Samo Durica

slavljenički post

još jedan ročkas
došao nam je.
veselimo mu se,
svi zajedno.
drugačije,
svježe.
svijet je veseliji
od kada ga promatram
očima svog djeteta,
tako smo se, jučer smijali
svi tri prije spavanja,
jer je provalil kak ima
" bleu " oči,
( opče nema, ima braun, ko i ja ),
ni sama ne kužim zakaj nam je
to svima bilo tak smešno,
al, smijali smo se od sreće,
jer je On sretan,
radovali se njegovom veselju,
iskrama koje mu fracaju iz očiju,
danas mi je sestra uletila:
skuhala sarmu
i napravila izvrsnu tortu
čokoladni ganaš,
samo sam trebala pirekrumpir zmučkat
i neku cugu pribavit,
pa smo nazvali Teičku u Japan
na skajp,
počela je zaprav šljakat i to sve,
nabavila si je bicikl,
više nije u Tokiju, neg u nekom manjem gradu,
nema više zezancije.
Fran me žical da mu kupim neke bagere bezvezne,
nisu mi se sviđali i ne volim mu kupaviti gluparije
koje su mu zanimljive par minuta, a onda završe negdje iza ormara,
često ih potrga još putem do doma, jer su i nekvalitetne,
pa sam mu rekla nek si odabere nekaj pametnije,
prvo je pronašel neki set alata, i ta mi se ideja čak i svidjela,
al i to je bilo onak šugavo baš, tak sam ga uvjerila kak mu je
stoput bolji onaj koji ima već doma,
i da bu zDedom popravljal s pravim,
poslušal me, začudo,
od kada provodimo puno više vremena skup
sve je više sklon prihvaćati moje prijedloge,
jer, ja njemu to sve prezentiram na taj neki način:
" kaj misliš, Miško, kaj ne bi bilo bolje ovako,
može, dogovoreno? ",
manipulacija žešća, al pali svaki put,
i na kraju si, siroto dijete odabere papiranate frulice
one koje se rolaju kaj pušeš u njih,
odmah ih je prve dao blagajnici:
- Teeeeta, hoćeš mi kucati frulice, pliiiiz! -
nasmijala mu se, skenirala i vratila
- otvori mi, mamaaaaa, otvori mi da sviram! -
- pričekaj malo, molim te, ne mogu otvoriti nekaj kaj nisam još platila,
pa, to znaš, Fran, strpi se još samo malo -
- dobro mama, dogovoreno, al, kad platiš meni mi odmah otvoriš,
može mama? -
- može, naravno, evo, primi malo konjića ( koji je moral s nama u šoping isto i klopotao čitavim putem ) -
takvim se događajima sada veselim više od ičega drugog,
danu koji provedem s njim,
od takvih dana bolji su jedino oni
koje uspijemo skucati svi troje zajedno,
neki dan, igral se mirno na tepihu u dnevnoj sobi,
ja se malo odmarala na kauču gledajući ga,
skuplja si pomno te male figurice iz kinder jaja,
ima kućicu punu, daje im imena i smišlja uloge, priče čitave,
mašta mu neprekidno radi, ko lonac neki,
pa kad se muž vratil zposla nagnul se nad mene i poljubil me,
i tak smo se mi ljubili neko vrijeme,
a, on, samo se stvoril kod nas, veli:
- vidio sam vas kako se ljubite!
došao sam, moramo se svi ljubiti! -
a, onda i:
- skakjajte me, ovako, ne tako, ovako! -
pokazuje nam ti svojim malenim prstićima,
najdraže mu je, još uvijek, zaspati na nama na kauču,
meni stavi glavu na trbuh, a noge preko tate,
s neizostavnim kakaom u flaši, još uvijek,
trudim se naovoriti ga da se riješi te flaše,
al, neda se, pa mu pustim, nek mu, još malo,
sjećam se, ja sam je sama bacila u smeće
kad mi se sestra rodila, jer, nisam više željela biti mala beba
kao ona, koja se samo derala bez prestanka,
al joj nisam željela prepustiti svoj kinderbet, već sam uporno i dalje
spavala u njemu, iako mi je već bil premali,
sve dok nam starci nisu kupili krevetiće na kat,
tada sam ponosno odlučila spavati na " svom katu " gore,
danas su ti krevetići u njegovoj novoj sobi,
napokon sam je zgotovila kak treba,
nedavno je zmislil u vrtiću kak ima sestru koja je zove Seka i beba je u pelenama,
reko je to teti na zamijeni, pa teta pitala Dedu jel to istina,
a, danas je s teticom ( koja se zaručila, s prstenom i sve ) valjal kolače od plastelina koji mu je donesla
skup zmodlicama i nožićem,
jučer ju je sam zval na telefon:
- hoćeš mi doći, moooolim te, teta Lana, hoćeš, ajde!
vidi, tu mi je moj Zelenko, a mama mi je donesla Paška ( Pajo Patak ),
gle, teta, tu staviš bonkase, one trde, onda mu ovako glavu staviš
i možeš papati, hoćeš ti, uzmi ( pričaju prek fejs videa ),
- ne mogu sad uzeti, al budeš mi sutra dal - smije se
- dobro, može, onda ćeš mi opet složiti one Pocoyo puzzle - za to samo ona živaca i motivacije.
ove godine odlučila sam okrenuti novi list.
preokrenuti se.
pokrenuti.
napraviti sve ono o čemu već dugo samo razmišljam.
ako ništa drugo, barem bum pokušala,
potrudila se oko onoga kaj me veseli i ispunjava.
nebum više trošila se na te neke nepotrebne gluparije
koje me samo iscrpljuju, nepotrebno.
čudna je bila ova protekla godina za mene.
ni puna ni prazna.
kao neke stepenice koje sam morala savladati,
jednu po jednu i teškom mukom,
previše je bilo tih stajališta na tom putu,
zastoja,
prepreka.
ne lupam više glavom o njih.
bedasto je to,
pa, treba mi, ta moja glava, čitava.
ko prava Koza,
tek sada bum se počela penjat,
ovaj put laganini,
pa kud stinem,
polako,
pametno,
bez žurbe,
srljanja,
uživajući u svakom novom pogledu,
jednu stepenicu
viša.

ovim putem
imam potrebu zahvaliti se
svim koji čitaju ovaj moj blog,
a, posebno onima koji ga i komentiraju,
te mu time daju onu,
meni dragu dimenziju
koju sama u stanju nisam mu dati,
oplemenjući ga na taj način,
hvala vam, jer, iskreno,
da nema vas
ko zna da li bi i ja sama,
nakon tolkih godina
još uvijek bila ovdje.
naravno, hvala i svim vrijednim ljudima
na Blog.hr-u koji nam omoućavaju
da se na ovaj način izražavamo
i družimo tu,
svi skup.
Živjeli!