pitam ja jučer Franovu tetu kad, kad sam došla po njega popodne posle posla, kak je on, jel dobar, i dal je ju sluša, jer, to me posebno zanima, obzirom da doma ima te neke svoje fore, filizofske, recimo:
- Fran, molim te, obuj si šlape, opet si bos! -
- ALI, mamaaaa, znaš, sad sam bil na kauču, onda idem na tepih cestu samo po igračku, vidiš ovu zelenu koja....bla, bla, bla...truč -
- Fran, nema ALI, nego si obuj šlape odmah, nemreš bit bos, hladno je i prehladil buš se! - ne volim ja te rasprave u nedogled
- ne mogu, mama, ne znam di su, ti mi pomogni -
- kak ne znaš di su, malo prije su ti bile na nogama, pronađi ih i stavi na noge. - mene to već ljuti
- a, joooj! - onda nekaj puše, petlja, traži, kao, uglavnom zeza,
i svaki, al baš svaki put kad mu nekaj veliš da napravi, nemre proć bez tih njegovih folirancija, on baš uvijek ima nekaj za dodat, reć,
raspravit, komentirat,
a, taj njegov " ALI " kad čujem, u top bi ga strpala, najrađe,
i sad, teta mi veli, praktički isto, sam malo ublaženo, no, u suštini tako on i s njom,
znači, ne voli pospremati igračke, hm, to ne voli ni doma, i jako se namučim dok ga to nagovorim, da ne velim natjeram,
zapravo, jedna od metoda pospremanja je da se ja kao primim nečega, e, onda on želi to raditi samnom i pomagati mi,
no, čim nešto treba sam napravit, e, onda je to već problem, i opet počinje s tim svojim izmotavanjima verbalnim:
- znaš, mama, baš mi to sada treba tu ovako, jer, sutra bu mi došla tetica Lana, pa da ona vidi kako sam ja to složil... - haha, moš si mislit, teta bu došla tek za vikend, i nemam niš protiv da nešto lijepo složeno od kocaka pospremljeno na polici, a ne da je cijela pruga rasrostranjena po cijeloj sobi, tako da se ne može ni hodat, jer bi on to pokazal, ma daj, tada sam mu rekla kak bumo nazvali Lanu na mesinger i pokazali joj to, a onda bu on sve složil u kutiju, znam i ja filozofirat i zmišljavat svašta, pa na kraju opet bude po mome, samo kaj u vrtiću nema vremena za takve egzibicije, tako mi je teta, između ostalog rekla da dok on svoje izbrblja drugi već pospreme sve, pa i ono s čim se on igral, a to mi nije drago, no, s druge strane, veli, pametan je, i emocionalno, pa joj dođe, da joj pusu, veli " oprosti, ja te volim ", i onda se ona ne može ljutit dugo na njega, kakav mali manipulator, nema kaj,
vidim da joj je drag, tipično je to za njega, u stanju je šarmirati te i podvući ti se pod kožu, a onda te tak fino okrene i obrne, sve u svoju korist,
meni je jako drago kak se on lijepo adaptiral i sada voli ići u vrtić, više ne plače, veseli se prijateljima, a kolko sam vidla i oni njemu, jedan dan mu je jedan dječak, dok smo se skupa spremali u garderobi, davao neke svoje naljepnice za doma, pa sam rekla kak bum ja i njemu takve neke naljepnice nabavila, pa da ih i on može podijeliti prijateljima,
sama prilagodba išla točno onakvim tijekom kako sam i sama predviđala:
prvih je dana, dok smo još mi s njim bili tamo, bio oduševljen i jedva je čekal ić u vrtić, budil se ranije od uzbuđenja, pa nije mogel dočekat da krenemo i dođemo, eh, i taj tjedan dok još nije spaval sve je bilo predivno, sve dok nije ostal sam na spavanju, eh, onda su počele muke, jer, spavanje mu se nije sviđalo, pa bi počel plakat još za ručkom, kao, on ne bi spavao, on bu plakao i tak to,
trajalo je to neko vrijeme, no, malo po malo se naviknul, ko i svi, pa bi onda samo doma nama izvodil scene, al kad je došel tam bilo je sve ok, tu i tamo se znal popiškit, al sad je to prestal radit, jedino kaj se događa ako se meni drastično promijeni raspored, pa nema onakav svoj ritam na koji je naviknul, e, onda opet počne izvodit neke bijesne gliste, tako mi je prošli tjedan iz čistog mira, kad smo već došli i to veselo, ko i svaki dan se rasplakal, onak tužno: " ja bi da mi dođe tataaaaaa! ", a ja moram na posel, pa ga je tata uzela u krilo i tješila, stvarno je brižna i nahrani ga kad se prenemaže oko hranjenja, a to mi jako puno znači, zaista sam joj zahvalna na svemu,
no, rekla sam joj i sama kak s njim treba malo strože, a ne padat na te njegove forice, jer, mustra je to kakve nema,
i, uvijek, kad me tako izbaci iz takta s tim svojim ALI glupostima
sjetim se jedne iskusne, nešto starije mame od mene, koja mi je, jednom priliko rekla kako je njoj samoj u odgoju djece bilo
najteže pomiriti se i prihvatiti djetetov karakter, jer, njega ne možemo, niti ne bi smjeli mijenjati,
a, kako smo skloni sve mjeriti prema vlastitoj slici, koju iz nekog razloga, ipak ljubimo,
valda nam i ego smeta kako bismo prihvatili taj djetetov, koji se počinje formirati i odvajati od našeg,
jer,
koliko god bismo mi željeli da je naše dijete onakvo kakvo si mi zamišljamo da bi trebalo biti,
ipak je ono sasvim svoje
i nikakvo drugačije,
nije čak ni naše,
mi smo tu samo neka vrsta vrtlara,
koji osigurava sve optimalne uvijete za rast i razvoj,
ni više, a ni manje od toga.
Post je objavljen 20.01.2017. u 09:04 sati.