -
stvarno je šašavo to moje dijete, ko zna dokle bu on dogural.

Post je objavljen 27.01.2017. u 15:48 sati.