Samo Durica

stara i mlada

- trebale bi vi mlade raditi nama za badnjak, a mi onda, vama, za staru godinu. - konstatirala je
obzirom da smo samo nas tri bile u prostoriji, zaključila sam kako se i meni obratila, pa reko:
- " mlada " sam bila zadnji put na vjenčanju, a Novu Godinu ne slavim, puno mi je važniji Božić. - smijem se
- kako ne slaviš? - pošalicu s mladom je namjerno previdjela
- tako lijepo, muž mi svaku staru godinu radi i dođe uglavnom tek 2.1. doma, ili 1. kasno navečer, a meni se samoj ne slavi, bavim se s Franom, kao i svaki dan, i to je to. možda odemo popodne do nekih prijatelja, pa budem tamo dok on izdrži, tako je bilo prošle godine. -
- pa kaj nemrete ić s njim? -
- s malim djetetom u kombiju do Sarajeva il Šibenika? -
- aha! - čudi se
- ne, ne možemo, nema mjesta u kombiju za nas. - opet se smijem
al, zaista, nikada nisam voljela ta slavlja " na silu ". samo zato jer se mijenja neki datum, pa bi sad trebali svi bit veseli, sretni i kajjaznam, oduševljeni, jer smo odinu stariji, i sve bu ostalo isto, sam kaj bum svaki dan morala pazit koji datum pišem u službene papire koji se ne smiju brisat korektorom.
meni puno više odgovara neka spontana zabava, neplanirana.
ubiti, iskreno, mogla bih svaki dan nekaj feštat, ak bi mi ekipa odovarala.
no, onda fešta više ne bi bila fešta, već bi bila svakodnevica.
bilo je tu i tih novogodišnjih fešta koje su ispale čist okej, nemrem reć, al, opet, ne zato kaj je NG, neg samo zato jer se desilo nekaj fora, neplanirano, il su ljudi napravili dobru atmosferu.
prije Frana znala sam putovati zmužem, pa tako dvije koje bum pamtila bile su u Dubrovniku i u Sarajevu.
svaki od tih radova poseban je na svoj način.
Sarajevo me oduševilo svojim gostoprimstvom, toplinom i običajima. osim toga, zakrkal je snije, pa je i doživljaj bil upotpunjen. isto tako, kod njih, za razliku od Zareba, 1.1. sve radi tamo na Bašćaršiji, već rano ujutro sve je živo, svi izađu, zbigecani, prvo na kavu i šaćicu razgovora, pa u šetnju, na ručak i kolače. ta živost grada dala mu je poseban štih.
Dubrovnik je sasvim neka druga priča. otmjen, suzdržan i ponosan. no, sjedit uz more, u zoru i jest, tek vruć, spremljen dorućak, e, to je bil posebni gušt.
jučer sam čitav dan čistila stan. sve sam okrenula na glavačke, pola toga pobacala, premjestila namještaj i zavukla se u svaki kut.
i, na kraju, onak umorna, al sretna, sjednem malo na kauč i dijete me traži sok. ja mu, naravno dam, u njeovu šalicu, a on se sjedne za komp da bu si upalil nekaj na jutjubu i zalije mi s tim sokom tipkovnicu, stol i pod, pa, ja, živčano to brišem, špotajući ga, iako sam sama kriva, jer nisam mu ni smjela dat da ga pije za kompom.
na kraju, kad je zaspal, i kad sam ja sve zgotovila kaj sam si naumila, pa poželjela malo tipkati, piskarati si nekaj, ništ mi nije radilo, naravno. onda sam tražila novu tipkovnicu kod sestre u sobi, pa našla neku staru, sva sretna je ukopčala, al ni ta nije šljakala, nekaj se sve pobrkalo, pa sam morala čekat do sada da mi dođe bratić to popravit.
eto,
tak sam se ja provela.
ludo i nezaboravno.
nemam nikakvih želja novoodišnjih,
ionako se te želje nikad ne ostvare,
jer,
vrijeme nosi svoje,
htjeli mi to ili ne,
a sve je ostalo na nama,
sami smo odgovrni jedino za sebe i svoje odluke,
a, te se ne mijenjaju prek noći,
bez obzira kolko pajceka pojeli i šampanjca popili.